Bio je 25. oktobar 1944. godine, kada sam oca ispratio za Pančevo, ne znajući da odlazi u smrt. Nedelju dana kasnije saznali smo da su 72 pilota, sa rukama vezanim žicom, odvedeni na Stratište kod sela Jabuka, spušteni do Tamiša i tu streljani.
Dakle 72 pilota, sve bolji od boljeg, streljani su bez ikakvog razloga, samo zato što su u jednom periodu služili kralju i otadžbini – seća se Dušan Mandarić.
Porodična tragedija i potraga za istinom
Krajem oktobra 1944. u selu Jabuka kod Pančeva partizani su strieljali 72 pilota vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Dušan Mandarić, sin Ise Mandarića, jednog od ubijenih pilota, nadao se da će formiranje vladine Komisije za pronalaženje masovnih grobnica u kojima se nalaze žrtve komunista iz vremena Drugog svetskog rata, doprineti da se konačno sazna istina o sudbini njegovog oca, ali ni ta komisija nije uradila ništa po ovom pitanju.
Život nakon kapitulacije Kraljevine i poziv koji je značio smrt
Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, Isa Mandarić, pilot kraljevskog vazduhoplovstva, uspio je posle mnogih peripetija da se nastani u Zemunu, samo dan prije nego što ovaj grad postao dio Nezavisne države Hrvatske. Tu su Mandarići preživeli četiri teške godine okupacije i dočekali oslobođenje Beograda. A samo tri dana kasnije, 23. oktobra 1944, partizanska komanda je pozvala sve stare pilote kraljevskog vazduhoplovstva da se jave u komandu u Pančevu i pomognu u oslobađanju zemlje od okupatora.
Poslednji odlazak
– Kao čovek koji je čitav život posvetio avijaciji, otac je bio presrećan. Posle četiri godine ponovo mu se pružala prilika da leti. Bio je 25. oktobar kada smo ga majka, brat i ja ispratili za Pančevo, ne znajući da odlazi u smrt.
Nedelju dana kasnije saznali smo da su otac i još 71 pilot u noći između 29. i 30. novembra sa rukama vezanim žicom odvedeni na Stratište kod sela Jabuka, spušteni do Tamiša i tu streljani.
Dakle 72 pilota, sve bolji od boljeg, streljani su bez ikakvog razloga, samo zato što su u jednom periodu služili Kralju i Otadžbini – seća se Dušan Mandarić, koji je tada imao osam, a njegov brat deset godina.
Za partizansku komandu, piloti kao da nikada nisu postojali
Dušanova majka Desanka tri puta je odlazila u Pančevo, ali za partizansku komandu piloti kao da nikada nisu postojali.
A onda je u kuću Mandarića došao jedan čovek i rekao: „Nemojte više tragati za mužem. Te noći kad je odveden na streljanje, bio sam s njim u sobi. Bio je uplašen i uplakan jer kod kuće ima ženu i dvoje male dece. Ja sam se preko veze spasao.“
Neuspešni pokušaji rasvetljavanja zločina
Više od šest decenija kasnije, jula 2007, Dušan Mandarić je posetio Istorijski muzej u Pančevu i podnio zahtev da mu se omogući uvid u svu dokumentaciju iz oktobra 1944. Rečeno mu je da Muzej o slučaju streljanih pilota kraljevske avijacije ne poseduju nikakvu dokumentaciju.
A nakon formiranja vladine komisije koja je trebalo da pregleda arhive i utvrdi spiskove ubijenih bez suđenja od 1944. do 1946, državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen izjavio je da će se pomno raditi na slučaju streljanih pilota, ali od toga nije bilo ništa.
Poziv na istinu i obeležavanje stradanja
Za utvrđivanje pune istine o sudbini 72 pilota zalaže se i presednik Vazduhoplovnog saveza Srbije Labud Bulatović. A inicijator čitave akcije, padobranac i novinar Danko Vasović kaže:
– Pozivam Vladu i Parlament da učine sve da se ovim čestitim ljudima barem obeleži grob i posmrtno vrate profesionalna i građanska prava. Da bi stvorili jednog pilota potrebno je 24 godine. A ovde je likvidirana čitava klasa. To nijedna zemlja nije u stanju da nadoknadi. Sramno je da se 73 godine ćuti o tako velikom zločinu.
Ko je odlučivao o njihovoj sudbini?
Ko je odlučivao o njihovom životu ili smrti opisuje pilot Kosta Aćin u svom delu „Spomenica palih Srba vazduhoplovaca 1941-1945″ strana 262. izdato u Vašingtonu godine 1975.
To je bilo Veće u sastavu: Franjo Pirc, pukovnik Kraljevskog vazduhoplovstva, kasnije general Pavelićeve NDH a potom general i prvi komandant vazduhoplovstva Titove Jugoslavije; Božo Lazarević, pilot, kasnije Titov general; Milan Simović Zeka, vazduhoplovni narednik, kasnije general; te izvesni Gavro Škrivanić.
