Није непознато да је Анте Павелић размишљао да од Бање Луке начини некакву престоницу, седиште дипломатског кора и владе НДХ. О томе је јавно говорио ратним извештачима и новинарима, а у једном мађарском листу с почетка 1943. године читамо образложење те идеје. Бања Лука, како се наводи, има добар положај, „заштићен високим планинама“, а њена „историјска и верска прошлост објашњавају зашто је нова хрватска држава изабрала управо овај мали град за своју будућу престоницу“. Бања Лука је, додаје се, „град оријенталног изгледа, смештен у прелепој долини и окружен вртовима“, те као таква, уз свој централни положај, „више одговара карактеру нове Хрватске него западњачки оријентисан Загреб, који се налази близу нових државних граница“.
Одлука усташког поглавника Анте Павелића да Бању Луку третира као будућу престоницу објашњава се и пренасељеношћу Загреба. Планови су, како читамо, већ били припремљени, а по њима је Бања Лука требало да постане седиште владе НДХ и дипломатског кора, док би Загреб и даље остао привредни и културни центар државе. У граду на Врбасу била је предвиђена изградња велике административне четврти, нових вила и стамбених насеља.
Постојећи центар града био би модернизован и претворен у трговачко средиште, док је на периферији планирана зона за фабрике које би користиле локалне ресурсе. Посебно одељење хрватских државних железница добило је задатак да Бању Луку укључи у главну железничку мрежу земље. Планирана је изградња пруге Бања Лука–Бихаћ, као и нових веза према Далмацији, те повезивање са главном пругом Загреб–Земун трасом преко Лијевча.
Занимљиво је да је до данас мало познато да је за израду планова „нове Бање Луке“, која би се звала само „Лука“ (по некима „Антинград“), ангажован Кристијан Крековић (1901–1985), већ тада признати сликар и архитекта, родом из околине Модриче. Крековић је детињство и младост провео у Тузли, а потом студирао сликарство и архитектуру у Бечу и Паризу. Био је веома даровит, па је још као младић награђиван престижним међународним сликарским признањима. Са тридесет и нешто година вратио се у Тузлу, те радио у Загребу и Београду (портретисао је и краља Александра Карађорђевића). Када је рат захватио Европу, више од хиљаду дела пребацио је у Београд, али су она управо тамо страдала у немачком бомбардовању. Занимљиво је да Павелићу у одлуци да управо Крековић изради планове за нову Бању Луку, као и још неколико револуционарних пројеката преуређења Загреба (рецимо, колосални Хрватски пантеон са Павелићем на врху на месту Колодвора), није сметао уметников брак са Јеврејком из Париза, Зином Певзнер, даровитом пијанисткињом.
Поглавник је о Бањој Луци као главном граду велике хрватске државе, наводно, маштао још пре рата, а у прилог тези да је по доласку на власт имао озбиљне планове иде чињеница да је већ крајем априла 1941. године одлучио да се потпредседништво Владе НДХ и нека министарства стационирају управо у Бањој Луци. Касније се почело и са рушењем неких објеката у Мештровићевој улици, у близини Ферхадије, као и са полагањем темеља за владина здања. Ти импулси дали су крила Виктору Гутићу — који је, како сведочи Хрвоје Магазиновић, и сам пред рат најављивао да ће Бања Лука бити нова престоница — да распламса страсти и глорификује значај такве политике, а тиме и себе самог.
Овде, ипак, ваља нагласити да одлука о новој престоници НДХ никада није званично донета, а устанци на терену и укупан ток рата неминовно су усмеравали фокус поглавникове политике ка све интензивнијем оружаном отпору усташкој страховлади и, уопште, самом опстанку НДХ. То оставља простора тврдњама да је читава прича била „мамац“ са циљем да се за усташку државу придобију босанскохерцеговачки муслимани. У сваком случају, одлуке и послови у вези са новом престоницом били су одложени за „боља времена“, а сматрало се да би читав пројекат могао бити завршен за неколико година, при чему је Павелић, јасно, рачунао на победу нациста.
Исход рата је, ипак, био другачији. Бежећи од руке правде, Павелић се нашао у „пацовским каналима“, а Крековићу су нове власти судиле због сарадње са непријатељем (неки аутори последње речи стављају под наводнике — ми нећемо). Забележено је да је 1947. године и несуђени архитекта „нове Бање Луке“ побегао из Југославије, а живот и веома успешну каријеру наставио у Европи, да би се 1955. године, одраније фасциниран цивилизацијом Инка, настанио у Перуу.
За афирмацију перуанске прошлости и културе добио је тамошње држављанство и титулу почасног грађанина Куска, као и једну улицу у том древном граду. Убрзо се винуо међу најцењеније светске портретисте, а постао је чак и ангажовани заговорник толеранције међу расама, народима и религијама, мада се и данас његовим најпознатијим делом сматра велика композиција „Егзодус двадесетог столећа“, посвећена страдању усташа у Блајбургу крајем рата.
Портретисао је многе светске угледнике, дружио се са крунисаним главама, са Гандијем, папама… Познат је његов портрет папе Јована Павла II са четворо деце различитих раса. Последње две деценије живота (1965–1985) провео је у Палма де Мајорки, где данас постоји Крековићев музеј, који је још за његовог живота отворила шпанска краљица Софија.
О Кристијану Крековићу се много зна, али не и о његовој улози у вези са Бањом Луком. Уистину, конкретнији послови са циљем претварања Бање Луке у овакву или онакву престоницу НДХ били су, као што смо рекли, остављени за после рата, али то не значи да Крековић није ништа радио на повереном му задатку. У том смислу, није нам познато да ли је начинио било каква идејна решења или скице „нове Бање Луке“ и да ли је ишта од тога сачувано. Ако јесте, било би то занимљиво видети. Или је можда боље да тако нешто — ако уопште постоји — заувек остане прекривено прашином. Из више разлога!
Зоран Пејашиновић, историчар
