Situacija u Libanu gurnula je Iran iz pregovaračkog procesa sa Sjedinjenim Državama i još jednom pokazala da diplomatija na Bliskom istoku danas manje zavisi od formalnih pregovora, a mnogo više od onoga što se dešava na terenu.
Teheran je obustavio indirektnu razmenu poruka sa Vašingtonom preko posrednika, u senci širenja izraelske operacije protiv Libana i Hezbolaha. Ta odluka predstavlja reakciju na širu krizu u kojoj su se libanski front, američko-iranski pregovori, izraelske bezbednosne kalkulacije, unutrašnja politika Libana, položaj Hezbolaha, regionalna strategija Teherana i pokušaj administracije Donalda Trampa da nametne bar privremenu formulu deeskalacije, isprepleli u jednu celinu.
Ofanziva koja menja političku sliku regiona
Na prvi pogled, kriza deluje kao još jedan u nizu sukoba Izraela i Libana. Izrael tvrdi da deluje kako bi zaštitio severne delove zemlje iz kojih su stanovnici evakuisani nakon napada Hezbolaha. Sa druge strane, Hezbolah svoje akcije predstavlja kao otpor izraelskim napadima i povezuje libanski front sa širom borbom protiv Izraela.
Libanska država poziva na okončanje napada i poštovanje svog suvereniteta, ali nema snagu ni da kontroliše odluke Hezbolaha ni da zaustavi izraelsku vojsku. Sjedinjene Države pokušavaju da održe pregovore u životu jer bi širi regionalni rat ugrozio njihove interese, energetska tržišta i pozicije saveznika. Iran, međutim, dešavanja u Libanu ne posmatra kao lokalni incident već kao udarac čitavoj arhitekturi svog regionalnog uticaja.
Dok je rat bio ograničen na razmenu vatre duž granice, mogao je biti predstavljen kao kontrolisan sukob. Međutim, širenje izraelske kopnene operacije, prodor dublje u južni Liban, udari na područja povezana sa Hezbolahom i napadi na južna predgrađa Bejruta promenili su političku dinamiku sukoba.
Umesto da samo odgovara na pretnje, kako Izrael tvrdi, sve više deluje kao da pokušava da silom preoblikuje bezbednosni pejzaž regiona.
Simbolični značaj Boforskog zamka
Posebno simboličan bio je izraelski prodor ka oblasti Boforskog zamka. Za vojne planere reč je o važnom uzvišenju i strateškoj tački kontrole. Za Libance, međutim, to je mesto povezano sa sećanjem na ranije ratove i otpor izraelskom prisustvu.
Osvajanje ili okupacija takve lokacije predstavljalo bi signal da Izrael teži dubljem uplitanju u južni Liban. Upravo zato je Francuska zatražila hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN.
Za Pariz, koji ima istorijske veze sa Libanom i snažan interes za očuvanje libanske državnosti, izraelsko napredovanje predstavlja pretnju ne samo bezbednosti već i samom principu libanskog suvereniteta.
Evropljani gube strpljenje
Tradicionalni evropski partneri Izraela i ranije su kritikovali pojedine poteze izraelskih vlasti, ali su uglavnom pokušavali da održe ravnotežu između priznavanja prava Izraela na bezbednost i poziva na uzdržanost.
Međutim, izraelske akcije na terenu sve više otežavaju održavanje te ravnoteže. Nakon rata u Gazi, evropsko javno mnjenje već je postalo znatno kritičnije prema Izraelu. Sa novom operacijom u Libanu, rizikom od dugotrajne okupacije juga zemlje i propašću razgovora sa Iranom, čak i tradicionalni saveznici počinju da se distanciraju.
Oni ne staju na stranu Irana ili Hezbolaha, ali sve manje su spremni da bezuslovno pružaju političko pokriće politici izraelske vlade.
Snaga Izraela oduvek je počivala ne samo na vojnim sposobnostima i savezništvu sa SAD već i na njegovoj pripadnosti zapadnom političkom sistemu. Ako Francuska, Nemačka, Velika Britanija i drugi evropski partneri sve više budu smatrali izraelske poteze izvorom nove eskalacije, međunarodna podrška će postepeno slabiti.
To ne znači neposredan prekid odnosa, ali znači postepeno trošenje političkog strpljenja. Mogu uslediti hladnije zvanične izjave, veći pritisak u Ujedinjenim nacijama, a kasnije i rasprave o isporukama oružja, trgovinskim sporazumima, pravnoj odgovornosti i priznavanju novih političkih realnosti na palestinskom i libanskom frontu.
Zašto Izrael podiže ulog?
Pitanje zašto je Izraelu potrebna ovakva eskalacija nema jednostavan odgovor. Vojna nužnost predstavlja samo deo objašnjenja.
Izraelsko rukovodstvo želi da omogući povratak stanovnika na sever zemlje, obnovi odvraćajući efekat nakon napada Hezbolaha i pokaže da država može da zaštiti svoje granice. Posle 7. oktobra 2023. godine, bezbednost je postala test poverenja građana u samu državu.
Postoji, međutim, i dublji sloj. Izrael Hezbolah ne posmatra samo kao libansku organizaciju već kao jedan od ključnih elemenata iranskog vojnog sistema na svojim granicama. Udar na Hezbolah istovremeno je i udar na Iran.
Izrael nastoji da demontira infrastrukturu koja Teheranu omogućava pritisak na Izrael preko Libana. Zato je operacija usmerena istovremeno ka Bejrutu, Teheranu i Vašingtonu.
Uticaj unutrašnje politike u Izraelu
Treći sloj krize povezan je sa izraelskom unutrašnjom politikom.
Vlada Benjamina Netanjahua oslanja se na desničarske i versko-nacionalne snage koje bezbednost posmatraju kroz prizmu kontrole teritorije, a ne kompromisa. U takvom političkom okruženju privremene bezbednosne zone lako mogu prerasti u zahteve za trajnim vojnim prisustvom.
U Gazi se to već ogleda kroz rasprave o raseljavanju stanovništva, vojnoj upravi i mogućem povratku naselja. U slučaju Libana to podrazumeva kontrolu juga zemlje, potiskivanje Hezbolaha ka reci Litani i stvaranje situacije u kojoj Izrael sam određuje granice sopstvene bezbednosti.
Ideja „Velikog Izraela“ i opasnost trajne okupacije
Ovde se mora pažljivo govoriti o ideji takozvanog „Velikog Izraela“. To nije zvanična državna doktrina prema Libanu, ali postoji u pogledima pojedinih radikalnih desničarskih i naseljeničkih krugova.
Te grupe susedne teritorije posmatraju kao deo šire istorijske i biblijske mape. Čak i kada ta ideologija ne dovede do formalne odluke o aneksiji južnog Libana, ona stvara političku atmosferu u kojoj se okupacija tuđe teritorije može opravdavati i istorijskim pravom i strateškom nužnošću.
Problem je u tome što privremena vojna rešenja na Bliskom istoku često postaju trajne činjenice na terenu. Vojne operacije vremenom prerastaju u osmatračnice, logističke koridore, zone ograničenog pristupa i različite oblike dugotrajnog prisustva.
Paradoks Hezbolaha i slabost libanske države
Izrael želi da oslabi Hezbolah, ali bi mu istovremeno mogao obezbediti novi politički kapital.
Unutar Libana stavovi o Hezbolahu daleko su od jedinstvenih. Značajan deo društva smatra da pokret, zbog svojih veza sa Iranom, uvlači zemlju u ratove bez saglasnosti svih Libanaca. Za mnoge hrišćane, sunite i deo sekularne javnosti Hezbolah predstavlja državu u državi koja ograničava libanski suverenitet i podređuje zemlju spoljnoj strategiji Teherana.
Ipak, kada Izrael napadne, kritika Hezbolaha postaje politički teža jer se organizacija predstavlja kao branilac zemlje od spoljne agresije.
Libanska država nalazi se u najtežoj poziciji. Ne može da razoruža Hezbolah jer bi to moglo dovesti do unutrašnjeg sukoba, ali ne može ni da zaustavi Izrael bez njegove vojne snage.
Iran, Hezbolah i Trampova strategija
Za Iran, Hezbolah predstavlja jedan od najvažnijih elemenata sistema odvraćanja prema Izraelu. Ako Izrael može da uništava pozicije Hezbolaha u Libanu bez ozbiljne cene, čitava regionalna strategija Teherana dolazi pod pritisak.
Zato je povlačenje Irana iz pregovaračkog procesa sa Vašingtonom bilo istovremeno i pokušaj očuvanja pregovaračke snage i čin solidarnosti sa saveznikom.
Trampova administracija pokušavala je da pregovara na više frontova istovremeno: da održi kanal komunikacije sa Iranom, produži prekid vatre, smanji rizike u Ormuskom moreuzu i podrži proces normalizacije odnosa između Izraela i Libana.
Na papiru je sve to izgledalo kao prilika da se povežu izraelska bezbednost, stabilizacija Libana i dijalog sa Iranom. U praksi, dok su SAD pokušavale da ubede aktere u potrebu dogovora, Izrael je intenzivirao ofanzivu, a Teheran je to protumačio kao dokaz da Vašington nije sposoban ili nije voljan da obuzda svog saveznika.
Netanjahuov rizičan potez
Da li je Izrael namerno sabotirao pokušaj američko-iranskih pregovora?
Formalno, Izrael može tvrditi da deluje isključivo iz bezbednosnih razloga. Formalno, Iran može objasniti prekid kontakata nedostatkom poverenja. Formalno, SAD mogu insistirati da su pregovori i dalje mogući.
Međutim, politički sled događaja deluje dovoljno jasno.
Bez obzira na namere, rezultat je isti: eskalacija u Libanu potisnula je Iran iz procesa, ojačala tvrdolinijaše u Teheranu i dala argumente izraelskoj desnici da sa Iranom nije moguće pregovarati.
Istovremeno, i sama izraelska politika postala je talac unutrašnjih političkih prilika. Netanjahu je pod stalnim pritiskom saveznika sa desnice i dela javnosti koji od njega očekuju demonstraciju snage.
Dugoročne posledice
Odluka Izraela da poveća vojni pritisak i potisne diplomatiju nosi značajnu stratešku cenu.
Izrael može ostvariti taktičke pobede nad Hezbolahom, uništiti komandne centre i infrastrukturu i potisnuti ga od granice. Ali ako konačni rezultat bude nova okupacija, dugoročni problemi neće biti rešeni.
Naprotiv, Hezbolah bi ponovo mogao postati simbol otpora, kritičari tog pokreta u Libanu bili bi oslabljeni, a region bi se vratio u ciklus koji je već više puta proživeo.
Istovremeno, evropski saveznici Izraela nastaviće da gube strpljenje i traže nove načine da ograniče izraelske poteze.
Ključni zaključak je da Izrael može steći taktičku prednost u Libanu, ali istovremeno izgubiti širi strateški položaj u regionu.
Najveće pitanje koje se otvara jeste da li diplomatija uopšte može da opstane u regionu u kojem svaka vojna operacija trenutno postaje deo mnogo šire političke pogodbe. Libanska kriza već je gurnula Iran iz pregovaračkog procesa sa SAD.
Sada bi mogla da odredi da li će Vašington zadržati ulogu posrednika, da li će Tramp uspeti da nametne makar privremeni dogovor, da li će Liban izbeći novi kolaps i da li će Izrael još jednu bezbednosnu operaciju pretvoriti u novi ciklus okupacije, otpora i međunarodne izolacije.
