Nedavni zapanjujući napredak ruskih snaga na severoistoku Ukrajine značajno je umanjio entuzijazam među proukrajinskim pristalicama nakon što je američki Kongres usvojio dopunski zakon o pomoći u aprilu. Intenzitet s kojim su pristalice molile za pomoć Ukrajini, i preterana važnost koju su joj pridavali, sada deluju kao daleka uspomena.
Sada je jasnije nego ikada da se raspadajući ratni napor Ukrajine ne može popraviti jednostavno ponovnim otvaranjem slavine zapadne pomoći. Zašto je onda establišment u Vašingtonu tretirao cifru od 60 milijardi dolara kao neku vrstu čarolije koja bi mogla odagnati nadolazeću krizu?
Uostalom, veliki deo tog novca neće čak ni završiti u Ukrajini, već će se potrošiti na obnavljanje iscrpljenih domaćih zaliha. Ovo je zapravo bila jedna od ključnih prodajnih tačaka zakona – ekonomski podsticaj kod kuće.
SAD proizvodi čak 10 puta manje granata od Rusije
Podmazivanje točkova tromog američkog odbrambenog industrijskog sektora neće uskoro pomoći ukrajinskoj iscrpljenoj vojsci. Čak i nakon herkulovskog napora da se poveća proizvodnja, SAD sada proizvode 28.000 artiljerijskih granata kalibra 155mm mesečno, od kojih se ne mogu sve poslati u Ukrajinu. Rusija proizvodi oko 250.000 mesečno i ispaljuje, u proseku, 10.000 granata dnevno.
To ne rešava katastrofalni nedostatak ljudstva i endemsku korupciju u Kijevu, koji su postali očigledni posle nedavnog ruskog napredovanja. Kijev je prinuđen da igra sve očajniju igru „whack-a-mole“ raspoređujući svoje pohabane i tanko raspoređene snage kako bi držao front, dok se nedostatak utvrđenja oko Harkova pripisuje, čak i u ukrajinskim medijima, dugogodišnjem problemu korupcije.
Davljenje u dugovima: Paraliza u srcu američke fiskalne krize
Vraćamo se na pitanje zašto je iko verovao da 60 milijardi dolara može unaprediti bilo šta u vezi situacije Kijeva. Na ovo pitanje je, nažalost, teško odgovoriti jer je kreiranje politike u Vašingtonu obavijeno gustim velom koji se sastoji od dva dominantna elementa: magijskog razmišljanja i političkih imperativa.
Za one koji su iskreno verovali da će 60 milijardi dolara preokrenuti tok rata, to je više za one koji se usklađuju sa političkim vetrovima i pretvaraju se da podržavaju Ukrajinu.
Magijsko razmišljanje kao prepoznatljiv simptom
Magijsko razmišljanje je prepoznatljiv simptom tog posebnog trenutka u vremenu kada je nekadašnja velika sila u opadanju, ali događaji je još nisu prisilili da se suoči sa tim padom. Takođe je vreme smanjene mogućnosti za akciju. U prošlim vremenima, možda bi Vašington rešio krizu kao što je Ukrajina kroz veštu diplomatiju ili orkestriranjem zastrašujućeg proksi rata sa svojom industrijskom snagom i vojnim strategijama.
Ali SAD sada deluju nesposobne za sofisticiranu diplomatiju i njihova industrijska baza je ozbiljno atrofirala kroz decenije premeštanja proizvodnje i finansijalizacije.
Teška je borba protiv ravnopravnog protivnika
Nakon što su uglavnom vodile borbe protiv pobunjenika poslednjih godina, sada nemaju pojma kako se boriti protiv ravnopravnog protivnika. Oko svega što mogu da prikupe su zakoni o pomoći sa velikim ciframa. Ako imate samo čekić, kaže stara izreka, svaki problem izgleda kao ekser. Ako vam je ostala samo štamparija za dolare, onda se svaki problem mora rešiti infuzijom novca – čak i ako nije sasvim jasno šta taj novac može kupiti.
Ali ovde smo naišli na nešto zanimljivo: verovanje u svemoć novca. Možda ne iskreno verovanje, doduše da li uopšte postoje iskrena verovanja u Vašingtonu?
Hajde da razmislimo o tome više kao o ukorenjenom obrascu razmišljanja za suočavanje sa širokim spektrom problema. U tom smislu, to je okvir koji sumnjivo podseća na pristup korišćen u borbi protiv finansijskih kriza.
Iako je banka daleko od srca Vol Strita, postoje strahovi od zaraze – ako ova propadne, druge će slediti i uskoro nijedna banka nigde neće biti sigurna. Vlasnici banke mogu biti lopovi, ali to nije ono što preokupira kreatore politika. Nervozni su zbog širenja koje je iznenada krenulo protiv banke: trebalo je da trguje na 1:1 ali je eksplodiralo na 1:10 (odnos artiljerijske vatre ukrajinskih i ruskih snaga). Ubacivanje 60 milijardi dolara u banku trebalo bi bar da ugasi požare i umiri tržišta.
Zapažanja Zoltana Požara o ovom problemu
Zoltan Požar, legendarni bivši glavni strateg Credit Suisse-a, dao je fascinantno zapažanje na temu refleksivnog bacanja novca. Požar je govorio usko o tome kako određena grupa ljudi pristupa određenom problemu i nije govorio o kreiranju politika, a još manje o Ukrajini, ali njegov zaključak prati konture nečega dubljeg.
Kada se 2021. pojavio spektar inflacije, Požar je obišao portfolio menadžere i nakon razgovora sa njima, došao do zanimljivog zaključka: niko nije znao kako da razmišlja o inflaciji.
Skoro svi na Vol Stritu su premladi da se sećaju poslednjeg ozbiljnog talasa inflacije, koji se dogodio davnih 1980-ih. Dakle, prema Požaru, svi su mislili o skoku na inflacionim grafikonima kao još jednom širenju koje je eksplodiralo na njihovim Bloomberg ekranima koje bi se moglo rešiti bacanjem bilansa na to – „kriza osnove“ kako je on naziva.
Formativna iskustva za današnje stanovnike Vol Strita, Požar objašnjava, su azijska finansijska kriza iz 1998., velika finansijska kriza iz 2008., neka širenja od 2015. i pandemija. U svim tim slučajevima, novac je pumpan i na kraju su nestali poremećaji.
Da to kažemo na jednostavnom jeziku, Požarovi klijenti nisu naišli na problem koji se nije mogao rešiti – ili barem gurnuti pod tepih – jednostavnim dodavanjem novca, u bilo kojem obliku, bilo putem hitnog zajma ili kvantitativnog popuštanja. Ovo je naravno malo pojednostavljenje, ali hvata nešto od suštine vladajućeg obrasca razmišljanja.
Zašto povećanja Fed-ovih kamatnih stopa nekada izazivaju klasičnu krizu na tržištima u razvoju, ali sada deluju kao bumerang na SAD.
„Rešavanje“ problema jednostavnim dodavanjem novca
Međutim, kao što Požar primećuje, inflacija iz 2021. bila je zver koju nije bilo moguće ukrotiti jednostavnim bacanjem novca na nju – ili, u ovom slučaju, čak ni povišenjem kamatnih stopa (što je samo korak udaljen od dodavanja novca). Ovo je učinilo da bude potpuno nepoznat tip problema za trenutnu generaciju menadžera fondova i trgovaca, zaključio je. Zaista, možda ono što čini problem ukorenjene inflacije tako zloslutnim je upravo to što je nepropustljiv za jedini alat u knjizi „Injekcije likvidnosti“.
To je samo po sebi značajno, ali je tema za drugi dan. Za potrebe ove diskusije, držimo se ideje da je pristup rešavanju problema bacanjem novca na njih postao duboko ukorenjen.
Razvijajući istu ideju bacanja novca na problem finansijske nestabilnosti, ali u drugom pravcu, bio je Timoti Gajtner, šef Njujorške Fed banke i zatim američki sekretar trezora počevši od 2009. godine, koji je govorio o suočavanju sa finansijskim krizama „stavljanjem puno novca u prozor“ i, koristeći vojnu analogiju, dovođenjem „prekomerne sile“ kako bi tržišta verovala da je obaveza kredibilna.
Ovo je bila lekcija naučena iz 2008. godine, i od tada je postala tačka ortodoksije u suočavanju sa kasnijim krizama. Stres koji je iskusilo tržište trezora u martu 2020. i propasti banaka First Republic Bank, Silicon Valley Bank i Signature Bank 2023. godine izazvali su prekomerni odgovor regulatora kako bi se stvari stabilizovale.
Ispod ovog pristupa leži priznanje da tržišta mogu biti vođena sentimentom i da narativ može biti jednako važan kao i suština. Ako tržišta veruju da je obaveza – bilo da je reč o podržavanju banke, tržišta trezora ili repo tržišta – kredibilna, manje je verovatno da će stvari izmaći kontroli.
Drugim rečima, umetnost suočavanja sa finansijskom krizom uključuje ne samo davanje novca da se zatvori osnova, već i oblikovanje sentimenta. U tome nema ničeg posebno kontroverznog. Džon Majnard Kejns govorio je o „animal spirits“ – intuitivnim, emocionalnim i iracionalnim komponentama koje ekonomski donosioci odluka unose u svoje postupke. Dakle, sledi da, ako investitori počnu da dovode u pitanje solventnost tržišta ili institucije, put iz šume je delimično finansijski i delimično PR. Gajtner je jednostavno razumeo prave implikacije ovoga za suočavanje sa sve češćim fenomenom finansijskih kriza.
Lažno umirenje tržišta
Posmatrajući kako su SAD upravljale svojim proxy ratom u Ukrajini slanjem beskrajnih serija „snažnih poruka“ i pravljenjem simboličnih gestova, dok podstiču Ukrajince ka akcijama s više PR vrednosti nego vojne koristi, teško je ne pomisliti da je nešto od Gajtnerovog pristupa prodrlo u američko kreiranje politika, makar podsvesno. U najmanju ruku, paket pomoći od 60 milijardi dolara bio je predstavljen kao način da se „umire tržišta“.
Veliki transfer bogatstva je u toku: Kako je Zapad izgubio kontrolu nad tržištem zlata Naravno, neprestani bubanj „snažnih poruka“ koji dolazi iz Vašingtona može se posmatrati u drugom svetlu: kao očajnički pokušaj da se održi američko odvraćanje. Kada se uspostavi, odvraćanje je jeftino za održavanje, ali je veoma teško i skupo ponovo uspostaviti kada se izgubi.
Na neki način, ove dve ideje – odvraćanje i držanje ‘animal spirits’ pod kontrolom – mogu se videti kao dve strane istog novčića. U oba slučaja, to je pokušaj da se zatvori jaz između stvarnosti i percepcije.
Ono što je možda najuticajniji američki odbrambeni think thank, Centar za strateške i međunarodne studije, objavio je članak autora analitičara Maksa Bergmana u danima pre glasanja u Kongresu o paketu pomoći koji sa izuzetnom jasnoćom osvetljava naglasak stavljen na sentiment – nazvan „moralom“ u ovom slučaju.
„Usvajanje dopunskog zakona bi verovatno oslabilo moral Rusije, osim što bi podiglo moral Ukrajine“, piše Bergman. I dok se zaustavlja tek na korak pre predviđanja masovnih protesta i svrgavanja predsednika Vladimira Putina, veruje da će to poljuljati temelje ruskog političkog sistema i posejati seme sumnje u rusko društvo. Stav da „ovaj rat nema mnogo smisla i da je bila greška mogao bi se proširiti poput virusa i pokazati se korozivnim za ruski sistem“, zaključuje on.
Gde Bergman pada na kontinuumu između „magijskog razmišljanja“ i „političkih imperativa“ je nepoznato, ali izgleda da je internalizovao Gajtnerovo PR-obojeno načelo „kredibilne obaveze“ i veruje da će to napraviti razliku.
Takvo razmišljanje je razmišljanje koje je proželo proces donošenja odluka u Vašingtonu u vezi sa Ukrajinom. Ako su finansije za Ameriku današnjice, ono što je brodogradnja bila za Holandiju u 17. veku – dominantna industrija čije su navike i obrasci razmišljanja prodrli duboko u pore nacionalne svesti – ne bi trebalo da bude iznenađenje da se okvir za rešavanje problema na Vol Stritu usadio u druge oblasti kreiranja politika. Spoljna politika, Kongres i Vol Strit nisu baš ista stvar, ali svi izgleda da su vođeni istom mentalnom mapom.
Šeli je napisao da su pesnici „nepriznati zakonodavci sveta“. Možda su nepriznati zakonodavci našeg vremena bankari i njihovi prijatelji u Vašingtonu koji ih spašavaju. Ukrajina uči na teži način da pobeda u ratu zahteva više od stavljanja puno novca u prozor i vođenja PR kampanje da se da prodavce barem na kratko drži podalje.
