Posle Drugog svetskog rata, na konferenciji u Breton Vudsu održanoj u julu 1944, pre skoro tačno osamdeset godina, začete su i osnovane međunarodne ekonomske organizacije. Njima se nastojalo da se izbegnu katastrofalne ekonomski efekti protekcionizma koji je produbio i produžio Veliku depresiju i možda doveo do rata.
Pravila su se zasnivala na idejama fiksnih deviznih kurseva, umerene tarifne zaštite, mogućnosti zaduživanja radi rešavanja privremenih problema platnog bilansa, depolitizacije ekonomskog odlučivanja, a pod nadzorom Međunarodne banke za obnovu i razvoj (Svetske banke) i za prikupljanje sredstava u bogatim zemljama za finansiranje pojedinačnih ekonomskih projekata u siromašnijim zemljama.
Stotine, možda i hiljade knjiga napisane su na tu temu. Iz mojih nedavnih čitanja (koja su često bila motivisana različitim dilemama), navešću samo tri referentna naslova: „Upravljanje svetom“ Marka Mazovera, „Nije dovoljno“ Semjuela Mojna (moja recenzija OVDE) i „Cena mira“ Zaka Kartera (moja recenzija OVDE). Pored toga, kreatori su planirali da naprave Međunarodnu trgovinsku organizaciju, koja tada nije stvorena, ali je „zamenjena“ Opštim sporazumom o carinama i trgovini (GATT) koji je postavio pravila o carinama, dampingu, subvencijama itd, koja su regulisala svetsku trgovinu .
Promena sistema
Sistem se promenio kada su SAD odlučile da napuste paritet dolara i zlata (pod Niksonom), fleksibilni devizni kursevi zamenili su fiksne kurseve, a trgovina je postala mnogo liberalizovanija, uključujući, u mnogim slučajevima, otvaranje kapitalnog računa (tj. mogućnost transfera kapitala iz jedne zemlje u drugu).
Do 1980-ih, pod uticajem Tačer/Regan revolucija u dve zemlje najuticajnije u ekonomskoj politici, pada komunizma i ponovnog uključivanja Kine u globalni ekonomski sistem, došlo je do dalje liberalizacije razmene, dok je depolitizacija pozajmljivanja projekata zamenjena kreditima Svetske banke za strukturno prilagođavanje (SAL), koji su bili direktni gotovinski zajmovi vladama u zamenu za neoliberalne političke reforme.
Ovo je bio signal odstupanja od ranijih pravila depolitizacije. Kada je kreditirala projekte, Svetska banka je zaista, ili prividno, pokušavala da izbegne političke uslove i insistirala je na jednostavnoj ekonomskoj održivosti. Naravno, moglo bi se tvrditi da ekonomska održivost podrazumeva stroga tržišna pravila, ali to nije bio eksplicitan uslov.
Sa padom komunizma, neoliberalna pravila su obuhvatila čitav svet i što se tiče međunarodnog razvoja bila sažeta u deset principa poznatih kao Vašingtonski konsenzus (prvobitno definisan od strane Džona Vilijamsona kao odgovor na dužničku krizu u Latinskoj Americi). Ova pravila su, između ostalog, uključivala: niže tarife i zabranu diskriminacije među trgovinskim partnerima (pravilo br. pet), smanjenu državnu potrošnju i eliminaciju subvencija (pravilo br. jedan), depolitizaciju privrede i odsustvo industrijske politike (pravilo br. dva), deregulaciju svih privrednih aktivnosti (pravilo br. devet) i privatizaciju (pravilo br. deset).
Ova pravila, čak iako su isprva definisana u vezi sa razvojnom krizom u Latinskoj Americi, u principu su primenjivana na sve zemlje podjednako. Ona su, u umovima svojih začetnika, predstavljala zdrave ekonomske principe „koje su zastupali svi ekonomisti koji ispravno misle“, i koji su bili podjednako važeći za Ujedinjeno Kraljevstvo kao i za Bangladeš, za Sjedinjene Države kao i za Gabon.
Tako su stvari stajale donedavno. Šta god da mislite o ovim pravilima, ona su bila relativno jednostavna, jasna i univerzalna. Njih su podržale zemlje političkog Zapada koje su imale apsolutnu glasačku većinu u MMF-u i Svetskoj banci, sa SAD koje su mogle da stave veto na odluke koje im se ne sviđaju.
Uz trenutne geopolitičke tenzije, međunarodna ekonomska politika Zapada je u procesu dramatičnih promena. Umesto otvorenog svetskog trgovinskog sistema, sadašnji pristup zahteva stvaranje trgovinskih blokova među političkim saveznicima. Ovo je u suprotnosti i sa prvim i sa drugim okvirom međunarodnog ekonomskog sistema koji je nastojao da razdvoji trgovinu od političkih odnosa, poučen katastrofalnim stvaranjem politički razdvojenih trgovinskih blokova između dva svetska rata.
Politizacija ekonomije
Aktuelne politike otvoreno prihvataju ili pozivaju na politizaciju ekonomskih odluka prihvatanjem ekonomske prinude kao normalnog oruđa. U SAD su trenutno na snazi 38 režima sankcija koji utiču na oko 50 zemalja, stotine entiteta i verovatno hiljade pojedinaca. Evropska unija ne zaostaje mnogo. Kina koristi sličnu prinudu u odnosu na nekoliko azijsko-pacifičkih zemalja.
Pozivi na praksu sve zastupljenije industrijske politike „razdvajanja“ (decoupling) tehnoloških suvereniteta i politički motivisane zabrane trgovine ili ulaganja segmentiraju međunarodne ekonomske odnose u funkciji čisto geopolitičkih i takozvanih bezbednosnih interesa.
Poenta je da je u praksi neoliberalni međunarodni režim koji je nastupio 1980-ih – mrtav. Glavne zemlje koje su definisale njegova pravila prestale su da ih se pridržavaju. Tako se suočavamo sa čudnom situacijom u kojoj glavni arhitekti i osnivači neoliberalnog međunarodnog poretka više ne veruju u njega i ne primenjuju ga, ali nekako se sistema, po svemu sudeći, i dalje pridržava ostatak sveta.
Ovo je neodrživa situacija. Ne postoji način na koji misija Svetske banke u afričkoj, latinoameričkoj ili azijskoj zemlji može ozbiljno da se žali na vladine subvencije, trgovinsku diskriminaciju, zaplenu imovine političkih protivnika, trgovinske blokove ili industrijsku politiku, dok se iste takve politike sprovode od strane kreatora međunarodnog ekonomskog sistema. Kontradikcija se može zataškati na neko vreme, ali se ne može zauvek ignorisati. Ako se međunarodna neoliberalna pravila više ne smatraju odgovarajućim za Sjedinjene Države i Evropu, treba li ih smatrati pravilima za ostatak sveta?
Na ovo pitanje jednostavno nema trenutnog odgovora. Nova pravila moraju biti stvorena i uvedena ili će ceo sistem postati nekoherentan i interno kontradiktoran toliko da na kraju uopšte neće postojati nikakav „sistem“. Svet će se vratiti optimizaciji pojedinačnih zemalja prema pravilima džungle.
Međunarodni ideološki aspekt odluka koje donose SAD i Evropska unija sami donosioci odluka retko uzimaju u obzir, jer razmišljanje o ostatku sveta i razvoju ne okupira previše političare koji se bave Kinom, Rusijom, nacionalnom bezbednošću i slično. Ali problem ideološkog razvoja neće zato nestati.
Kreatori bretonvudskog poretka su 1944. shvatali njegov značaj i stvorili su sistem koji je odgovarao potrebama vremena i imao na umu internacionalističku, čak i kosmopolitsku težnju. Ako se svet sada kreće ka politici nacionalne samodovoljnosti i nacionalnog interesa iznad svega, onda međunarodni sistem uređen pravilima ne samo da nema smisla, već i ne može postojati. Ili može završiti u potpunoj irelevantnosti, na način kao što je to bilo sa Ligom naroda.
