Bliskoistočni ratni kotao na ivici pucanja

Strane avio kompanije obustavljaju letove za Tel Aviv, Bejrut i Teheran, mnoge zemlje već danima pozivaju svoje državljane da što pre i na bilo koji način napuste Liban, a zaraćene strane poručuju da su spremne na sve, uz ritualno ponavljanje fraze „da ne žele veliki rat, ali…“ U ovom trenutku čini se da dani, možda i sati, dele Bliski istok od nepredvidive eskalacije. Jedino ostaje pitanje na koji način će ta eskalacija početi – novim napadom Irana na Izrael, masivnim raketiranjem izraelske teritorije od strane Hezbolaha ili „preventivnim udarom“ Izraela na Iran i širu teritoriju Libana…

Više od trista dana je prošlo od početka rata u Pojasu Gaze 7. oktobra prošle godine, u koji su se pored Izraela i Hamasa direktno uključivali i libanski Hezbolah, šiitske milicije u Iraku i Sriji, jemenski Huti, Iran, američka, britanska i francuska vojska. Reći da je taj sukob trenutno na ivici da preraste u katastrofalni rat koji će i Bliski istok i čitav svet uvući u nepredvidiv haos – to zvuči kao već mnogo puta ponovljena floskula.

Ali, koliko god se i region i svet tresli od straha kada je koalicija zapadnih zemalja u januaru bombardovala ciljeve u Jemenu zato što su Huti napadali brodove u Crvenom moru, pa kada je Izrael raketirao iranski konzulat u Damasku 31. maja, potom kada je Iran prvi put direktno napao teritoriju Izraela a Izraelci odgovorili gađanjem ciljeva na iranskoj teritoriji, taj strah je u ovom trenutku s pravom najveći u poslednjih deset meseci.

U ovom trenutku čini se da dani, možda i sati, dele Bliski istok od nepredvidive eskalacije. Jedino ostaje pitanje na koji način će ta eskalacija početi – novim napadom Irana na Izrael, masivnim raketiranjem izraelske teritorije od strane Hezbolaha ili „preventivnim udarom“ Izraela na Iran i širu teritoriju Libana…

Strane avio kompanije obustavljaju letove za Tel Aviv, Bejrut i Teheran, mnoge zemlje već danima pozivaju svoje državljane da što pre i na bilo koji način napuste Liban, a zaraćene strane poručuju da su spremne na sve, uz ritualno ponavljanje fraze „da ne žele veliki rat, ali…“

Smrt Druza na Golanskoj visoravni

Ovakav razvoj događaja nije se baš mogao predvideti kada je 28. jula jedna raketa pala na gradić Majdal Šams na Golanskoj visoravni i ubila dvanaest ljudi, mahom dece i tinejdžera, i ranivši više od trideset.

Izrael jeste Golan proglasio svojom teritorijom kada ga je okupirao i preoteo od Sirije posle rata 1967. godine (američka administracija je tu okupaciju zvanično priznala tek 2019, u vreme kada je predsednik bio Donald Tramp), i Tel Aviv jeste zapretio da će oštro kazniti Hezbolah koga je odmah optužio za napad, no sama činjenica da su žrtve i stanovnici Majdal Šamsa bili Druzi, koliko god to cinično zvučalo, upućivala je da će posle ovog napada uslediti samo još jedno prekogranično prepucavanje niskog intenziteta izraelske vojske i Hezbolaha, koje inače traje već deset meseci.

Neki od Druza na Golanu, naime, imaju izraelsko državljanstvo, neki još uvek sirijsko, no pripadnike ove etničko-religiozne zajednice koji živi u Libanu, Siriji, Izraelu i Jordanu izraelska vlast teško da smatra „čistim“ Izraelcima zbog kojih bi vredelo ući u veliki rat sa Hezbolahom u vreme dok je još otvoren front u Pojasu Gaze u kome je izraelska vojska potpuno angažovana. Druzi sebe smatraju muslimanima, poreklo im je od šiitske sekte ismailita, ali su u svoju veru utkali toliko mnogo elemenata zoroastrizma, hrišćanstva, čak i budizma i neoplatonizma, da većina muslimana ne smatra da su oni pripadnici islama.

Smrt vođa Hezbolaha i Hamasa

No, racionalna razmišljanja o „umerenom odgovoru“, kakvim-takvim pregovorima o miru u Pojasu Gaze ili bar snižavanju tenzija u regionu nestala su 30. jula uveče, kada je u izraelskom raketnom napadu na zgradu u južnom predgrađu Bejruta u kojoj je živeo, ubijen Fuad Šukr, visoki vojni komandant Hezbolaha.

Samo nekoliko sati kasnije u severnom delu Teherana, elitnom kvartu u kome se nalazi i većina stranih ambasada, ubijen je šef Političkog biroa Hamasa Ismail Hanije, koji je u Iran došao da bi prisustvovao inauguraciji novog iranskog predsednika Masuda Pezeškijana.

„Njujork tajms“ je objavio da je u operaciji korišćena ranije postavljena i daljinski aktivirana eksplozivna naprava, neki iranski izvori su saopštili da je atentat izvršen projektilom kratkog dometa, a drugi je upotrebljena i raketa dugog dometa.

Kako god, iranski zvaničnici, na čelu sa vrhovnim verskim vođom Alijem Hamneijem, zapretili su teškom osvetom Izraelu koga su odmah optužili za ubistvo Hanijea, baš kao i Hezbolah zbog Fuada Šukra. Hasan Nasralah, lider Hezbolaha, rekao je da je „sukob prevazišao fazu podrške (Palestincima) i pretvorio se u nešto veće“, da je odgovor na ubistvo Šukra neminovan i da će biti ozbiljan i promišljen, kao i da je „region pred velikim sukobom u kojem su stvari otišle dalje od osvete za atentat na Šukra i Hanijea“.

Dodao je i da iranski zvaničnici smatraju da su povređeni njihov suverenitet, prestiž, nacionalna sigurnost i čast, što je sigurno tačno, kao što je sigurno tačno i da mesto ubistva nije slučajno izabrano. Poruka je bila da niko nije siguran ni u elitnom delu iranske prestonice.

Jahju Sinvar na čelu Hamasa

I reakcija Hamasa je simptomatična. Hanije je od početka rata 7. oktobra prošle godine, učestvovao u posredničkim pokušajima, u koje su bile uključene mnoge zemlje, da dođe do prekida vatre i razmene talaca. Sada je Hamas na Hanijeovo mesto postavio Jahju Sinvara, koga je Izrael optužio da je bio mozak napada Hamasa 7. oktobra, kada su njegovi pripadnici upali na teritoriju Izraela, ubili više od 1400 ljudi i u Pojas Gaze odveli 252 taoca. Od tada traje lov svih izraelskih tajnih službi na Sinvara, za sada neuspešan.

I ova poruka je jasna – sada o taocima i prekidu vatre pregovarajte sa Sinvarom, čovekom koji sanja uništenje Izraela. Jasna je i sudbina tih pregovora.

Izrael poručuje da je spreman da se vojno suprotstavi očekivanom odgovoru Irana i Hezbolaha, ostavljajući otvorena vrata za izvođenje „preventivnih napada“ na pomenute neprijatelje.

Hezbolah je, inače, negirao da je kriv za napad na Golanu koji je, iz ove perspektive sada davnog 29. jula, po tvrdnjama Izraela, bio inicijalna kapisla za ono što je usledilo i ono što tek dolazi. „Grupa ima hrabrost da preuzme odgovornost za bilo koju operaciju, makar ona bila i pogrešna“, rekao je ovih dana Hasan Nasralah, „ali neprijatelj se postavio kao tužilac, sudija i egzekutor, a Sjedinjene Američke Države su ga podržale u tome“.

Hamas tvrdi da su interne istrage potvrdile da su izraelski projektili presretači pali u nekoliko područja i prouzrokovali smrt civila u Majdan Šamsu, ali da „Izrael iskorišćava smrt dece Druza“ kako bi opravdao ubistva i agresiju.

No, Majdan Šams je već zaboravljen pod teretom svega što se posle toga desilo i region, ali i svet, u grču čekaju nastavak eskalacije. Iz tog sveta, sa svih strana, poslednjih dana stižu pozivi da osvetnički odgovori i odgovori na osvetničke odgovore budu „u razumnim okvirima“, što podrazumeva ono što se između Irana i Izraela desilo u aprilu – udari na najavljene mete sa malo ili bez žrtava, u kojima svaka strana tvrdi da je sačuvala obraz. Samo što svaki novi sukob ima veći potencijal nekontrolisane lančane reakcije, a spirala iracionalnih incidenata, poput onih koji se dešavaju poslednjih dana, pokazuje da je sve teže uzdati se u razum sukobljenih strana.

Američka podrška Izraelu

Zato se svi i pripremaju za najgori ishod. Sjedinjene Države najavile su da će poslati više borbenih aviona i ratnih brodova na Bliski istok. Izraelski ministar odbrane Joav Galant rekao je da Izrael mora biti spreman da brzo krene u napad ako Iran vojno odgovori. Portparol izraelske vlade David Mencer nije demantovao, ali ni potvrdio da SAD sprečavaju Izrael da izvrši „preventivne napade“ na Iran i Hezbolah.

Veb portal „Jewish Insider“ navodi, pozivajući se na izraelske izvore, da zapadni saveznici već imaju plan za saradnju u presretanju projektila usmerenih na Izrael, kao u prethodnom iranskom napadu 14. aprila.

Tvrdi se da su tenzije pratile i prošlonedeljni razgovor američkog predsednika Džozefa Bajdena i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, ali da su izraelski zvaničnici sigurni da američka podrška Izraelu neće izostati.

To je sigurno tačno, jer koliko god američki zvaničnici bili u sve neprijatnijoj poziciji da opravdaju katastrofu i teška stradanja palestinskih civila, i koliko god pozivali na prekid vatre ili na „uzdržanost svih strana“ u situacijama poput ove ili aprilskog napada na iranski konzulat u Damasku, Netanjahuova vlada ih ponovo stavlja pred svršen čin, a nema te administracije u Vašingtonu koja sme da uskrati apsolutnu podršku Tel Avivu.

Inače, američki ministar odbrane Lojd Ostin, komentarišući napad na američku bazu Ain al Asad u Iraku koji se desio 5. avgusta i u kome je bilo ranjenih američkih vojnika, izjavio je kako SAD neće tolerisati napade na svoje vojnike u regiji, dodajući da iza napada na bazu stoji šiitska milicija koju podržava Iran, ali koju nije želeo da imenuje pre kraja istrage.

Abasova nemoć

I susedi Izraela, Egipat i Jordan, kao i druge arapske države regiona, poput Katara i Saudijske Arabije, ponovo su u nezavidnoj situaciji, razapete između pritiska domaćeg stanovništva da podrže Palestince u Pojasu Gaze i na Zapadnoj obali, verbalnih osuda napada Izraela, pokušaja posredovanja u uspostavljanju prekida vatre, i poziva zapadnih saveznika da se uključe u koaliciju koja će sprečavati raketne napade na Izrael, kao što je bilo u aprilu. Kairo je već najavio da u toj koaliciji ovoga puta neće učestvovati.

U svakom slučaju, Izrael i Liban, a i druge zemlje regiona, nalaze se u stanju ekstremne napetosti i iščekivanja nove eskalacije. Sve i da ta eskalacija bude „u granicama normale“, neke posledice svega što se prethodnih dana dešavalo su nepovratne. Pregovori o prekidu vatre, ako su ikada i bili iskreni, pokopani su na duži rok. Priča o dve države, Izraelu i Palestini, ako je ikada i bila iskrena, pokopana je ako ne zauvek, a ono u neku daleku budućnost.

Time je pokopan i kredibilitet palestinskog predsednika Mahmuda Abasa i Palestinske samouprave na Zapadnoj obali, koji je među Palestincima i pre početka rata bio na niskom nivou zbog korupcije i nesposobnosti da reaguje na izgradnju izraelskih naselja. Tokom rata se dodatno urušavao akcijama izraelskih vojnih snaga i napadima naseljenika širom Zapadne obale.

Uzalud Abas u intervjuu ruskoj državnoj agencija RIA osuđuje atentat na Hanijea kao „kukavički čin i opasan razvoj situacije u izraelskoj politici“, dodajući da je cilj ubistva bio produženje rata i proširenje njegovog obima.

Abas najavljuje da će o sukobu razgovarati sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Moskvi, gde će boraviti od 12. do 14. avgusta, odakle će potom otići u Tursku. Bez obzira na sva ta putovanja, malo je verovatno da bilo ko Abasa više doživljava kao relevantnu figuru koja o bilo čemu odlučuje.

Pezeškijanova pozicija

S druge strane, u ponedeljak je Sergej Šojgu, sekretar Ruskog veća sigurnosti, razgovarao u Teheranu sa iranskim predsednikom Masudom Pezeškijanom koji je rekao da je odlučan da Iran proširi veze sa „strateški partnerom Rusijom”.

Sergej Šojgu i Masud Pezeškijan 5. avgusta u Teheranu

 

Jedna od posledica sadašnje eskalacije, koja će na duži rok imati teške posledice po region i svet, odnosi se na ono o čemu malo ko sada razmišlja. Masud Pezeškijan je na nedavno završenim predsedničkim izborima u Iranu, raspisanim posle smrti prethodnog predsednika države Ebrahima Raisija u padu helikoptera 22. maja, pobedio na gotovo čudesan način. Već dugo Iranci u sve manjem broju izlaze na izbore, što pokazuje ruiniranje vere glasača da na izborima mogu bilo šta da promene.

Tako se od odziva birača od skoro 80 odsto 1997. godine, kada je na opšte iznenađenje pobedio reformistički kandidat Mohamad Hatami, došlo do mizerne izlaznosti od 40 odsto u prvom krugu ovogodišnjih izbora. No kada je, opet iznenađujuće, u drugi krug izbora početkom jula ušao jedini reformistički kandidat Pezeškijan, koji je obećao i ekonomske reforme i mirenje sa svetom, u drugom krugu je izašlo 50 odsto birača.

Tih dodatnih 6 miliona glasova je i donelo pobedu Pezeškijanu, u možda poslednjem trzaju vere onih Iranaca koji se nadaju da se rastuće tenzije unutar države i u odnosima sa zapadnim svetom mogu ublažiti glasanjem za umerenog kandidata. No, u ovakvom razvoju događaja nema tog političara u Iranu koji može da bude umeren. U ratnim prilikama „tvrdolinijaši“ plivaju kao ribe u vodi, u Iranu, Izraelu i bilo gde na svetu.

Navijanje za katastrofu

U tom svetlu možda treba posmatrati i naizgled iracionalne izraelske poteze poput ubistva Fuada Šukra i Ismaila Hanijea. Iracionalne pre svega zato što sigurno vode sveopštem ratu, u boljem slučaju nešto kasnije, u gorem odmah, i zatiru ionako jadne nade u nekakvo primirje i deeskalaciju. Pri tome, jedino što je sigurno je da taj sveopšti rat nijednoj strani ništa dobro neće doneti.

Gideon Levi, kolumnista izraelskog „Hareca“, nedavno je pisao da je „zemlja koja ubija čoveka s kojim pregovara o prekidu vatre i oslobađanju talaca prešla granicu svog legitimiteta, a ako to čini na iranskom tlu, dan nakon inauguracije njihovog novog predsednika, to znači da želi rat sa Iranom“. Pominjući i euforiju koja je zavladala među mnogim Izraelcima posle ubistva Hanijea i Šukra, Levi kaže da ne oplakuje Hanijeovu smrt, ali da je zemlja koja navija za to „glupa zemlja koja navija za katastrofe koje bi joj se mogle obiti o glavu“.

Jedini koji iz situacije beskrajnog rata može da crpi korist je izraelski premijer Netanjahu. Prejako je tvrditi da Netanjahu sâm gura i Izrael i region u katastrofu samo zarad održanja na vlasti, pre svega zato što nije u tome usamljen ni unutar svoje zemlje, a mnogo parnjaka željnih „konačnog rešenja“ ima i na neprijateljskim stranama. Karakteristično je ipak koliko puta je, i ovih dana, izrealski predsednik ponavio da će se odgovornost za ono što se desilo 7. oktobra i počinjene greške njegove vlade ispitati „tek kada se rat završi“.

Kako god, ljudi u Izraelu, Libanu, Iranu u grču čekaju šta će se desiti. Nije svejedno ni njihovim susedima, a svet strepi od prelivanja regionalne katastrofe na bezbroj načina – od drastičnog skoka cene nafte i gasa koji bi ruinirao ne samo svetsku ekonomiju, već i bezbednost (dovoljno je setiti se dramatičnih zbivanja širom sveta tokom naftne krize 1973. godine), preko zatvaranja Crvenog mora za trgovačke brodove do prelivanja ekstremnih podela „za“ i „protiv“ neke od zaraćenih strana na čitav svet koje je već uveliko u toku, kao i globalnog rasta verskog, rasnog i nacionalnog ekstremizma, koji je takođe u toku…

I bez drastične eskalacije, u Pojasu Gaze se pakao nastavlja, uz smrt skoro 40.000 ljudi, mahom dece, žena i civila, 10.000 nestalih pod ruševinama, miliona koji lutaju među gomilama đubreta i šuta, širenje gladi i bolesti poput dečije paralize, hepatitisa… I sve to uz borbe koje se neprestano vode.

U poređenju sa onim što se dešava na Bliskom istoku, čak i katastrofični potencijal dvoipogodišnjeg rusko-ukrajinskog rata, kome se neki kraj kroz stidljive najave pregovora možda i nazire, ne izgleda tako strašno. Nikakva uteha nije da može, i da će verovatno biti i gore.