Ne zaboravi, dragi čitaoče, da stojimo na gori Horiv, čak ako smo i negde u dolini. Ne smetni s uma da pitanja ne postavljamo mi, nego Onaj koji nas je iz nebića priveo u biće. Ovo nije daleko od one situacije koja je opisana u Knjizi o Jovu, kada Gospod reče Jovu: … Opaši se sada kao čovek, ja ću te pitati, a ti mi kazuj (Jov 38,3). Interesuje nas koliko je lak, ili težak litijum. I otkuda sada taj hemijski elemenat u ovome tekstu? Pa otuda što rešismo da se osposobimo u raspoznavanju raznorodnih glasova. Litijum uopšte nije težak. Naprotiv, to je najlakši hemijski elemenat koji postoji ispod površine Bogom stvorene zemlje. Nisam dobar iz hemije, ali lakoću litijuma pamtim još od šestog, ili sedmog razreda osnovne škole, tamo od kraja šezdesetih godina prošloga veka. Naime, svaki put kada bi me naša nastavnica hemije Gabi Ester prozivala da iziđem pred tablu, ona bi mi uvek govorila: „Hajde Vesin, požuri. Što se tako vučeš kao litijum, natrijum i kalijum po vodi“? Dakle, lakoća litijuma mi je odavno u svesti. Ali gle čuda, taj najlakši metal u prirodi postade odjednom predmet sve težih rasprava svuda oko nas u zemlji Srbiji, pa i šire. Zastanimo na tren pa neka se, barem oni stariji, upitaju – Nismo li možda u detinjstvu i mladosti popili malo više „Koka-Kole“, ili pak onog „dečijeg“ pića „7 Up“, koji su, da ne zaboravimo, sve do kraja pedesetih, a negde i duže, u sebi imali i malene doze litijuma? O medicinskoj upotrebi litijuma ne bismo sada na ovome mestu, mada je sve više oko nas onih sa otkrivenim, ili pak još neprepoznatim, a ipak prisutnim, simptomima bipolarnog poremećaja.
A takvima su se, dosta dugo, davali lekovi koji u sebi sadrže i litijum. Dakle, lakoća litijuma je tako reći, bila ili jeste, svuda oko nas, pa ne može da ne čudi sva ova težina žučnih iskaza, uglavnom u obliku monologa, o tome šta litijum jeste, a šta nije. O rudarenju da i ne govorimo. Svi „znaju“ zašto bi rudarenje bilo dobro, a onda i isplativo, ili pak zašto bi ono bilo štetno i pogubno za nas i za generacije koje dolaze. I u sveopštoj galami oko težine tih izgovorenih ili napisanih reči, nedostaje samo jedno jedino, lakoćom zdravog razuma nošeno pitanje koje glasi: Zašto još ne videsmo, a i ne čusmo, jedan otvoren, javan, staložen i razumljiv dijalog između pristalica i protivnika iskopavanja litijuma? Ali, na prvome mestu, onih koji su stručni, ali i dovoljno moralno čvrsti pa da bez strasti iznesu činjenice bilo za, bilo protiv iskopavanja litijuma. I to samo snagom argumenata, a nikako argumentima snage! Jer nije uzalud Ajnštajn rekao: „Može se govoriti o moralnom temelju nauke, ali se nikako ne može govoriti o naučnom temelju morala“. A ovde je moral i te kako aktivno uključen, ili bi barem trebalo to da bude. Po ovom pitanju ne bi smelo da bude ni pozicije, a ni opozicije, već jedino i samo argumentovanog sučeljavanja činjenica! Ali ne kako to obično kod nas biva – ad hominem! Sva demokratičnost u lepoj nam zemlji Srbiji bi se ili pokazala na delu jednom takvom otvorenom javnom raspravom, ne političara nego priznatih stručnjaka, ili bi se pak razvejala poput mehurića nečeg lepo zamišljenog, ali još uvek dalekog od nas.
Naravno da bi prethodno bilo poželjno da se, zarad opšteg dobra, razluči racionalno od iracionalnog, i to sa obe strane. Jer, po rečima znamenitog psihijatra dr Roberta Torea, „… racionalno ne leči iracionalno, nego samo iracionalno leči iracionalno, tj. samo pozitivno iracionalno može poništiti negativno iracionalno. Pamet i stručnost ne leče bolesnu emotivnost, nego samo dobro emotivno i duhovno iskustvo leče ranu lošeg emotivnog iskustva“. Dakle, tu svakako vidimo i mesto za Crkvu. I koliko god se nekima činilo da Crkva „opet ćuti“, takve bih ljubazno pozvao da dođu u bilo koji naš hram, bilo gde. Neka sami izaberu da li će doći na Večernje, Jutrenje ili Liturgiju. Na svakom će bogosluženju čuti i ovu molitvu: Za blagorastvorenje vazduha (u nekim prevodima: Za blago podneblje…), za izobilje plodova zemaljskih i vremena mirna, Gospodu se pomolimo. A kako bi tek bilo poželjno da i jedni i drugi okrenu tabak, pa da svoje znanje, iskustvo i mudrost primene u pravcu razrade jednog zaista svenarodnog plana o mogućnostima da ova, Bogom nam dana, zemlja Srbija bude jedinstvena zemlja Evrope, pa i sveta, u proizvodnji onoga što ovde i najviše uspeva, a od čega svi mogu i višestruke koristi da imaju, a to je – uzgajanje organske hrane i čuvanje netaknutih, a verujem da ih još ima, izvora čiste i nezagađene vode za piće! Jer to su, u pravom smislu, i zlato i nafta budućnosti. I sve to bez jednog jedinog grama jalovine!
Još dok i ne dobismo prave odgovore na prava pitanja, nas sve teže pritiska i jedan drugi problem, neodvojiv od litijuma, a to je pitanje upravo pomenute jalovine. Zaista – šta će biti sa tolikom jalovinom? A ta jalovina je neizbežni produkt našeg sve jačeg ega. A ego, lepo nas je tome učio i Jung, svaki ego ima i svoju senku. I ovo kao da je sada ne borba u svakome od nas prisutnog ega, protiv ega onog drugog, ovo je sve više nalik tragikomičnoj borbi senki! A svaka senka, zar ne, uvek zaklanja svetlost. Ali čitaoče, molim te da zastaneš sada. Da li si se ikada upitao kakve jalovine već ima oko nas, ali pre toga i u nama, i šta ćemo i kuda ćemo sa tom jalovinom? Ja ovde mislim na jalovinu koja je najpogubnija od svih mogućih. Ne, nije to jalovina od iskopavanja litijuma čija je pogubnost verovatno nesaglediva. Jalovina o kojoj govorim jeste jalovina naših pojedinačnih zagađenja u osenčenim dušama i umovima. Ne biva, i ne može ni biti, da posle toliko „izrudarene“ žuči, pokraj toliko „iskopanih“ strasti, posle otrova ogorčenosti, sa svih strana, ne ostanu tu pokraj nas, a zapravo u nama, bezbrojna jalovišta onoga što će i te kako da truje život i međuljudske odnose i kada „sve ovo“ jednom prođe! A proći će. A proći ćemo i mi. I staćemo pred Gospoda. I šta ćemo Mu tada reći? A Bog će, možda, samo tužno ćutati i gledati, kako to mudro reče naš Sveti Vladika Nikolaj, da vidi „koliko Njega ima u nama“. Jedino i samo to. A nenaučene lekcije iz našeg ovozemaljskog života ostaće kao opomena onima koji će doći posle nas. Možda će oni uzeti Knjigu u ruke i tamo pročitati ono što mi nismo: Zapitaj stoku i naučiće te, i ptice nebeske i kazaće ti. Ili se razgovori sa zemljom i naučiće te. I ribe će ti morske pripovedati (Jov, 12, 7-8). A šta ako nam se baš tada, u lelujavo i Valovim zvucima opterećeno sećanje, odnekud pojave reči sa praizvora one istinske – biblijske – ekologije: Malo li vam je što pasete na dobroj paši, nego ostatak paše svoje gazite nogama svojim? I što pijete bistru vodu, nego ostatak mutite nogama svojim (Jezekilj 34:18). Kako li će tek oni kojima je povereno staranje o narodnim poslovima, odgovoriti na pitanje koje je nemoguće izbeći, pred licem Onoga Koji sve vidi, sve čuje i sve zna: Šta to čujem za tebe? Daj račun kako si kućio kuću, jer više ne možeš kućom upravljati (Lk. 16,2).
I svima su nam, o smelosti, puna usta ekoloških tema i briga, a da pritom svi zaboravismo ono nenapisano, ali u zakon ekologije utkano, prvo i osnovno pravilo ekologije: Ne može zagađen čovek da čisti zemlju, vodu i vazduh oko sebe! Čiji um, čija svest i čija duša, čije misli i čije reči, a onda i postupci, nisu danas, manje ili više, zagađeni? Očistimo prvo sebe, i sve ostalo će onda biti mnogo lakše. Ovako neočišćeni, a spolja naizgled „zeleni“, samo ćemo rafalnom paljbom nepromišljenih reči uvećavati jalovišta u nama samima! Jedan od onih koji je pravilno shvatao, a onda i živeo, po zakonima biblijske ekologije, a to je uvek i samo asketizam, asketizam kao vrhunac slobode kao umeća sputavanja sebe zarad koristi onog drugog, taj sveti čovek – Sveti Teodor Studit, a bio je jedan od najučenijih ljudi iz osmog i devetog veka, dao nam je najprecizniju dijagnozu odnosa čoveka i prirode, rekavši: „Ova divna plava planeta je nalik jednom gizdavom i sjajnom konju, koga jaše pijani i poludeli jahač“. Kako je bilo u njegovo vreme, tako je i danas. Malo smo se čemu naučili. I pijanstva i ludosti na pretek…
