Krajem novembra meseca 2024. godine, u svetskim medijima je odjeknula vest da je australijski parlament izglasao tekst zakona kojim će biti zabranjena upotreba društvenih mreža za korisnike mlađe od 16 godina. Ovakva odluka predstavlja ohrabrenje za sve intelektualce koji kritički promišljaju korišćenje novih medija. Ipak, treba imati u vidu da su društvene mreže samo jedna šarena kocka u veoma složenom mozaiku uticaja tehnologija binarnog koda. A fragmenti, koliko god da su veliki, nisu dovoljni za uvid u celinu problema, koji je u ovom slučaju daleko širi i ozbiljniji.
Suština izazova sa kojim se suočavamo može se imenovati retko korišćenim terminom ekranokratija, da bismo što preciznije označili specifičan „režim“ okupacije ljudskog (raz)uma putem vizuelno-zvučnih nadražaja koji dolaze preko ekrana. Reč „ekran“, pritom, treba uzeti u uslovnom smislu – televizijski prijemnici, računarski monitori, tableti, a posebno smart-telefoni, su današnje „poluge moći“ ekranokratije, no već sutra će ih zameniti smart-naočare, hologrami i ko zna šta još. Suština, dakle, nije toliko u tipu ekrana koji od nas pravi podanike, koliko o primamljivom elektronskom sadržaju koji ima poguban uticaj ukoliko se prema njemu odnosimo nekritički.
Veoma važna odlika ekranokratije, bez koje se ne može razumeti njena moć, jeste metod porobljavanja. Ekranokratija čoveka uvodi u ropstvo slobodnim, ili bolje reći željnim pristankom. Njeno glavno oružje je narkotičko dejstvo koje ne porobljava brutalno, putem prinude i bola, već suptilno, preko zadovoljstva i naslade (bol dolazi znatno kasnije, kao posledica „navučenosti“). Stalni dopaminsko-endorfinski impuls je glavni strateški manevar kojim ekranokratija konstantno drži u pokornosti svoje podanike – upravo je elektronski indukovan hormonski šok u poslednje dve-tri decenije stvorio ozbiljne i neočekivane psihofizičke poremećaje, uglavnom kod mlađe populacije. Endemski rast disleksije-disgrafije-poremećaja pažnje kod dece, pandemijski opseg depresije-anksioznosti-otuđenja kod mladih, sve bizarniji vidovi zavisnosti, identitetskih kriza i samopovređivanja kod svih uzrasta… samo su neke od zastrašujućih devijacija sa kojima se uveliko suočavamo. Tako je tokom pisanja ovog teksta jedna od glavnih vesti u srpskim medijima bila masovno povređivanje balkanskih tinejdžera pod uticajem prihvatanja izazova „Leteći supermen“ koji se pojavio na društvenoj mreži TikTok. Ovo je, nažalost, samo početak jer se svaka naredna generacija sve ranije i dugotrajnije izlaže hipnotičkom dejstvu ekranâ. A ako se predškolski period popuni tàbletima, možemo pretpostaviti da će se adolescentsko doba (zarad održavanja stečene navike konstantnog podizanja uzbuđenja) u solidnom broju slučajeva popuniti tablêtama.
Potpuno sam saglasan sa tezom stručnjaka koji tvrde da nam preti masovni talas narkomanije podstaknut uticajem korišćenja novih medija u najranijem periodu detinjstva. Stoga smatram da ekranokratiji mora biti objavljen otvoren rat: bez ustručavanja, kompromisa i povlačenja. Ovo nije poziv na fizičko uništavanja ekranâ – tekstu ne treba učitavati neoludizam (uostalom, članak koji čitate nastaje pred monitorskim ekranom, pa bi poziv na prostu negaciju istog bio duboko licemeran). Tekst poziva na nešto drugo: na podvig sistematičnog, koncepcijski zaokruženog i doslednog proterivanja ekranskog uticaja iz unutrašnjih prostora našeg bića. U tom odbrambenom ratu prvenstveni cilj je zaštititi decu, a glavninu vojske sačinjavaju roditelji. Ostaje još odgovor na pitanje: kako pokrenuti „vojsku“ na ustanak? Naime, iako je većina roditelja u određenoj meri svesna dimenzija problema, u praksi se pokazuje da nije spremna da uloži značajan napor radi zaštite svog potomstva. Konstatovaće, doduše, da su upozorenja realna, ali će po inerciji nastaviti da predaje svoju decu kao tehnološki „danak u krvi“ zarad komoditeta. Logika komfora drsko zahteva da se detetu gurne pomoćni ekran u ruke da bi se, primera radi, na miru odgledala omiljena serija ili podkast. Paradoksalno, žalosno i ništa manje tragično je to što većina roditelja neće negirati opasnosti naglašene u ovom tekstu, ali će posle njegovog čitanja po inerciji nastaviti po starom.
A šta je sa manjinom koja je voljna da se pokrene na akciju? Te odvažne i savesne duše prvi front očekuje na mikrosocijalnom planu osvajanja „teritorije“ porodičnog doma kroz izvođenje kontramanevra stvaranja dobrih navika. Naime, ukoliko se ekranokratija ustoličila putem naših stečenih nezdravih navika vezanih za neselektivno izlaganje ekranu, za inverziju njene paradigme moći je potrebno utvrditi zdrave navike i dosledno ih se držati. Za početak, evo nekoliko konkretnih predloga: 1) odrediti porodični kontekst u kome su ekrani isključeni, sklonjeni sa vidika ili, najbolje, oboje (takve situacije su zajednički ručak, intimni razgovori, igra), 2) ustanoviti vreme kada nema nijednog uključenog ekrana u kući (osobito uveče), 3) odrediti kvalitet sadržaja koji (ne) može biti na ekranu (čitaj: nulta tolerancija prema tabloidnim medijima, rijaliti programima i masmedijskom primitivizmu bilo koje vrste), 4) utvrditi odnos vremena koje se provodi ispred ekrana i analogne fizičke aktivnosti (za početak 1:1), 5) koristiti mute dugmete (pogotovo kada kreće niz neželjenih reklamnih poruka), 6) obustaviti praksu da ekrani rade „u prazno“ (jer u tišini doma treba naučiti uživati) i 7) dati prednost čitanju teksta sa papira u odnosu na hipertekstualnu formu (kada god je to moguće). Preporuka ima još, no opipljivi rezultati i ovih nekoliko biće vidljivi veoma brzo.
Zadobijanjem novih navika dobijamo jako važna bitku, ali ne i rat protiv ekranokratije – ona je suviše žilav protivnik da bi bila istrebljena samo jednom kontraofanzivom. Za trijumf je neophodna dugotrajna kombinacija podvižničkog načina života, negovanja kritičke svesti i dubokog rasuđivanja na temu tehnologije. A o toj trijadi, Bože zdravlja, nekom drugom prilikom…
