Недавни запањујући напредак руских снага на североистоку Украјине значајно је умањио ентузијазам међу проукрајинским присталицама након што је амерички Конгрес усвојио допунски закон о помоћи у априлу. Интензитет с којим су присталице молиле за помоћ Украјини, и претерана важност коју су јој придавали, сада делују као далека успомена.
Сада је јасније него икада да се распадајући ратни напор Украјине не може поправити једноставно поновним отварањем славине западне помоћи. Зашто је онда естаблишмент у Вашингтону третирао цифру од 60 милијарди долара као неку врсту чаролије која би могла одагнати надолазећу кризу?
Уосталом, велики део тог новца неће чак ни завршити у Украјини, већ ће се потрошити на обнављање исцрпљених домаћих залиха. Ово је заправо била једна од кључних продајних тачака закона – економски подстицај код куће.
САД производи чак 10 пута мање граната од Русије
Подмазивање точкова тромог америчког одбрамбеног индустријског сектора неће ускоро помоћи украјинској исцрпљеној војсци. Чак и након херкуловског напора да се повећа производња, САД сада производе 28.000 артиљеријских граната калибра 155mm месечно, од којих се не могу све послати у Украјину. Русија производи око 250.000 месечно и испаљује, у просеку, 10.000 граната дневно.
То не решава катастрофални недостатак људства и ендемску корупцију у Кијеву, који су постали очигледни после недавног руског напредовања. Кијев је принуђен да игра све очајнију игру „whack-a-mole“ распоређујући своје похабане и танко распоређене снаге како би држао фронт, док се недостатак утврђења око Харкова приписује, чак и у украјинским медијима, дугогодишњем проблему корупције.
Дављење у дуговима: Парализа у срцу америчке фискалне кризе
Враћамо се на питање зашто је ико веровао да 60 милијарди долара може унапредити било шта у вези ситуације Кијева. На ово питање је, нажалост, тешко одговорити јер је креирање политике у Вашингтону обавијено густим велом који се састоји од два доминантна елемента: магијског размишљања и политичких императива.
За оне који су искрено веровали да ће 60 милијарди долара преокренути ток рата, то је више за оне који се усклађују са политичким ветровима и претварају се да подржавају Украјину.
Магијско размишљање као препознатљив симптом
Магијско размишљање је препознатљив симптом тог посебног тренутка у времену када је некадашња велика сила у опадању, али догађаји је још нису присилили да се суочи са тим падом. Такође је време смањене могућности за акцију. У прошлим временима, можда би Вашингтон решио кризу као што је Украјина кроз вешту дипломатију или оркестрирањем застрашујућег прокси рата са својом индустријском снагом и војним стратегијама.
Али САД сада делују неспособне за софистицирану дипломатију и њихова индустријска база је озбиљно атрофирала кроз деценије премештања производње и финансијализације.
Тешка је борба против равноправног противника
Након што су углавном водиле борбе против побуњеника последњих година, сада немају појма како се борити против равноправног противника. Око свега што могу да прикупе су закони о помоћи са великим цифрама. Ако имате само чекић, каже стара изрека, сваки проблем изгледа као ексер. Ако вам је остала само штампарија за доларе, онда се сваки проблем мора решити инфузијом новца – чак и ако није сасвим јасно шта тај новац може купити.
Али овде смо наишли на нешто занимљиво: веровање у свемоћ новца. Можда не искрено веровање, додуше да ли уопште постоје искрена веровања у Вашингтону?
Хајде да размислимо о томе више као о укорењеном обрасцу размишљања за суочавање са широким спектром проблема. У том смислу, то је оквир који сумњиво подсећа на приступ коришћен у борби против финансијских криза.
Иако је банка далеко од срца Вол Стрита, постоје страхови од заразе – ако ова пропадне, друге ће следити и ускоро ниједна банка нигде неће бити сигурна. Власници банке могу бити лопови, али то није оно што преокупира креаторе политика. Нервозни су због ширења које је изненада кренуло против банке: требало је да тргује на 1:1 али је експлодирало на 1:10 (однос артиљеријске ватре украјинских и руских снага). Убацивање 60 милијарди долара у банку требало би бар да угаси пожаре и умири тржишта.
Запажања Золтана Пожара о овом проблему
Золтан Пожар, легендарни бивши главни стратег Credit Suisse-a, дао је фасцинантно запажање на тему рефлексивног бацања новца. Пожар је говорио уско о томе како одређена група људи приступа одређеном проблему и није говорио о креирању политика, а још мање о Украјини, али његов закључак прати контуре нечега дубљег.
Када се 2021. појавио спектар инфлације, Пожар је обишао портфолио менаџере и након разговора са њима, дошао до занимљивог закључка: нико није знао како да размишља о инфлацији.
Скоро сви на Вол Стриту су премлади да се сећају последњег озбиљног таласа инфлације, који се догодио давних 1980-их. Дакле, према Пожару, сви су мислили о скоку на инфлационим графиконима као још једном ширењу које је експлодирало на њиховим Bloomberg екранима које би се могло решити бацањем биланса на то – „криза основе“ како је он назива.
Формативна искуства за данашње становнике Вол Стрита, Пожар објашњава, су азијска финансијска криза из 1998., велика финансијска криза из 2008., нека ширења од 2015. и пандемија. У свим тим случајевима, новац је пумпан и на крају су нестали поремећаји.
Да то кажемо на једноставном језику, Пожарови клијенти нису наишли на проблем који се није могао решити – или барем гурнути под тепих – једноставним додавањем новца, у било којем облику, било путем хитног зајма или квантитативног попуштања. Ово је наравно мало поједностављење, али хвата нешто од суштине владајућег обрасца размишљања.
Зашто повећања Фед-ових каматних стопа некада изазивају класичну кризу на тржиштима у развоју, али сада делују као бумеранг на САД.
„Решавање“ проблема једноставним додавањем новца
Међутим, као што Пожар примећује, инфлација из 2021. била је звер коју није било могуће укротити једноставним бацањем новца на њу – или, у овом случају, чак ни повишењем каматних стопа (што је само корак удаљен од додавања новца). Ово је учинило да буде потпуно непознат тип проблема за тренутну генерацију менаџера фондова и трговаца, закључио је. Заиста, можда оно што чини проблем укорењене инфлације тако злослутним је управо то што је непропустљив за једини алат у књизи „Инјекције ликвидности“.
То је само по себи значајно, али је тема за други дан. За потребе ове дискусије, држимо се идеје да је приступ решавању проблема бацањем новца на њих постао дубоко укорењен.
Развијајући исту идеју бацања новца на проблем финансијске нестабилности, али у другом правцу, био је Тимоти Гајтнер, шеф Њујоршке Фед банке и затим амерички секретар трезора почевши од 2009. године, који је говорио о суочавању са финансијским кризама „стављањем пуно новца у прозор“ и, користећи војну аналогију, довођењем „прекомерне силе“ како би тржишта веровала да је обавеза кредибилна.
Ово је била лекција научена из 2008. године, и од тада је постала тачка ортодоксије у суочавању са каснијим кризама. Стрес који је искусило тржиште трезора у марту 2020. и пропасти банака First Republic Bank, Silicon Valley Bank и Signature Bank 2023. године изазвали су прекомерни одговор регулатора како би се ствари стабилизовале.
Испод овог приступа лежи признање да тржишта могу бити вођена сентиментом и да наратив може бити једнако важан као и суштина. Ако тржишта верују да је обавеза – било да је реч о подржавању банке, тржишта трезора или репо тржишта – кредибилна, мање је вероватно да ће ствари измаћи контроли.
Другим речима, уметност суочавања са финансијском кризом укључује не само давање новца да се затвори основа, већ и обликовање сентимента. У томе нема ничег посебно контроверзног. Џон Мајнард Кејнс говорио је о „animal spirits“ – интуитивним, емоционалним и ирационалним компонентама које економски доносиоци одлука уносе у своје поступке. Дакле, следи да, ако инвеститори почну да доводе у питање солвентност тржишта или институције, пут из шуме је делимично финансијски и делимично ПР. Гајтнер је једноставно разумео праве импликације овога за суочавање са све чешћим феноменом финансијских криза.
Лажно умирење тржишта
Посматрајући како су САД управљале својим proxy ратом у Украјини слањем бескрајних серија „снажних порука“ и прављењем симболичних гестова, док подстичу Украјинце ка акцијама с више ПР вредности него војне користи, тешко је не помислити да је нешто од Гајтнеровог приступа продрло у америчко креирање политика, макар подсвесно. У најмању руку, пакет помоћи од 60 милијарди долара био је представљен као начин да се „умире тржишта“.
Велики трансфер богатства је у току: Како је Запад изгубио контролу над тржиштем злата Наравно, непрестани бубањ „снажних порука“ који долази из Вашингтона може се посматрати у другом светлу: као очајнички покушај да се одржи америчко одвраћање. Када се успостави, одвраћање је јефтино за одржавање, али је веома тешко и скупо поново успоставити када се изгуби.
На неки начин, ове две идеје – одвраћање и држање ‘анимал спиритс’ под контролом – могу се видети као две стране истог новчића. У оба случаја, то је покушај да се затвори јаз између стварности и перцепције.
Оно што је можда најутицајнији амерички одбрамбени think thank, Центар за стратешке и међународне студије, објавио је чланак аутора аналитичара Макса Бергмана у данима пре гласања у Конгресу о пакету помоћи који са изузетном јасноћом осветљава нагласак стављен на сентимент – назван „моралом“ у овом случају.
„Усвајање допунског закона би вероватно ослабило морал Русије, осим што би подигло морал Украјине“, пише Бергман. И док се зауставља тек на корак пре предвиђања масовних протеста и свргавања председника Владимира Путина, верује да ће то пољуљати темеље руског политичког система и посејати семе сумње у руско друштво. Став да „овај рат нема много смисла и да је била грешка могао би се проширити попут вируса и показати се корозивним за руски систем“, закључује он.
Где Бергман пада на континууму између „магијског размишљања“ и „политичких императива“ је непознато, али изгледа да је интернализовао Гајтнерово ПР-обојено начело „кредибилне обавезе“ и верује да ће то направити разлику.
Такво размишљање је размишљање које је прожело процес доношења одлука у Вашингтону у вези са Украјином. Ако су финансије за Америку данашњице, оно што је бродоградња била за Холандију у 17. веку – доминантна индустрија чије су навике и обрасци размишљања продрли дубоко у поре националне свести – не би требало да буде изненађење да се оквир за решавање проблема на Вол Стриту усадио у друге области креирања политика. Спољна политика, Конгрес и Вол Стрит нису баш иста ствар, али сви изгледа да су вођени истом менталном мапом.
Шели је написао да су песници „непризнати законодавци света“. Можда су непризнати законодавци нашег времена банкари и њихови пријатељи у Вашингтону који их спашавају. Украјина учи на тежи начин да победа у рату захтева више од стављања пуно новца у прозор и вођења ПР кампање да се да продавце барем на кратко држи подаље.
