Ситуација у Либану гурнула је Иран из преговарачког процеса са Сједињеним Државама и још једном показала да дипломатија на Блиском истоку данас мање зависи од формалних преговора, а много више од онога што се дешава на терену.
Техеран је обуставио индиректну размену порука са Вашингтоном преко посредника, у сенци ширења израелске операције против Либана и Хезболаха. Та одлука представља реакцију на ширу кризу у којој су се либански фронт, америчко-ирански преговори, израелске безбедносне калкулације, унутрашња политика Либана, положај Хезболаха, регионална стратегија Техерана и покушај администрације Доналда Трампа да наметне бар привремену формулу деескалације, испреплели у једну целину.
Офанзива која мења политичку слику региона
На први поглед, криза делује као још један у низу сукоба Израела и Либана. Израел тврди да делује како би заштитио северне делове земље из којих су становници евакуисани након напада Хезболаха. Са друге стране, Хезболах своје акције представља као отпор израелским нападима и повезује либански фронт са широм борбом против Израела.
Либанска држава позива на окончање напада и поштовање свог суверенитета, али нема снагу ни да контролише одлуке Хезболаха ни да заустави израелску војску. Сједињене Државе покушавају да одрже преговоре у животу јер би шири регионални рат угрозио њихове интересе, енергетска тржишта и позиције савезника. Иран, међутим, дешавања у Либану не посматра као локални инцидент већ као ударац читавој архитектури свог регионалног утицаја.
Док је рат био ограничен на размену ватре дуж границе, могао је бити представљен као контролисан сукоб. Међутим, ширење израелске копнене операције, продор дубље у јужни Либан, удари на подручја повезана са Хезболахом и напади на јужна предграђа Бејрута променили су политичку динамику сукоба.
Уместо да само одговара на претње, како Израел тврди, све више делује као да покушава да силом преобликује безбедносни пејзаж региона.
Симболични значај Бофорског замка
Посебно симболичан био је израелски продор ка области Бофорског замка. За војне планере реч је о важном узвишењу и стратешкој тачки контроле. За Либанце, међутим, то је место повезано са сећањем на раније ратове и отпор израелском присуству.
Освајање или окупација такве локације представљало би сигнал да Израел тежи дубљем уплитању у јужни Либан. Управо зато је Француска затражила хитну седницу Савета безбедности УН.
За Париз, који има историјске везе са Либаном и снажан интерес за очување либанске државности, израелско напредовање представља претњу не само безбедности већ и самом принципу либанског суверенитета.
Европљани губе стрпљење
Традиционални европски партнери Израела и раније су критиковали поједине потезе израелских власти, али су углавном покушавали да одрже равнотежу између признавања права Израела на безбедност и позива на уздржаност.
Међутим, израелске акције на терену све више отежавају одржавање те равнотеже. Након рата у Гази, европско јавно мњење већ је постало знатно критичније према Израелу. Са новом операцијом у Либану, ризиком од дуготрајне окупације југа земље и пропашћу разговора са Ираном, чак и традиционални савезници почињу да се дистанцирају.
Они не стају на страну Ирана или Хезболаха, али све мање су спремни да безусловно пружају политичко покриће политици израелске владе.
Снага Израела одувек је почивала не само на војним способностима и савезништву са САД већ и на његовој припадности западном политичком систему. Ако Француска, Немачка, Велика Британија и други европски партнери све више буду сматрали израелске потезе извором нове ескалације, међународна подршка ће постепено слабити.
То не значи непосредан прекид односа, али значи постепено трошење политичког стрпљења. Могу уследити хладније званичне изјаве, већи притисак у Уједињеним нацијама, а касније и расправе о испорукама оружја, трговинским споразумима, правној одговорности и признавању нових политичких реалности на палестинском и либанском фронту.
Зашто Израел подиже улог?
Питање зашто је Израелу потребна оваква ескалација нема једноставан одговор. Војна нужност представља само део објашњења.
Израелско руководство жели да омогући повратак становника на север земље, обнови одвраћајући ефекат након напада Хезболаха и покаже да држава може да заштити своје границе. После 7. октобра 2023. године, безбедност је постала тест поверења грађана у саму државу.
Постоји, међутим, и дубљи слој. Израел Хезболах не посматра само као либанску организацију већ као један од кључних елемената иранског војног система на својим границама. Удар на Хезболах истовремено је и удар на Иран.
Израел настоји да демонтира инфраструктуру која Техерану омогућава притисак на Израел преко Либана. Зато је операција усмерена истовремено ка Бејруту, Техерану и Вашингтону.
Утицај унутрашње политике у Израелу
Трећи слој кризе повезан је са израелском унутрашњом политиком.
Влада Бењамина Нетанјахуа ослања се на десничарске и верско-националне снаге које безбедност посматрају кроз призму контроле територије, а не компромиса. У таквом политичком окружењу привремене безбедносне зоне лако могу прерасти у захтеве за трајним војним присуством.
У Гази се то већ огледа кроз расправе о расељавању становништва, војној управи и могућем повратку насеља. У случају Либана то подразумева контролу југа земље, потискивање Хезболаха ка реци Литани и стварање ситуације у којој Израел сам одређује границе сопствене безбедности.
Идеја „Великог Израела“ и опасност трајне окупације
Овде се мора пажљиво говорити о идеји такозваног „Великог Израела“. То није званична државна доктрина према Либану, али постоји у погледима појединих радикалних десничарских и насељеничких кругова.
Те групе суседне територије посматрају као део шире историјске и библијске мапе. Чак и када та идеологија не доведе до формалне одлуке о анексији јужног Либана, она ствара политичку атмосферу у којој се окупација туђе територије може оправдавати и историјским правом и стратешком нужношћу.
Проблем је у томе што привремена војна решења на Блиском истоку често постају трајне чињенице на терену. Војне операције временом прерастају у осматрачнице, логистичке коридоре, зоне ограниченог приступа и различите облике дуготрајног присуства.
Парадокс Хезболаха и слабост либанске државе
Израел жели да ослаби Хезболах, али би му истовремено могао обезбедити нови политички капитал.
Унутар Либана ставови о Хезболаху далеко су од јединствених. Значајан део друштва сматра да покрет, због својих веза са Ираном, увлачи земљу у ратове без сагласности свих Либанаца. За многе хришћане, суните и део секуларне јавности Хезболах представља државу у држави која ограничава либански суверенитет и подређује земљу спољној стратегији Техерана.
Ипак, када Израел нападне, критика Хезболаха постаје политички тежа јер се организација представља као бранилац земље од спољне агресије.
Либанска држава налази се у најтежој позицији. Не може да разоружа Хезболах јер би то могло довести до унутрашњег сукоба, али не може ни да заустави Израел без његове војне снаге.
Иран, Хезболах и Трампова стратегија
За Иран, Хезболах представља један од најважнијих елемената система одвраћања према Израелу. Ако Израел може да уништава позиције Хезболаха у Либану без озбиљне цене, читава регионална стратегија Техерана долази под притисак.
Зато је повлачење Ирана из преговарачког процеса са Вашингтоном било истовремено и покушај очувања преговарачке снаге и чин солидарности са савезником.
Трампова администрација покушавала је да преговара на више фронтова истовремено: да одржи канал комуникације са Ираном, продужи прекид ватре, смањи ризике у Ормуском мореузу и подржи процес нормализације односа између Израела и Либана.
На папиру је све то изгледало као прилика да се повежу израелска безбедност, стабилизација Либана и дијалог са Ираном. У пракси, док су САД покушавале да убеде актере у потребу договора, Израел је интензивирао офанзиву, а Техеран је то протумачио као доказ да Вашингтон није способан или није вољан да обузда свог савезника.
Нетанјахуов ризичан потез
Да ли је Израел намерно саботирао покушај америчко-иранских преговора?
Формално, Израел може тврдити да делује искључиво из безбедносних разлога. Формално, Иран може објаснити прекид контаката недостатком поверења. Формално, САД могу инсистирати да су преговори и даље могући.
Међутим, политички след догађаја делује довољно јасно.
Без обзира на намере, резултат је исти: ескалација у Либану потиснула је Иран из процеса, ојачала тврдолинијаше у Техерану и дала аргументе израелској десници да са Ираном није могуће преговарати.
Истовремено, и сама израелска политика постала је талац унутрашњих политичких прилика. Нетанјаху је под сталним притиском савезника са деснице и дела јавности који од њега очекују демонстрацију снаге.
Дугорочне последице
Одлука Израела да повећа војни притисак и потисне дипломатију носи значајну стратешку цену.
Израел може остварити тактичке победе над Хезболахом, уништити командне центре и инфраструктуру и потиснути га од границе. Али ако коначни резултат буде нова окупација, дугорочни проблеми неће бити решени.
Напротив, Хезболах би поново могао постати симбол отпора, критичари тог покрета у Либану били би ослабљени, а регион би се вратио у циклус који је већ више пута проживео.
Истовремено, европски савезници Израела наставиће да губе стрпљење и траже нове начине да ограниче израелске потезе.
Кључни закључак је да Израел може стећи тактичку предност у Либану, али истовремено изгубити шири стратешки положај у региону.
Највеће питање које се отвара јесте да ли дипломатија уопште може да опстане у региону у којем свака војна операција тренутно постаје део много шире политичке погодбе. Либанска криза већ је гурнула Иран из преговарачког процеса са САД.
Сада би могла да одреди да ли ће Вашингтон задржати улогу посредника, да ли ће Трамп успети да наметне макар привремени договор, да ли ће Либан избећи нови колапс и да ли ће Израел још једну безбедносну операцију претворити у нови циклус окупације, отпора и међународне изолације.
