Венецуела се суочава са новом ескалацијом тензија након серије експлозија и нисколетећих авиона у главном граду Каракасу, које венецуелска влада приписује директним војним ударима Сједињених Америчких Држава. Ово се дешава у контексту дугогодишњих спорова између две земље, где је Вашингтон оптуживао режим Николаса Мадура за наркотрафик и кршења људских права, док Каракас види ове акције као покушај свргавања легитимно изабране власти и контроле над венецуелским природним ресурсима, пре свега нафтом.
Сједињене Америчке Државе су успешно извеле удар великих размера против Венецуеле и њеног лидера, председника Николаса Мадура, који је, заједно са својом супругом, заробљен и пребачен авионом ван земље. Ова операција је изведена у сарадњи са америчким снагама за спровођење закона написао је Доналд Трамп. Према наводима CBS News-а, Мадуро је заробљен од стране „Делта“ снага, елитне јединице за специјалне операције америчке војске.
Према извештајима локалних власти и међународних посматрача, најмање седам експлозија је чуто у раним јутарњим сатима, праћено звуцима нисколетећих авиона и хеликоптера. Делови Каракаса су остали без струје, а дим се диже изнад војних објеката као што су Форт Тиуна и ваздухопловна база Ла Карлота. Венецуелско министарство спољних послова издало је саопштење у коме осуђује „војну агресију САД“ и тврди да су циљеви били како војни, тако и цивилни објекти, укључујући дом министра одбране. „Ово је напад на суверенитет Венецуеле и покушај да се силом наметне промена власти“, саопштио је председник Николас Мадуро, позивајући Организацију Уједињених Нација и Организацију Америчких Држава да интервенишу и осуде акције САД.
САД, под председником Доналдом Трампом, оправдавају акције као део борбе против наркотрафика, описујући Венецуелу као „нарко-државу“. Међутим, венецуелска страна истиче да је Мадуро недавно понудио преговоре са Вашингтоном о сарадњи у борби против дроге и инвестицијама у нафту, укључујући партнерство са компанијама попут Шеврона. Ово се види као доказ да је Каракас спреман за дијалог, док САД бирају војну опцију, што подсећа на историјске интервенције у Латинској Америци, попут Монроове доктрине. Колумбијски председник Густаво Петро, критичар Трампове администрације, осудио је бомбардовање и позвао на међународну интервенцију, упозоравајући на ризик од ширег регионалног сукоба.
На друштвеним мрежама, укључујући X (бивши Твитер), венецуелски грађани и међународни активисти деле видео-снимке експлозија и панике на улицама, али и поруке подршке Мадуровом режиму. Неки корисници истичу да Венецуела остаје пример иновација и економског опоравка упркос санкцијама, док други оптужују САД за хипокризију у борби против дроге, с обзиром на сопствене проблеме са наркотицима. Кинески и руски утицај у Венецуели, укључујући недавне дипломатске посете, могао би да пружи подршку Каракасу, потенцијално водећи ка ширем геополитичком одговору на америчку агресију.
Федерална авијациона администрација САД (ФАА) забранила је све америчке летове у венецуелском ваздушном простору, што указује на озбиљност ситуације. За сада, нема званичних података о броју жртава, али венецуелске власти упозоравају да би акције САД могле довести до хуманитарне кризе. Међународна заједница позвана је да се укључи, док Венецуела наглашава своју посвећеност миру и суверенитету. Ово је тест за глобални поредак, где се суочавају интереси великих сила са правима мањих нација.
Ситуација се развија, а Венецуела апелује на свет да осуди империјалистичке акције и подржи њен суверенитет.
Историја америчких интервенција у Латинској АмерициИсторија америчких интервенција у Латинској Америци обухвата период од више од два века, почевши од раног 19. века, када су Сједињене Америчке Државе почеле да пројектују своју моћ у региону. Ове интервенције су често биле мотивисане економским интересима, геополитичким стратегијама, антикомунистичким политикама током Хладног рата и жељом за одржавањем хегемоније у Западној хемисфери. Према различитим изворима, САД су интервенисале у Латинској Америци више десетина пута, укључујући војне инвазије, подршку пучевима, економске санкције и тајне операције CIA. Овај преглед је хронолошки организован, са фокусом на кључне догађаје и земље.
Рани период: 19. век и Монроова доктрина (1823–1898)Корени америчких интервенција леже у Монроовој доктрини из 1823. године, која је упозоравала европске силе да не колонизују или интервенишу у новоослобођеним латиноамеричким републикама, истовремено потврђујући америчку доминацију у региону. Ова доктрина је послужила као оправдање за касније акције. Током 1820-их и 1830-их, америчке снаге су више пута слетале у Кубу, Фолкландска острва и Перу да заштите америчке интересе од пирата или током револуција.
У средини 19. века, концепт „Манифест Дестини“ – веровање да је ширење САД божанска мисија – довео је до рата са Мексиком (1846–1848). Резултат је био губитак северне половине Мексика, укључујући територије данашњих Калифорније, Аризоне и Новог Мексика, према Уговору из Гвадалупе Идалга. У 1850-им, амерички филубастери (приватни авантуристи) попут Вилијама Вокера су напали и привремено окупирали Никарагву, са подршком неких америчких интересних група. До краја века, САД су интервенисале у Никарагви, Аргентини и Уругвају да заштите економске интересе.
Шпанско-амерички рат 1898. године означио је преокрет: САД су заузеле Кубу, Порторико и Филипине од Шпаније, што је довело до првих директних окупација. Платов амандман (1901) је дао САД право да интервенишу у кубанским пословима, што је довело до више окупација (1906–1909, 1917–1922).
Почетак 20. века: Банана ратови и доларска дипломатија (1898–1930-те)Овај период, познат као „Банана ратови“, укључивао је честе интервенције у Централној Америци и Карибима да заштите америчке компаније попут United Fruit Company. Рузвелтов королариј Монроовој доктрини (1904) је прогласио САД „полицајцем“ региона. Кључне интервенције:Никарагва (1912–1933): Двадесетогодишња окупација маринаца да сузбију побуне и заштите каналске интересе; борбе против герилаца попут Аугуста Сандина.
Хаити (1915–1934): Инвазија да контролишу финансије и сузбију немире; уведено борилачко стање, присилни рад и кршења људских права.
Доминиканска Република (1916–1924): Осмогодишња окупација маринаца.
Мексико (1914–1918): Серија интервенција, укључујући окупацију Веракруза и потеру за Панчом Виљом.
Интервенције су се дешавале и у Хондурасу, Панами, Костарики и Ел Салвадору, често током избора или револуција. До 1933, Френклин Рузвелт је прогласио „Политику доброг суседства“, смањујући директне интервенције.
Хладни рат: CIA операције и пучеви (1940-те–1980-те)Током Хладног рата, интервенције су биле мотивисане страхом од комунизма. САД су подржавале диктатуре и свргавале левичарске владе:Гватемала (1954): CIA је организовала пуч против председника Јакоба Арбенза због аграрних реформи које су утицале на United Fruit Company; резултат: 200.000 убијених у наредним деценијама.
Куба (1961): Неуспела инвазија у Заливу свиња да свргну Фидела Кастра.
Бразил (1964): Подршка војном пучу против Џоаоа Гоуларта.
Доминиканска Република (1965): Инвазија да спрече повратак левог лидера Хуана Боша.
Чиле (1973): CIA подршка пучу против Салвадора Аљендеа; уведена диктатура Аугуста Пиночеа.
Никарагва (1981–1990): Подршка Контра герилцима против Сандиниста; Иран-Контра скандал.
Гренада (1983): Инвазија да зауставе кубански утицај.
У Ел Салвадору (1981–1992) и Боливији (1971), САД су подржавале антилевичарске режиме, што је довело до масовних кршења људских права.
Каснији период: Пост-Хладни рат (1980-те–данас)Након Хладног рата, интервенције су се смањиле, али су се наставиле:Панама (1989): Инвазија да свргну Мануела Норијегу; преко 2.000 убијених.
Хаити (1994–1995, 2004): Враћање и касније уклањање председника Жан-Бертрана Аристида.
Венецуела (2002, 2017–2021): Неуспели пуч против Уга Чавеса и санкције против Николаса Мадура; подршка опозиционару Хуану Гваиду.
Хондурас (2009): Подршка пучу против Мануела Зелаје.
Према проценама, од 1898. до 1994. САД су успешно свргле владе у Латинској Америци најмање 41 пут, често без директне војне претње, већ због економских или идеолошких разлога. Данас, фокус је више на економским инструментима попут санкција и трговинских споразума (нпр. NAFTA, CAFTA), али историја оставља наслеђе неповерења у региону.
