Venecuela se suočava sa novom eskalacijom tenzija nakon serije eksplozija i niskoletećih aviona u glavnom gradu Karakasu, koje venecuelska vlada pripisuje direktnim vojnim udarima Sjedinjenih Američkih Država. Ovo se dešava u kontekstu dugogodišnjih sporova između dve zemlje, gde je Vašington optuživao režim Nikolasa Madura za narkotrafik i kršenja ljudskih prava, dok Karakas vidi ove akcije kao pokušaj svrgavanja legitimno izabrane vlasti i kontrole nad venecuelskim prirodnim resursima, pre svega naftom.
Sjedinjene Američke Države su uspešno izvele udar velikih razmera protiv Venecuele i njenog lidera, predsednika Nikolasa Madura, koji je, zajedno sa svojom suprugom, zarobljen i prebačen avionom van zemlje. Ova operacija je izvedena u saradnji sa američkim snagama za sprovođenje zakona napisao je Donald Tramp. Prema navodima CBS News-a, Maduro je zarobljen od strane „Delta“ snaga, elitne jedinice za specijalne operacije američke vojske.
Prema izveštajima lokalnih vlasti i međunarodnih posmatrača, najmanje sedam eksplozija je čuto u ranim jutarnjim satima, praćeno zvucima niskoletećih aviona i helikoptera. Delovi Karakasa su ostali bez struje, a dim se diže iznad vojnih objekata kao što su Fort Tiuna i vazduhoplovna baza La Karlota. Venecuelsko ministarstvo spoljnih poslova izdalo je saopštenje u kome osuđuje „vojnu agresiju SAD“ i tvrdi da su ciljevi bili kako vojni, tako i civilni objekti, uključujući dom ministra odbrane. „Ovo je napad na suverenitet Venecuele i pokušaj da se silom nametne promena vlasti“, saopštio je predsednik Nikolas Maduro, pozivajući Organizaciju Ujedinjenih Nacija i Organizaciju Američkih Država da intervenišu i osude akcije SAD.
SAD, pod predsednikom Donaldom Trampom, opravdavaju akcije kao deo borbe protiv narkotrafika, opisujući Venecuelu kao „narko-državu“. Međutim, venecuelska strana ističe da je Maduro nedavno ponudio pregovore sa Vašingtonom o saradnji u borbi protiv droge i investicijama u naftu, uključujući partnerstvo sa kompanijama poput Ševrona. Ovo se vidi kao dokaz da je Karakas spreman za dijalog, dok SAD biraju vojnu opciju, što podseća na istorijske intervencije u Latinskoj Americi, poput Monroove doktrine. Kolumbijski predsednik Gustavo Petro, kritičar Trampove administracije, osudio je bombardovanje i pozvao na međunarodnu intervenciju, upozoravajući na rizik od šireg regionalnog sukoba.
Na društvenim mrežama, uključujući X (bivši Tviter), venecuelski građani i međunarodni aktivisti dele video-snimke eksplozija i panike na ulicama, ali i poruke podrške Madurovom režimu. Neki korisnici ističu da Venecuela ostaje primer inovacija i ekonomskog oporavka uprkos sankcijama, dok drugi optužuju SAD za hipokriziju u borbi protiv droge, s obzirom na sopstvene probleme sa narkoticima. Kineski i ruski uticaj u Venecueli, uključujući nedavne diplomatske posete, mogao bi da pruži podršku Karakasu, potencijalno vodeći ka širem geopolitičkom odgovoru na američku agresiju.
Federalna avijaciona administracija SAD (FAA) zabranila je sve američke letove u venecuelskom vazdušnom prostoru, što ukazuje na ozbiljnost situacije. Za sada, nema zvaničnih podataka o broju žrtava, ali venecuelske vlasti upozoravaju da bi akcije SAD mogle dovesti do humanitarne krize. Međunarodna zajednica pozvana je da se uključi, dok Venecuela naglašava svoju posvećenost miru i suverenitetu. Ovo je test za globalni poredak, gde se suočavaju interesi velikih sila sa pravima manjih nacija.
Situacija se razvija, a Venecuela apeluje na svet da osudi imperijalističke akcije i podrži njen suverenitet.
Istorija američkih intervencija u Latinskoj AmericiIstorija američkih intervencija u Latinskoj Americi obuhvata period od više od dva veka, počevši od ranog 19. veka, kada su Sjedinjene Američke Države počele da projektuju svoju moć u regionu. Ove intervencije su često bile motivisane ekonomskim interesima, geopolitičkim strategijama, antikomunističkim politikama tokom Hladnog rata i željom za održavanjem hegemonije u Zapadnoj hemisferi. Prema različitim izvorima, SAD su intervenisale u Latinskoj Americi više desetina puta, uključujući vojne invazije, podršku pučevima, ekonomske sankcije i tajne operacije CIA. Ovaj pregled je hronološki organizovan, sa fokusom na ključne događaje i zemlje.
Rani period: 19. vek i Monroova doktrina (1823–1898)Koreni američkih intervencija leže u Monroovoj doktrini iz 1823. godine, koja je upozoravala evropske sile da ne kolonizuju ili intervenišu u novooslobođenim latinoameričkim republikama, istovremeno potvrđujući američku dominaciju u regionu. Ova doktrina je poslužila kao opravdanje za kasnije akcije. Tokom 1820-ih i 1830-ih, američke snage su više puta sletale u Kubu, Folklandska ostrva i Peru da zaštite američke interese od pirata ili tokom revolucija.
U sredini 19. veka, koncept „Manifest Destini“ – verovanje da je širenje SAD božanska misija – doveo je do rata sa Meksikom (1846–1848). Rezultat je bio gubitak severne polovine Meksika, uključujući teritorije današnjih Kalifornije, Arizone i Novog Meksika, prema Ugovoru iz Gvadalupe Idalga. U 1850-im, američki filubasteri (privatni avanturisti) poput Vilijama Vokera su napali i privremeno okupirali Nikaragvu, sa podrškom nekih američkih interesnih grupa. Do kraja veka, SAD su intervenisale u Nikaragvi, Argentini i Urugvaju da zaštite ekonomske interese.
Špansko-američki rat 1898. godine označio je preokret: SAD su zauzele Kubu, Portoriko i Filipine od Španije, što je dovelo do prvih direktnih okupacija. Platov amandman (1901) je dao SAD pravo da intervenišu u kubanskim poslovima, što je dovelo do više okupacija (1906–1909, 1917–1922).
Početak 20. veka: Banana ratovi i dolarska diplomatija (1898–1930-te)Ovaj period, poznat kao „Banana ratovi“, uključivao je česte intervencije u Centralnoj Americi i Karibima da zaštite američke kompanije poput United Fruit Company. Ruzveltov korolarij Monroovoj doktrini (1904) je proglasio SAD „policajcem“ regiona. Ključne intervencije:Nikaragva (1912–1933): Dvadesetogodišnja okupacija marinaca da suzbiju pobune i zaštite kanalske interese; borbe protiv gerilaca poput Augusta Sandina.
Haiti (1915–1934): Invazija da kontrolišu finansije i suzbiju nemire; uvedeno borilačko stanje, prisilni rad i kršenja ljudskih prava.
Dominikanska Republika (1916–1924): Osmogodišnja okupacija marinaca.
Meksiko (1914–1918): Serija intervencija, uključujući okupaciju Verakruza i poteru za Pančom Viljom.
Intervencije su se dešavale i u Hondurasu, Panami, Kostariki i El Salvadoru, često tokom izbora ili revolucija. Do 1933, Frenklin Ruzvelt je proglasio „Politiku dobrog susedstva“, smanjujući direktne intervencije.
Hladni rat: CIA operacije i pučevi (1940-te–1980-te)Tokom Hladnog rata, intervencije su bile motivisane strahom od komunizma. SAD su podržavale diktature i svrgavale levičarske vlade:Gvatemala (1954): CIA je organizovala puč protiv predsednika Jakoba Arbenza zbog agrarnih reformi koje su uticale na United Fruit Company; rezultat: 200.000 ubijenih u narednim decenijama.
Kuba (1961): Neuspela invazija u Zalivu svinja da svrgnu Fidela Kastra.
Brazil (1964): Podrška vojnom puču protiv Džoaoa Goularta.
Dominikanska Republika (1965): Invazija da spreče povratak levog lidera Huana Boša.
Čile (1973): CIA podrška puču protiv Salvadora Aljendea; uvedena diktatura Augusta Pinočea.
Nikaragva (1981–1990): Podrška Kontra gerilcima protiv Sandinista; Iran-Kontra skandal.
Grenada (1983): Invazija da zaustave kubanski uticaj.
U El Salvadoru (1981–1992) i Boliviji (1971), SAD su podržavale antilevičarske režime, što je dovelo do masovnih kršenja ljudskih prava.
Kasniji period: Post-Hladni rat (1980-te–danas)Nakon Hladnog rata, intervencije su se smanjile, ali su se nastavile:Panama (1989): Invazija da svrgnu Manuela Norijegu; preko 2.000 ubijenih.
Haiti (1994–1995, 2004): Vraćanje i kasnije uklanjanje predsednika Žan-Bertrana Aristida.
Venecuela (2002, 2017–2021): Neuspeli puč protiv Uga Čavesa i sankcije protiv Nikolasa Madura; podrška opozicionaru Huanu Gvaidu.
Honduras (2009): Podrška puču protiv Manuela Zelaje.
Prema procenama, od 1898. do 1994. SAD su uspešno svrgle vlade u Latinskoj Americi najmanje 41 put, često bez direktne vojne pretnje, već zbog ekonomskih ili ideoloških razloga. Danas, fokus je više na ekonomskim instrumentima poput sankcija i trgovinskih sporazuma (npr. NAFTA, CAFTA), ali istorija ostavlja nasleđe nepoverenja u regionu.
