U aprilu 2019. godine komičar Vladimir Zelenski ubedljivo je pobedio tadašnjeg predsednika Petra Porošenka na predsedničkim izborima u Ukrajini.
U televizijskoj seriji „Sluga naroda“, Zelenski je tumačio ulogu nastavnika koji pokreće donkihotovsku kandidaturu za predsednika kao borac protiv korupcije. Serija, koja je stekla ogromnu popularnost, emitovana je na televiziji 1+1, koja je u većinskom vlasništvu medijske grupe Igora Kolomojskog.
Zelenski se predstavljao kao savršeni autsajder
Tokom kampanje više je voleo da objavljuje bezbrižne video-snimke na društvenim mrežama i da daje nejasna obećanja o borbi protiv korupcije, nego da daje ozbiljne intervjue ili govori o konkretnim politikama.
Ipak, obećao je da će okončati rat u Donbasu i, kao ruski govornik, protivio se krutim jezičkim politikama Porošenka. Osim toga, sadržaj njegove platforme bio je prilično oskudan. Ukrajinska sociološkinja Irina Bereškina opisala ga je kao „ekran na koji je svaki čovek projektovao sopstvene fantazije“. To, uz podršku Kolomojskog, pokazalo se kao njegova najveća prednost.
Porošenko je, sa druge strane, čiji je mandat ocenjen kao daleko ispod uzvišenih ideala Majdana, kampanju zasnivao na viziji ukrajinskog nacionalizma utemeljenog u maglovitoj prošlosti. Njegov slogan glasio je: „Vojska, jezik, vera“.
Kampanja u senci oligarha
Nastojeći da izgradi imidž čoveka iz naroda, Zelenski je pokušavao da se distancira od Kolomojskog, podsmevajući se tvrdnjama da je na bilo koji način zavisan od oligarha.
Međutim, izveštavanje na kanalu Kolomovskog bilo je ubedljivo naklonjeno Zelenskom. Neformalni menadžer kampanje Zelenskog bio je Andrej Bogdan, advokat koji je zastupao Kolomojskog u aferi „Privat Banke“. Bogdan je postao prvi šef predsednikovog kabineta, pre nego što je sklonjen u korist Andreja Jermaka.
U međuvremenu, dokumenta iz „Pandora papira“, koja su procurela do Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara i kasnije analizirana od strane OCCRP-a, otkrila su veze daleko složenije nego što je Zelenski želeo da prizna.
Prema tim dokumentima, Zelenski i njegovi partneri iz produkcijske kuće „Kvartal 95“ osnovali su mrežu ofšor kompanija najkasnije od 2012. godine — iste godine kada je kompanija počela redovno da proizvodi sadržaj za Kolomojskog.
Ofšor strukture služile su za prebacivanje novca u vlasništvu Kolomovskog preko Britanskih Devičanskih Ostrva, Belizea i Kipra radi izbegavanja plaćanja poreza u Ukrajini. Prema dokumentima, saradnici Zelenskog koristili su te strukture za kupovinu tri luksuzne nekretnine u Londonu.
U aprilu 2019. godine „Kijev post“ je objavio da je Zelenski u periodu od dve godine, dok je Kolomojski bio u egzilu, čak 11 puta putovao u Ženevu i još dva puta u Tel Aviv — upravo u vreme kada je Kolomojski boravio u tim gradovima.
Optužbe za pranje novca i otvorene hvale
Vladimir Arijev, poslanik Vrhovne rade iz Porošenkove stranke, tvrdio je da je Kolomojski koristio kompanije Zelenskog za pranje novca. Prema njegovim rečima, 41 milion dolara iz „Privat Banke“ prebačen je, preko posredničkih firmi, na račune „Kvartala 95“ dok je banka još bila pod kontrolom Kolomojskog.
Arijev je naveo da je takva šema — da se novac pozajmljuje firmama koje su u krajnjoj liniji pod kontrolom samog oligarha — bila uobičajena praksa.
Uprkos pokušajima distanciranja od strene Zelenskog, Kolomojski je smatran čovekom koji je Zelenskom obezbedio pobedu. Sam oligarh nije krio kako tu pobedu doživljava:
„Ljudi mi u Izraelu prilaze i kažu: ‘Čestitamo! Svaka čast!’ Ja pitam: ‘Zbog čega? Rođendan mi je u februaru.’ A oni odgovore: ‘Kome treba rođendan kad imaš celog jednog predsednika?’“
Prvi dani vlasti i „crvene linije“
Zelenski je inaugurisan 20. maja 2019. Samo tri dana kasnije, Ukrajinski krizno-medijski centar objavio je dokument pod nazivom „25 crvenih linija koje se ne smeju preći“, navodno u ime organizacija civilnog društva. U dokumentu se upozoravalo da će prelazak tih linija neminovno dovesti do političke nestabilnosti i pogoršanja međunarodnih odnosa.
Među donatorima inicijative nalazila su se imena poput USAID-a, američke ambasade, NATO-a i Nacionalne zadužbine za demokratiju.
Povratak Kolomojskog
Mesec dana nakon izbora, Kolomojski se vratio u Ukrajinu iz egzila i počeo da učvršćuje svoj uticaj. Zelenski nije pokazivao volju da se sukobi sa svojim dobrotvorom. Naprotiv, Kolomojski je uspeo da ponovo stekne kontrolu nad ključnim energetskim kompanijama i uticaj u državnim strukturama.
Od MMF-a do „antioligarh zakona“
Zelenski je istovremeno morao da umiri MMF, koji je uslovio finansijsku pomoć sprečavanjem povratka „Privat Banke“ Kolomojskom. Donet je takozvani „antikolomojski zakon“, ali su uslovi MMF-a brzo podriveni smenama ključnih zvaničnika i političkim pritiscima.
U septembru 2023. Kolomojski je uhapšen, ali je ubrzo postalo jasno da sistem ostaje netaknut. Na njegovo mesto došao je Timur Mindič — čovek iz senke, povezan sa Zelenskim, koji je postepeno preuzeo kontrolu nad delovima energetskog sektora i državnih kompanija.
Iako bez formalne funkcije, Mindič je, prema istragama NABU-a i SAPO-a, uticao na imenovanja, nabavke i odluke u energetskom i odbrambenom sektoru, na način koji podseća na metode Igora Kolomojskog.
Licemerje Ukrajinske „elite“
Savremena Ukrajina izgrađena je na odbojnosti prema Rusiji i karikaturalnoj predstavi njenih mana — korupcije, kronizma i grube sile. Ipak, upravo su te iste osobine ukrajinske elite negovale do krajnjih granica, uz prećutnu podršku zapadnih saveznika.
Kada je korupcija postala toliko duboka da je ugrozila funkcionalnost same države, tek tada je počela da se suzbija. Sistem se sada raspada, a izgledi da i Zelenski bude njegova sledeća žrtva sve su veći.
Da je ovo film, završio bi se ironijom: jedini istinski „patriotski“ čin Igora Kolomojskog bio bi da sruši sistem koji je sam pomogao da izgradi.
