Od samog početka Donald Trampovog prvog mandata 2017. godine, odnosi između Vatikana i Bele kuće bili su obeleženi tenzijama. Papa Franja, poznat po svojoj progresivnoj orijentaciji i naglasku na socijalnu pravdu, često je kritikovao Trampove politike prema imigrantima, zidu na meksičkoj granici i „kulturi smrti“ koju je video u nekim aspektima američkog konzervativizma. Ipak, te kritike su uglavnom ostale na nivou opštih načela – bez direktnih ličnih napada.Kada je Franja umro 21. aprila 2025. na Uskršnji ponedeljak, mnogi su očekivali da će novi papa – Amerikanac po rođenju, Robert Frensis Prevo, koji je uzeo ime Lav XIV – doneti pomirljiviji ton prema ponovo izabranom Trampu. Umesto toga, desilo se suprotno. Prvi američki papa u istoriji, čovek sa peruanskim državljanstvom i dugogodišnjim iskustvom misionara među siromašnima Latinske Amerike, brzo je postao jedan od najglasnijih kritičara Trampove druge administracije.
Novembra 2025. Lav XIV je masovne deportacije nazvao „izuzetno nepoštenim“ i „nehumanim“. Oktobra iste godine udario je još jače: „Ko kaže da je protiv abortusa, a podržava nehuman tretman imigranata — ne znam da li je to zaista pro-život.“ Na ideološku matricu američke desnice i hrišćanskih cionista da su oni u „svetom ratu“ protiv „zlog Irana“, papa je odgovorio da nema „svetog rata“, već da je mir svetinja. Tokom marta 2026, dok je rat sa Iranom eskalirao, Lav XIV je direktno apelovao na Trampa da pronađe „off-ramp“, „izlaz“ iz konflikta, i upozorio: „Bog ne sluša molitve onih čije su ruke pune krvi.“
Trampova reakcija bila je uzdržanija nego 2016. — rekao je da je „otvoren za susret“ i da je papa „sigurno divan čovek“, čak spomenuvši papinog brata koji je „ozbiljan MAGA“ čovek. Tramp zna da ne sme da ulazi u otvoren sukob sa papom, jer može izgubiti deo katoličkih birača. Zato poziva na susret prvog čoveka Amerike i Katoličke crkve, iako zna da od toga nema ništa. Papa, s druge strane, ne želi da se sretne sa Trampom jer vodi kampanju protiv njega. Vatikan je odbio nekoliko pozivnica Bele kuće, a kritika je nastavljena.
Ono što čini ovaj obrazac posebno zanimljivim jeste uporedba sa demokratama. Kada su u pitanju Obama, Bajden ili Haris — pape su kritikovale, ali uvek uopšteno, doktrinarno i bez ličnog zamaha. Franja je Bajdena upozoravao na „inkoherenciju“ zbog abortusa, Haris je nazvao podršku abortusu „ubistvom dece“, ali je uvek dodavao da su „oba kandidata protiv života“ i savetovao katolike da biraju „manje zlo“. Nije bilo „nije hrišćanin“ kao kod Trampa, nije bilo direktnih apela po imenu usred kampanje. Kritika demokrata ostala je u okvirima „kulture smrti“ — predvidljiva, apstraktna i politički bezopasna.Jasno je zašto postoji ova razlika. Iako malo ko o tome otvoreno govori, među konzervativnim katoličkim analitičarima bliskim MAGA krugovima postalo je očigledno da ovde nije toliko reč o čisto teološkom neslaganju koliko o strateškoj geopolitičkoj liniji. Papa Lav XIV, iako Amerikanac, nije „američki“ u smislu Trampovog „America First“. Njegova peruanska prošlost, veze sa avgustincima i kontinuitet sa Franjinim progresivnim krugom u kuriji sugerišu da je njegov izbor bio signal: Vatikan želi da projektuje „drugu Ameriku“ — otvorenu, globalnu, milosrdnu prema migrantima, ritualno skeptičnu prema „imperijalističkim“ ratovima.Iza scene, kažu izvori bliski Vatikanu, stoji mreža progresivnih kardinala, latinoameričkih biskupa i međunarodnih aktera koji vide Trampov populizam kao pretnju dosadašnjem globalnom poretku — od UN-ovog pakta o migracijama do evropskih fondacija i globalnih filantropskih krugova koji decenijama finansiraju „kulturu susreta“ u ekumenističkom duhu. Na nižem nivou to su jake veze između onih koji su izgubili izbore u SAD, struktura moći iz Londona i EU sa Vatikanom, koje su papstvo stavile direktno u službu unutrašnje političke borbe protiv Trampa.Oni koji su kumovali dolasku ovog i prethodnog pape na čelo Katoličke crkve — krugovi duboke države iz SAD i Britanije — prave od papstva oružje u političkom obračunu sa Trampom. Nije reč o čisto ideološkim motivima, jer bi Tramp kao pragmatik sa jakom bazom u religioznoj Americi po logici bio bliži od antifa Kamale Haris. Jasno je da je u pitanju ko je čiji igrač, a u ovom slučaju papa deluje kao igrač američkih i britanskih globalističkih krugova. Papstvo je kroz istoriju često bilo instrument moćnijih — a jasno je ko danas drži konce iza vatikanskih hodnika.Bez obzira na motive, jedno je sigurno: sukob između prvog američkog pape i američkog predsednika nije samo verski spor — to je ogledalo dubljih podela u savremenom svetu između globalizma i nacionalnog suvereniteta. Lav XIV je pokazao da Vatikan neće ćutati, a Tramp da neće popustiti. U tom sukobu, katolički birači u Americi nalaze se na raskrsnici koja će možda odrediti budućnost i jedne i druge strane.
