„Odu radosti“ svirali su nacističkom vođi za rođendan. Bila je simbol nemačke kulturne nadmoći. Devetu simfoniju Ludviga Van Betovena su tokom proteklih 200 godina koristili i zloupotrebljavali mnogi politički akteri u političke, odnosno ideološke svrhe, piše autor Tom Servis za „Gardijan“ u svetlu nastupa Melanije Tramp na ovogodišnjem Republikanskom nacionalnom komitetu, koji se upravo odigrao uz zvuke ove kompozicije.
Dok Servis naziva takav nastup supruge republikanskog kandidata na predstojećim predsedničkim izborima „trenutkom apsurdističke drame“, apsurda ne manjka ni u činjenici da je kompozicija koja na svom vrhuncu, rečima pesnika Fridriha Šilera, promoviše bratsku ljubav među čovečanstvom, ujedno bila jedna od omiljenih kompozicija Adolfa Hitlera i sredstvo za širenje nacističke ideologije — da bi decenijama kasnije čuvena „Oda radosti“ postala himna Evropske unije.
„Za naciste je to bio simbol nemačke kulturne nadmoći. Njihova ‘Oda radosti’ bila je oda mržnji, isključenju i podeli. Dirigent Vilhelm Furtvengler je znao šta se dešava. U svom izvođenju Devete (simfonije) za Hitlerov rođendan 1942. sa Berlinskom filharmonijom, on je izveo jedan od najstrašnijih nastupa koji su ikada zabeleženi“, piše Servis.
Nije prošlo mnogo vremena nakon pobede saveznika u Drugom svetskom ratu kada su se i Zapad i Istok upustili u kulturnu „denacifikaciju“ Betoveneove Devete simfonije, odnosno prekidanje asocijacija simfonije sa Trećim rajhom i njenog uklapanja u sopstvene ideološke okvire.
Međutim, postavlja se pitanje koliko je u slučaju Zapada ta „denacifikacija“ bila uspešna, budući da su, kako je svojevremeno ukazao „Dojče vele“, upravo Vilhelm Furtvengler i Berlinski simfonijski orkestar, izvodili Devetu simfoniju na turneji u Engleskoj.
„Uprkos žestokim debatama o ulozi Furtvenglera u Trećem rajhu, koncerti su bili rasprodati, a muzički kritičari oduševljeni“, naveo je nemački medijski servis.
Godine 1972, Parlamentarna skupština Saveta Evrope tela usvojila je predlog političara, filozofa i masona, grofa Riharda fon Kudenhof-Kalergija iz 1955. da „Oda radosti“ postane himna Evropske unije. Koudenhof-Kalergi se zalagao za ideju „Ode radosti“ kao evropske himne još od 1929. godine.
Austrougarski grof je svojim panevropskim aktivizmom izazvao gnev Adolfa Hitlera, koji ga je 1928. godine nazvao „običnim kopiletom“, kako se navodi u knjizi transkripta Hitlerovih misli o spoljnoj politici, koja je posthumno objavljena pod nazivom „Hitlerova tajna knjiga“.
Međutim, iako je bio protivnik ideologije Trećeg rajha, Kudenhof-Kalergi se zalagao za drugačiji vid segregacije — naime, njegova vizija ujedinjene Evrope isključivala je Rusiju, i delom je bila zasnovana na strahu od pretnje koju Rusija navodno predstavlja po kontinent.
Istorija upotrebe Devete simfonije je priča o tome koga sve „bratstvo“ na koje se u njoj pominje ne uključuje u datom društvu, navodi Tom Servis u tekstu za „Gardijan“, i u tom kontekstu je upotreba ove čuvene kompozicije kao himne EU sasvim adekvatna – utoliko što je spoljna politika ovog bloka usklađena s idejama barem jednog poznatog ljubitelja ovog Betovenovog dela.
Naravno, može se postaviti i obrnuto pitanje, naime, zašto je baš Betovenova Deveta simfonija izabrana za himnu Evropske unije uprkos tome što je izašla na loš glas zbog Adolfa Hitlera.
