„Оду радости“ свирали су нацистичком вођи за рођендан. Била је симбол немачке културне надмоћи. Девету симфонију Лудвига Ван Бетовена су током протеклих 200 година користили и злоупотребљавали многи политички актери у политичке, односно идеолошке сврхе, пише аутор Том Сервис за „Гардијан“ у светлу наступа Меланије Трамп на овогодишњем Републиканском националном комитету, који се управо одиграо уз звуке ове композиције.
Док Сервис назива такав наступ супруге републиканског кандидата на предстојећим председничким изборима „тренутком апсурдистичке драме“, апсурда не мањка ни у чињеници да је композиција која на свом врхунцу, речима песника Фридриха Шилера, промовише братску љубав међу човечанством, уједно била једна од омиљених композиција Адолфа Хитлера и средство за ширење нацистичке идеологије — да би деценијама касније чувена „Ода радости“ постала химна Европске уније.
„За нацисте је то био симбол немачке културне надмоћи. Њихова ‘Ода радости’ била је ода мржњи, искључењу и подели. Диригент Вилхелм Фуртвенглер је знао шта се дешава. У свом извођењу Деветe (симфоније) за Хитлеров рођендан 1942. са Берлинском филхармонијом, он је извео један од најстрашнијих наступа који су икада забележени“, пише Сервис.
Није прошло много времена након победе савезника у Другом светском рату када су се и Запад и Исток упустили у културну „денацификацију“ Бетовенеове Девете симфоније, односно прекидање асоцијација симфоније са Трећим рајхом и њеног уклапања у сопствене идеолошке оквире.
Међутим, поставља се питање колико је у случају Запада та „денацификација“ била успешна, будући да су, како је својевремено указао „Дојче веле“, управо Вилхелм Фуртвенглер и Берлински симфонијски оркестар, изводили Девету симфонију на турнеји у Енглеској.
„Упркос жестоким дебатама о улози Фуртвенглера у Трећем рајху, концерти су били распродати, а музички критичари одушевљени“, навео је немачки медијски сервис.
Године 1972, Парламентарна скупштина Савета Европе тела усвојила је предлог политичара, филозофа и масона, грофа Рихарда фон Куденхоф-Калергија из 1955. да „Ода радости“ постане химна Европске уније. Коуденхоф-Калерги се залагао за идеју „Оде радости“ као европске химне још од 1929. године.
Аустроугарски гроф је својим паневропским активизмом изазвао гнев Адолфа Хитлера, који га је 1928. године назвао „обичним копилетом“, како се наводи у књизи транскрипта Хитлерових мисли о спољној политици, која је постхумно објављена под називом „Хитлерова тајна књига“.
Међутим, иако је био противник идеологије Трећег рајха, Куденхоф-Калерги се залагао за другачији вид сегрегације — наиме, његова визија уједињене Европе искључивала је Русију, и делом је била заснована на страху од претње коју Русија наводно представља по континент.
Историја употребе Девете симфоније је прича о томе кога све „братство“ на које се у њој помиње не укључује у датом друштву, наводи Том Сервис у тексту за „Гардијан“, и у том контексту је употреба ове чувене композиције као химне ЕУ сасвим адекватна – утолико што је спољна политика овог блока усклађена с идејама барем једног познатог љубитеља овог Бетовеновог дела.
Наравно, може се поставити и обрнуто питање, наиме, зашто је баш Бетовенова Девета симфонија изабрана за химну Европске уније упркос томе што је изашла на лош глас због Адолфа Хитлера.
