Evropa se od početka drugog mandata Donalda Trampa u Beloj kući našla na udaru SAD na gotovo svim ključnim poljima, što je dodatno otežalo njen politički i ekonomski položaj na međunarodnoj sceni, već ranije otežan specijalnom vojnom akcijom Rusije u Ukrajini i snažnim oslanjanjem evropskog kontinenta na američke vojne resurse u tom sukobu. Na ekonomskom planu već dugo je prisutna rastuća moć Kine, koja ugrožava njene ključne industrije, takođe velikim delom zavisne, ali upravo od resursa Pekinga.
U analizi za „Foreign Affairs“, Matijas Matijas i Natali Toči iz Škole naprednih međunarodnih studija Univerziteta Džons Hopkins analizirali su kako je Evropa dospela u sadašnju gubitničku poziciju, dodatno zaoštrenu izjavama američkog predsednika i zaključcima američke Strategije nacionalne bezbednosti u kojoj se Evropa proglašava slabom i praktično na ivici civilizacijske erozije i nestanka, i da li evropski kontinent može da se izvuče iz, kako se navodi u naslovu analize, Trampove zamke u koju je upao.
Nakon što se Donald Tramp vratio u Ovalni kabinet u januaru ove godine, Evropa se, kako se navodi, našla pred izborom. Dok je Tramp iznosio drakonske zahteve za znatno veća evropska izdvajanja za odbranu, pretio evropskom izvozu sveobuhvatnim novim, visokim carinama i dovodio u pitanje dugogodišnje evropske vrednosti demokratije i vladavine prava, evropski lideri su mogli ili da zauzmu konfrontacioni stav i kolektivno se suprotstave ili da izaberu liniju najmanjeg otpora i popuste, odnosno da se potčine Trampu.
A Evropa je, kako se ističe, izabrala ovo drugo. Umesto da insistiraju na pregovorima sa Sjedinjenim Američkim Državama kao ravnopravnim partnerom ili da potvrde svoju stratešku autonomiju, Evropska unija i njene države članice, kao i neke nečlanice poput Velike Britanije, zauzele su stav podređenosti i podložnosti.
Popuštanje Trampu u Evropi se pravdalo kao racionalno ponašanje zbog mogućih negativnih posledica odbijanja brojnih Trampovih zahteva, uključujući bojazan od američkog napuštanja Ukrajine, povlačenja iz NATO-a ili pokretanja trgovinskog rata.
Ali to popuštanje, s druge strane, jačalo je političke snage krajnje desnice unutar EU i pokrenulo autodestruktivni ciklus: što više Evropa popušta Trampu, to više jačaju desne populističke snage koje žele slabiju i podložniju Uniju.
Autori zaključuju da bi umesto toga Evropa trebalo da ponovo uspostavi svoju stratešku autonomiju i snažnu političku agendu kako bi prekinula taj ciklus podređenosti i političke slabosti.
EU nije razvila strategiju dugoročne odbrane
Popuštanja Evropljana Trampu u oblasti odbrane najviše se odnose na rat u Ukrajini i bezbednost istočne Evrope. Nakon skandaloznog sastanka Trampa i njegovih najbližih saradnika sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim u Beloj kući u februaru, kada je Zelenski izložen grubom ponižavanju, kritici i prekoravanju od strane domaćina, EU se složila sa pitanjima pravednog deljenja tereta rata i obećala da će članice povećati svoju vojnu potrošnju na pet odsto BDP-a i kupovati više američkog oružja za podršku Ukrajini.
Evropski lideri pokušali su dodatno da umire Trampa planovima o formiranju „snaga za uveravanje“ u Ukrajini, ali stvarni uspeh tih napora, kako se ocenjuje, više je posledica Putinove rigidnosti i nepopustljivosti u zahtevima nego evropske diplomatije.
Uprkos tome, Evropa tada nije obezbedila snažniju Trampovu podršku Ukrajini i nije podstakla SAD da uvedu nove, snažnije sankcije Rusiji. Fokusiranjem na Trampovu naklonost, EU nije razvila sopstvenu koherentnu strategiju dugoročne odbrane.
Pristajanje na cilj od pet odsto BDP-a za odbranu, pak, više je motivisano željom da se udovolji Trampu nego stvarnom evropskom procenom sposobnosti, dok Trampovo insistiranje na tome da se „kupuje američko“ nije smanjilo strukturnu zavisnost od SAD po pitanju vojnog jačanja.
Problem se dodatno pogoršava rastom desničarskih populističkih stranaka u Evropi, koje su znatno usporile procese evropske integracije i osujetile snažnu odbrambenu inicijativu.
Pored toga, desnica dodatno profitira jer ovi kompromisi povećavaju unutrašnju napetost između javnih troškova i odbrambenih zahteva, jačajući narativ „ili naoružavanje ili obezbeđivanje socijalnih usluga“.
Izostale su odlučne akcije
Popuštanja Trampu u trgovinskoj sferi, kako se ocenjuje, bila su još štetnija nego ona po pitanju odbrane. EU je imala potencijal da iskoristi svoju veličinu i jedinstveno tržište za postizanje povoljnijih uslova, ali su države članice bile neusaglašene oko aktiviranja „protivmera“ i nedosledne. Zbog pritiska desničarskih populista i straha od posledica suprotstavljanja Trampu izostale su odlučne akcije.
Neke zemlje, poput Italije i Nemačke, pozvale su na oprez zbog unutrašnje politike i ekonomske zabrinutosti, dok su Francuska i Španija zagovarale odlučniji odgovor.
Podele i potpuna paraliza sistema unutar evropskog bloka dovele su do toga da su velike evropske automobilske kompanije, poput Folksvagena i BMV-a, čak pokušale samostalno da pregovaraju sa SAD po pitanju carina.
Na kraju, EU je prihvatila američke carine od 15 odsto, dok je Velika Britanija ispregovarala bolje uslove, zbog čega se neke od članica s pravom mogu zapitati zašto bi se uopšte držale Brisela.
Popuštanjem u trgovini, Evropa je omogućila jačanje američke pregovaračke moći i desničarskih populista unutar EU, što dodatno podriva smisao evropske integracije jer ukazuje na slabosti u zajedničkom zastupanju interesa EU na globalnom nivou.
Insistiranje na demokratskim vrednostima
Evropsko popuštanje Trampu bilo je, kako se ocenjuje, najizraženije na polju demokratskih vrednosti. Tokom godine Tramp je intenzivirao napade na slobodne medije, nezavisne institucije i pravni sistem u SAD, vršeći politički pritisak čak i na sudove i sudije. Njegova administracija, uključujući potpredsednika Džej Di Vensa i ministarku unutrašnje bezbednosti Kristi Noem, otvoreno se mešala u izbore u Nemačkoj, Poljskoj i Rumuniji, favorizujući tamošnje desničarske kandidate.
Umesto snažne osude takvog mešanja u tuđe izbore, EU je uglavnom bila tiha, nadajući se da će saradnja preživeti na drugim poljima. Primer je, kako se navodi, istraga Evropske komisije o dezinformacijama na društvenoj mreži Iks Ilona Maska, koja je usporena i umanjena, sa naglaskom na „dijalog“ umesto na sankcije.
Takvo popuštanje ne predstavlja samo neuspeh u zaštiti evropskih demokratskih standarda, već i politički problem, jer se normalizuju autokratske tendencije prisutne u SAD i smanjuje sposobnost EU da štiti liberalne vrednosti kod kuće.
Desničarski lideri u Evropi iskoristili su srodne američke poruke za sopstvenu propagandu, dok se mejnstrim lideri uzdržavaju od kritike da ne bi zaoštrili odnose sa SAD.
Ukratko, popuštanje po pitanju demokratskih vrednosti otežava EU da spreči klizanje ka neliberalnim politikama u sopstvenim redovima.
Krajnji cilj je jačanje koordinacije i integracije konvencionalnih snaga
Autori navode da Evropa već zna šta treba da uradi da bi prekinula ciklus popuštanja, podređenosti i podela. Plan za snažniju EU predstavili su 2024. bivši italijanski premijeri Enriko Leta i Mario Dragi, predlažući produbljivanje jedinstvenog tržišta u oblastima finansija, energetike i tehnologija, kao i novi investicioni program kroz zajedničko zaduživanje.
Ipak, većina predloga ostala je mrtvo slovo na papiru zbog političkih ograničenja unutar evropskog bloka i skepticizma birača.
EU je u proteklim godinama pokušala da poboljša bezbednosnu arhitekturu osnivanjem različitih tela i pokretanjem inicijativa, poput Evropskog fonda za odbranu, koordinacije zajedničkih odbrambenih projekata, Evropskog instrumenta mirovne pomoći i planova odbrambene spremnosti do 2030. godine.
Međutim, ovi instrumenti su, kako se ocenjuje, u velikoj meri simbolični i sporo daju rezultate. Kao veliki problem ističe se i zahtev za konsenzusom 27 članica EU po ključnim pitanjima, što omogućava blokade pojedinih država, poput mađarskog protivljenja pomoći Ukrajini i sankcijama Rusiji.
Članice EU takođe različito pristupaju SAD: istočne i nordijske zemlje i dalje se u bezbednosnim pitanjima u velikoj meri oslanjaju na Vašington, dok Francuska, Nemačka i južne države teže većoj autonomiji, a nečlanice NATO-a, poput Austrije, Irske i Malte, ograničene su vojnom neutralnošću.
Praktičniji korak pokazalo se stvaranje takozvane „koalicije voljnih“, koju čini grupa država koje zastupaju snažnu vojnu podršku Ukrajini. Ova grupa, koju čine Francuska, Velika Britanija, Nemačka, Poljska, kao i nordijske i baltičke zemlje, koordiniše se kroz sastanke ministara odbrane i bilateralne bezbednosne sporazume i usmerena je na održavanje odbrane Ukrajine čak i bez podrške SAD. Krajnji cilj je jačanje koordinacije i integracije konvencionalnih snaga, kao i suočavanje sa ključnim pitanjem nuklearnog odvraćanja u Evropi.
Autonomne politike i samostalnost
Autori ocenjuju da Evropa treba da jača svoju ekonomsku samostalnost i diverzifikuje trgovinske odnose kako bi smanjila zavisnost od SAD. Iako EU već sprovodi sporazume sa Kanadom, Japanom, Južnom Korejom, Švajcarskom i Britanijom, potrebno je njihovo produbljivanje, kao i sklapanje novih sporazuma sa Indijom, Indonezijom, Australijom, Malezijom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i zemljama Merkosura — Brazilom, Argentinom, Urugvajem i Paragvajem.
EU bi takođe trebalo da razvije mehanizme za jačanje globalnog trgovinskog sistema, uključujući alternativu sada paralizovanom STO-u kroz saradnju sa članicama Sporazuma o sveobuhvatnom i progresivnom partnerstvu za transpacifičku saradnju (CPTPP).
Evropa bi trebalo da razvije i sopstvenu, autonomnu politiku prema Kini — strateški odlučnu u pitanjima bezbednosti, ali pragmatičnu u ekonomiji. Iako ne može da zaustavi kinesku trgovinu sa Rusijom, EU može pokušati da spreči izvoz robe dvostruke namene u Rusiju.
Energetska politika zahteva smanjenje zavisnosti od fosilnih goriva, uključujući i novu zavisnost nastalu zamenom ruskog gasa američkim tečnim gasom, ali i dugoročnu održivu strategiju, širenje mreže energetskih partnera i jačanje Evropskog zelenog plana.
Energetska diverzifikacija povezana je sa suverenitetom snabdevanja i stvaranjem visokotehnoloških radnih mesta, što direktno podriva populističku retoriku.
Popuštanje je predugo bilo standardna praksa Evrope
Predložene mere neće transformisati Evropu preko noći, ali mogu promeniti političku dinamiku koja je kontinent zarobila u ciklusu popuštanja, podređenosti i podela.
Širi cilj je ponovno uspostavljanje uverenja da je sudbina Evrope u njenim sopstvenim rukama. Strateška autonomija ne zahteva sukob sa SAD, već sposobnost da se kaže „ne“ kada je potrebno i da se deluje nezavisno kada se interesi razilaze.
Popuštanje je dugo bilo standardna praksa Evrope — ponekad racionalna, ali na kraju autodestruktivna. Alternativa tome nije izolacija, već postepena i promišljena akcija. Ako u tome uspe, Evropa može izaći iz perioda transatlantskih turbulencija jača, samostalnija i ujedinjenija, sa većim međunarodnim ugledom nego ranije, zaključuju autori.
