Европа се од почетка другог мандата Доналда Трампа у Белој кући нашла на удару САД на готово свим кључним пољима, што је додатно отежало њен политички и економски положај на међународној сцени, већ раније отежан специјалном војном акцијом Русије у Украјини и снажним ослањањем европског континента на америчке војне ресурсе у том сукобу. На економском плану већ дуго је присутна растућа моћ Кине, која угрожава њене кључне индустрије, такође великим делом зависне, али управо од ресурса Пекинга.
У анализи за „Foreign Affairs“, Матијас Матијас и Натали Точи из Школе напредних међународних студија Универзитета Џонс Хопкинс анализирали су како је Европа доспела у садашњу губитничку позицију, додатно заоштрeну изјавама америчког председника и закључцима америчке Стратегије националне безбедности у којој се Европа проглашава слабом и практично на ивици цивилизацијске ерозије и нестанка, и да ли европски континент може да се извуче из, како се наводи у наслову анализе, Трампове замке у коју је упао.
Након што се Доналд Трамп вратио у Овални кабинет у јануару ове године, Европа се, како се наводи, нашла пред избором. Док је Трамп износио драконске захтеве за знатно већа европска издвајања за одбрану, претио европском извозу свеобухватним новим, високим царинама и доводио у питање дугогодишње европске вредности демократије и владавине права, европски лидери су могли или да заузму конфронтациони став и колективно се супротставе или да изаберу линију најмањег отпора и попусте, односно да се потчине Трампу.
А Европа је, како се истиче, изабрала ово друго. Уместо да инсистирају на преговорима са Сједињеним Америчким Државама као равноправним партнером или да потврде своју стратешку аутономију, Европска унија и њене државе чланице, као и неке нечланице попут Велике Британије, заузеле су став подређености и подложности.
Попуштање Трампу у Европи се правдало као рационално понашање због могућих негативних последица одбијања бројних Трампових захтева, укључујући бојазан од америчког напуштања Украјине, повлачења из НАТО-а или покретања трговинског рата.
Али то попуштање, с друге стране, јачало је политичке снаге крајње деснице унутар ЕУ и покренуло аутодеструктивни циклус: што више Европа попушта Трампу, то више јачају десне популистичке снаге које желе слабију и подложнију Унију.
Аутори закључују да би уместо тога Европа требало да поново успостави своју стратешку аутономију и снажну политичку агенду како би прекинула тај циклус подређености и политичке слабости.
ЕУ није развила стратегију дугорочне одбране
Попуштања Европљана Трампу у области одбране највише се односе на рат у Украјини и безбедност источне Европе. Након скандалозног састанка Трампа и његових најближих сарадника са украјинским председником Володимиром Зеленским у Белој кући у фебруару, када је Зеленски изложен грубом понижавању, критици и прекоравању од стране домаћина, ЕУ се сложила са питањима праведног дељења терета рата и обећала да ће чланице повећати своју војну потрошњу на пет одсто БДП-а и куповати више америчког оружја за подршку Украјини.
Европски лидери покушали су додатно да умире Трампа плановима о формирању „снага за уверавање“ у Украјини, али стварни успех тих напора, како се оцењује, више је последица Путинове ригидности и непопустљивости у захтевима него европске дипломатије.
Упркос томе, Европа тада није обезбедила снажнију Трампову подршку Украјини и није подстакла САД да уведу нове, снажније санкције Русији. Фокусирањем на Трампову наклоност, ЕУ није развила сопствену кохерентну стратегију дугорочне одбране.
Пристајање на циљ од пет одсто БДП-а за одбрану, пак, више је мотивисано жељом да се удовољи Трампу него стварном европском проценом способности, док Трампово инсистирање на томе да се „купује америчко“ није смањило структурну зависност од САД по питању војног јачања.
Проблем се додатно погоршава растом десничарских популистичких странака у Европи, које су знатно успориле процесе европске интеграције и осујетиле снажну одбрамбену иницијативу.
Поред тога, десница додатно профитира јер ови компромиси повећавају унутрашњу напетост између јавних трошкова и одбрамбених захтева, јачајући наратив „или наоружавање или обезбеђивање социјалних услуга“.
Изостале су одлучне акције
Попуштања Трампу у трговинској сфери, како се оцењује, била су још штетнија него она по питању одбране. ЕУ је имала потенцијал да искористи своју величину и јединствено тржиште за постизање повољнијих услова, али су државе чланице биле неусаглашене око активирања „противмера“ и недоследне. Због притиска десничарских популиста и страха од последица супротстављања Трампу изостале су одлучне акције.
Неке земље, попут Италије и Немачке, позвале су на опрез због унутрашње политике и економске забринутости, док су Француска и Шпанија заговарале одлучнији одговор.
Поделе и потпуна парализа система унутар европског блока довеле су до тога да су велике европске аутомобилске компаније, попут Фолксвагена и БМВ-а, чак покушале самостално да преговарају са САД по питању царина.
На крају, ЕУ је прихватила америчке царине од 15 одсто, док је Велика Британија испреговарала боље услове, због чега се неке од чланица с правом могу запитати зашто би се уопште држале Брисела.
Попуштањем у трговини, Европа је омогућила јачање америчке преговарачке моћи и десничарских популиста унутар ЕУ, што додатно подрива смисао европске интеграције јер указује на слабости у заједничком заступању интереса ЕУ на глобалном нивоу.
Инсистирање на демократским вредностима
Европско попуштање Трампу било је, како се оцењује, најизраженије на пољу демократских вредности. Током године Трамп је интензивирао нападе на слободне медије, независне институције и правни систем у САД, вршећи политички притисак чак и на судове и судије. Његова администрација, укључујући потпредседника Џеј Ди Венса и министарку унутрашње безбедности Кристи Ноем, отворено се мешала у изборе у Немачкој, Пољској и Румунији, фаворизујући тамошње десничарске кандидате.
Уместо снажне осуде таквог мешања у туђе изборе, ЕУ је углавном била тиха, надајући се да ће сарадња преживети на другим пољима. Пример је, како се наводи, истрага Европске комисије о дезинформацијама на друштвеној мрежи Икс Илона Маска, која је успорена и умањена, са нагласком на „дијалог“ уместо на санкције.
Такво попуштање не представља само неуспех у заштити европских демократских стандарда, већ и политички проблем, јер се нормализују аутократске тенденције присутне у САД и смањује способност ЕУ да штити либералне вредности код куће.
Десничарски лидери у Европи искористили су сродне америчке поруке за сопствену пропаганду, док се мејнстрим лидери уздржавају од критике да не би заоштрили односе са САД.
Укратко, попуштање по питању демократских вредности отежава ЕУ да спречи клизање ка нелибералним политикама у сопственим редовима.
Крајњи циљ је јачање координације и интеграције конвенционалних снага
Аутори наводе да Европа већ зна шта треба да уради да би прекинула циклус попуштања, подређености и подела. План за снажнију ЕУ представили су 2024. бивши италијански премијери Енрико Лета и Марио Драги, предлажући продубљивање јединственог тржишта у областима финансија, енергетике и технологија, као и нови инвестициони програм кроз заједничко задуживање.
Ипак, већина предлога остала је мртво слово на папиру због политичких ограничења унутар европског блока и скептицизма бирача.
ЕУ је у протеклим годинама покушала да побољша безбедносну архитектуру оснивањем различитих тела и покретањем иницијатива, попут Европског фонда за одбрану, координације заједничких одбрамбених пројеката, Европског инструмента мировне помоћи и планова одбрамбене спремности до 2030. године.
Међутим, ови инструменти су, како се оцењује, у великој мери симболични и споро дају резултате. Као велики проблем истиче се и захтев за консензусом 27 чланица ЕУ по кључним питањима, што омогућава блокаде појединих држава, попут мађарског противљења помоћи Украјини и санкцијама Русији.
Чланице ЕУ такође различито приступају САД: источне и нордијске земље и даље се у безбедносним питањима у великој мери ослањају на Вашингтон, док Француска, Немачка и јужне државе теже већој аутономији, а нечланице НАТО-а, попут Аустрије, Ирске и Малте, ограничене су војном неутралношћу.
Практичнији корак показало се стварање такозване „коалиције вољних“, коју чини група држава које заступају снажну војну подршку Украјини. Ова група, коју чине Француска, Велика Британија, Немачка, Пољска, као и нордијске и балтичке земље, координише се кроз састанке министара одбране и билатералне безбедносне споразуме и усмерена је на одржавање одбране Украјине чак и без подршке САД. Крајњи циљ је јачање координације и интеграције конвенционалних снага, као и суочавање са кључним питањем нуклеарног одвраћања у Европи.
Аутономне политике и самосталност
Аутори оцењују да Европа треба да јача своју економску самосталност и диверзификује трговинске односе како би смањила зависност од САД. Иако ЕУ већ спроводи споразуме са Канадом, Јапаном, Јужном Корејом, Швајцарском и Британијом, потребно је њихово продубљивање, као и склапање нових споразума са Индијом, Индонезијом, Аустралијом, Малезијом, Уједињеним Арапским Емиратима и земљама Меркосура — Бразилом, Аргентином, Уругвајем и Парагвајем.
ЕУ би такође требало да развије механизме за јачање глобалног трговинског система, укључујући алтернативу сада парализованом СТО-у кроз сарадњу са чланицама Споразума о свеобухватном и прогресивном партнерству за транспацифичку сарадњу (CPTPP).
Европа би требало да развије и сопствену, аутономну политику према Кини — стратешки одлучну у питањима безбедности, али прагматичну у економији. Иако не може да заустави кинеску трговину са Русијом, ЕУ може покушати да спречи извоз робе двоструке намене у Русију.
Енергетска политика захтева смањење зависности од фосилних горива, укључујући и нову зависност насталу заменом руског гаса америчким течним гасом, али и дугорочну одрживу стратегију, ширење мреже енергетских партнера и јачање Европског зеленог плана.
Енергетска диверзификација повезана је са суверенитетом снабдевања и стварањем високотехнолошких радних места, што директно подрива популистичку реторику.
Попуштање је предуго било стандардна пракса Европе
Предложене мере неће трансформисати Европу преко ноћи, али могу променити политичку динамику која је континент заробила у циклусу попуштања, подређености и подела.
Шири циљ је поновно успостављање уверења да је судбина Европе у њеним сопственим рукама. Стратешка аутономија не захтева сукоб са САД, већ способност да се каже „не“ када је потребно и да се делује независно када се интереси разилазе.
Попуштање је дуго било стандардна пракса Европе — понекад рационална, али на крају аутодеструктивна. Алтернатива томе није изолација, већ постепена и промишљена акција. Ако у томе успе, Европа може изаћи из периода трансатлантских турбуленција јача, самосталнија и уједињенија, са већим међународним угледом него раније, закључују аутори.
