Iako ih razdvaja okean, gotovo da ne postoji industrija u Evropi na koju nisu uticali potezi predsednika Donalda Trampa.
Poslovna zajednica i potrošači podjednako trpe posledice Trampovih carina. Klimatski aktivisti su uzdrmani odlukom Sjedinjenih Država da se povuku iz ključnih međunarodnih sporazuma, uključujući i Pariski klimatski sporazum.
Nacionalni budžeti su pod pritiskom zbog Trampovih zahteva da evropske zemlje povećaju izdvajanja za odbranu, dok vojske istovremeno obnavljaju ljudstvo i preispituju svoje strategije. Političari koriste trenutak krize da se istaknu — neki kao zaštitnici od Trampove političke ofanzive, drugi kao sledbenici MAGA-populizma.
Obim uticaja Trampa je teško pratiti
Obim uticaja „Trampa 2.0“ toliko je širok da ga je teško i pratiti. Zbog toga je magazin POLITICO razgovarao sa osam istaknutih mislilaca iz Evrope i SAD i postavio im pitanje: na koji je način Tramp najviše promenio Evropu?
Odgovori su se kretali od urušavanja NATO-a, preko promene političkih identiteta, do zastoja u klimatskoj politici. Ipak, jedan stav je zajednički: ovo je trenutak „plivaj ili potoni“ za Evropu.
Šta su rekli:
Atila Demko, analitičar bezbednosne politike i pisac iz Mađarske
Tramp je razbio iluziju da su ono što mnogi u Evropi nazivaju „zajedničkim vrednostima“ zaista zajedničke. Ispostavilo se da deo liberalnih, levih i krajnje levih vrednosti ne deli čitav Zapad.
Naglašeni multikulturalizam, Wilkommenskultur (nemački izraz za kulturu dobrodošlice, posebno prema izbeglicama), prekomerna usredsređenost na političku korektnost i rodna pitanja stvorili su dubok raskol. Ta podela ne prolazi samo između Evrope i SAD, već i unutar same Evrope.
Dok su manje evropske zemlje poput Mađarske ili Slovačke, kao i stranke van glavnog toka — francuski Nacionalni zbor, poljski PiS ili nemački AfD — mogle biti ignorisane i izolovane kao marginalne, Tramp i američka desnica ne mogu biti zanemareni. Raskol je stvarnost i prolazi kroz samo srce zapadnih društava.
Tramp je, takođe, jasno stavio do znanja da je strateški odmor za Evropu završen. Kontinent mora da plati punu cenu sopstvene odbrane i gotovo punu cenu podrške Ukrajini. Do sada je Evropa uglavnom govorila prave stvari, ali ih nije sprovodila. Tramp bi konačno mogao da je natera da počne da deluje — ili bar da prestane da sanja i propoveda.
Kej Bejli Hačison, bivša ambasadorka SAD pri NATO-u
Izazivajući Evropu da učini više za sopstvenu odbranu, predsednik Tramp možda joj zapravo čini uslugu. Ukoliko Evropljani usvoje zajednički plan za razvoj vojne opreme i tehnologije, iz tog procesa mogu izaći snažniji. Jačanje odbrambenih kapaciteta, uz doprinos svake države, donelo bi i značajne ekonomske koristi.
Od Drugog svetskog rata Evropa se oslanjala na SAD kao garanta bezbednosti. Kao i prethodni američki predsednici, i republikanci i demokrate, Tramp smatra da je vreme da se odgovornost za bezbednost ravnomernije podeli među saveznicima. Da bi rezultati bili maksimalni, ta podela mora da podrazumeva i zajedničke, međusobno usklađene kapacitete.
Kroz NATO, svi spremni saveznici i pouzdani partneri mogli bi zajedno da grade i proizvode vojnu opremu, dok bi zajedničke obuke i vojne vežbe pripremile zemlje za kolektivnu odbranu. Ako Evropa mudro iskoristi obećanih pet odsto BDP-a za odbranu i deluje u saradnji sa SAD i saveznicima, biće bezbednija — i posmatrana kao ozbiljan globalni akter.
Manfred Elzig, profesor međunarodnih odnosa na Svetskom trgovinskom institutu Univerziteta u Bernu
Iz ugla međunarodnih odnosa, najveći Trampov uticaj na Evropu jeste destabilizacija američko-evropskog partnerstva. Tokom njegova dva mandata Evropa je shvatila da SAD više nisu pouzdan i blizak partner. Tramp je potkopao najvažniji kapital transatlantske saradnje — poverenje, koje je bilo temelj posleratnog poretka.
Bezbednosni pakt sa NATO-om u središtu ozbiljno je oslabljen, što je narušilo koncept „bezbednosne zajednice“ zasnovane na zajedničkim vrednostima i osećaju pripadnosti. Kao posledica toga, Evropa mora brzo da preispita svoju bezbednosnu arhitekturu i da deluje samostalnije.
Negativni efekti vidljivi su i na transatlantskom tržištu. Trgovinski odnosi više nisu model slobodne i stabilne razmene, što usporava rast i inovacije. Evropa će zato tražiti nove partnere koji veruju u poredak zasnovan na pravilima, kako bi obezbedila lance snabdevanja.
Povlačenje SAD iz klimatske i razvojne diplomatije predstavlja dodatni udarac. Amerika zaobilazi ili selektivno koristi međunarodno pravo, čime slabi globalnu solidarnost. Evropa će, zbog toga, sve češće delovati jednostrano u oblasti klime i razvoja.
Heder Grab, viša saradnica briselskog tink-tenka Brojgel
Kada je reč o klimi i životnoj sredini, Tramp je odvukao pažnju Evrope sa njenih dugoročnih ranjivosti. Krize oko odbrane i trgovine naterale su lidere da se fokusiraju na kratkoročnu bezbednost, umesto na klimatsku otpornost i stabilnost lanaca snabdevanja.
Evropa je kontinent siromašan resursima — ne samo fosilnim gorivima, već i mnogim sirovinama. Zavisnost od američkog tečnog gasa kao zamene za ruski najskuplji je način snabdevanja i usporava prelazak ka pravoj energetskoj bezbednosti. Subvencije za fosilna goriva od preko 100 milijardi evra godišnje održavaju tu zavisnost, umesto da se ulaže u obnovljive izvore i elektrifikaciju.
Aliona Hlivko, osnivač i direktorka Grupe za spoljnu politiku Sent Džejms i bivša ukrajinska političarka
Globalne turbulencije koje su pokrenule SAD primorale su mnoge Evropljane da odrastu. Evropa više ne može da se oslanja na predvidive trgovinske dogovore i sporu birokratiju. Mora da postane brza, okretna i precizna.
Nemačka prevazilazi posleratnu paralizu, Francuska konačno sprovodi stratešku autonomiju, dok Skandinavija, Baltik i Poljska prednjače u odbrambenim inovacijama i podršci Ukrajini. Vojna snaga mogla bi postati ključni faktor liderstva u Evropi u narednih pola veka.
Aleksandra Sojka, vanredna profesorka evropske politike na Univerzitetu Karlos III u Madridu
Tramp je naterao Evropu da se suoči sa svojom strateškom zavisnošću od SAD. Njegov odnos prema NATO-u i Ukrajini ubrzao je evropsko naoružavanje i promenio javno mnjenje, omogućivši politički nezamislive odluke.
Istovremeno, Tramp je ojačao i populističke i proevropske snage. Dok jedni dobijaju potvrdu svojih argumenata o suverenitetu, drugi se sve više okupljaju oko evropskih institucija. Paradoksalno, Tramp bi mogao postati katalizator veće evropske kohezije.
Sander Katvala, direktor organizacije Britanska budućnost
Tramp je Evropi ponudio distopijsku viziju moguće budućnosti u kojoj Amerika više nije oslonac, već potencijalna pretnja miru, prosperitetu i demokratiji. To primorava Evropu da preispita svoje pretpostavke u politici, ekonomiji i tehnologiji.
Taj model populizma u Evropi izaziva suprotan efekat, podstičući građane da traže političke alternative koje će mu se suprotstaviti.
Tiemo Fecer, ekonomista i profesor na Univerzitetu u Vorviku i Bonu
Trampova era je ogolila krizu suvereniteta Evropske unije, naročito u digitalnoj i finansijskoj sferi. Evropa mora da odluči da li će se prikloniti SAD, Kini ili izgraditi sopstveni, autonomni put.
Treći put podrazumeva jačanje jedinstvenog tržišta, digitalne nezavisnosti, zajedničku odbranu i veću međunarodnu ulogu evra. Taj model bi povezao evropski rast sa osnovnim vrednostima — dostojanstvom, privatnošću, vladavinom prava — i omogućio Evropi da sama oblikuje svoju sudbinu.
Ovo sve ipak može da bude samo mrtvo slovo na papiru ako Evropa ne bude sprovodila u delo, a kroz istoriju znamo da je to često bio slučaj i da se često vodila svime, samo ne dostojanstvom, humanošću i vladavinom prava.
