Иако их раздваја океан, готово да не постоји индустрија у Европи на коју нису утицали потези председника Доналда Трампа.
Пословна заједница и потрошачи подједнако трпе последице Трампових царина. Климатски активисти су уздрмани одлуком Сједињених Држава да се повуку из кључних међународних споразума, укључујући и Париски климатски споразум.
Национални буџети су под притиском због Трампових захтева да европске земље повећају издвајања за одбрану, док војске истовремено обнављају људство и преиспитују своје стратегије. Политичари користе тренутак кризе да се истакну — неки као заштитници од Трампове политичке офанзиве, други као следбеници MAGA-популизма.
Обим утицаја Трампа је тешко пратити
Обим утицаја „Трампа 2.0“ толико је широк да га је тешко и пратити. Због тога је магазин POLITICO разговарао са осам истакнутих мислилаца из Европе и САД и поставио им питање: на који је начин Трамп највише променио Европу?
Одговори су се кретали од урушавања НАТО-а, преко промене политичких идентитета, до застоја у климатској политици. Ипак, један став је заједнички: ово је тренутак „пливај или потони“ за Европу.
Шта су рекли:
Атила Демко, аналитичар безбедносне политике и писац из Мађарске
Трамп је разбио илузију да су оно што многи у Европи називају „заједничким вредностима“ заиста заједничке. Испоставило се да део либералних, левих и крајње левих вредности не дели читав Запад.
Наглашени мултикултурализам, Wilkommenskultur (немачки израз за културу добродошлице, посебно према избеглицама), прекомерна усредсређеност на политичку коректност и родна питања створили су дубок раскол. Та подела не пролази само између Европе и САД, већ и унутар саме Европе.
Док су мање европске земље попут Мађарске или Словачке, као и странке ван главног тока — француски Национални збор, пољски ПиС или немачки АфД — могле бити игнорисане и изоловане као маргиналне, Трамп и америчка десница не могу бити занемарени. Раскол је стварност и пролази кроз само срце западних друштава.
Трамп је, такође, јасно ставио до знања да је стратешки одмор за Европу завршен. Континент мора да плати пуну цену сопствене одбране и готово пуну цену подршке Украјини. До сада је Европа углавном говорила праве ствари, али их није спроводила. Трамп би коначно могао да је натера да почне да делује — или бар да престане да сања и проповеда.
Кеј Бејли Хачисон, бивша амбасадорка САД при НАТО-у
Изазивајући Европу да учини више за сопствену одбрану, председник Трамп можда јој заправо чини услугу. Уколико Европљани усвоје заједнички план за развој војне опреме и технологије, из тог процеса могу изаћи снажнији. Јачање одбрамбених капацитета, уз допринос сваке државе, донело би и значајне економске користи.
Од Другог светског рата Европа се ослањала на САД као гаранта безбедности. Као и претходни амерички председници, и републиканци и демократе, Трамп сматра да је време да се одговорност за безбедност равномерније подели међу савезницима. Да би резултати били максимални, та подела мора да подразумева и заједничке, међусобно усклађене капацитете.
Кроз НАТО, сви спремни савезници и поуздани партнери могли би заједно да граде и производе војну опрему, док би заједничке обуке и војне вежбе припремиле земље за колективну одбрану. Ако Европа мудро искористи обећаних пет одсто БДП-а за одбрану и делује у сарадњи са САД и савезницима, биће безбеднија — и посматрана као озбиљан глобални актер.
Манфред Елзиг, професор међународних односа на Светском трговинском институту Универзитета у Берну
Из угла међународних односа, највећи Трампов утицај на Европу јесте дестабилизација америчко-европског партнерства. Током његова два мандата Европа је схватила да САД више нису поуздан и близак партнер. Трамп је поткопао најважнији капитал трансатлантске сарадње — поверење, које је било темељ послератног поретка.
Безбедносни пакт са НАТО-ом у средишту озбиљно је ослабљен, што је нарушило концепт „безбедносне заједнице“ засноване на заједничким вредностима и осећају припадности. Као последица тога, Европа мора брзо да преиспита своју безбедносну архитектуру и да делује самосталније.
Негативни ефекти видљиви су и на трансатлантском тржишту. Трговински односи више нису модел слободне и стабилне размене, што успорава раст и иновације. Европа ће зато тражити нове партнере који верују у поредак заснован на правилима, како би обезбедила ланце снабдевања.
Повлачење САД из климатске и развојне дипломатије представља додатни ударац. Америка заобилази или селективно користи међународно право, чиме слаби глобалну солидарност. Европа ће, због тога, све чешће деловати једнострано у области климе и развоја.
Хедер Граб, виша сарадница бриселског тинк-тенка Бројгел
Када је реч о клими и животној средини, Трамп је одвукао пажњу Европе са њених дугорочних рањивости. Кризе око одбране и трговине натерале су лидере да се фокусирају на краткорочну безбедност, уместо на климатску отпорност и стабилност ланаца снабдевања.
Европа је континент сиромашан ресурсима — не само фосилним горивима, већ и многим сировинама. Зависност од америчког течног гаса као замене за руски најскупљи је начин снабдевања и успорава прелазак ка правој енергетској безбедности. Субвенције за фосилна горива од преко 100 милијарди евра годишње одржавају ту зависност, уместо да се улаже у обновљиве изворе и електрификацију.
Алиона Хливко, оснивач и директорка Групе за спољну политику Сент Џејмс и бивша украјинска политичарка
Глобалне турбуленције које су покренуле САД приморале су многе Европљане да одрасту. Европа више не може да се ослања на предвидиве трговинске договоре и спору бирократију. Мора да постане брза, окретна и прецизна.
Немачка превазилази послератну парализу, Француска коначно спроводи стратешку аутономију, док Скандинавија, Балтик и Пољска предњаче у одбрамбеним иновацијама и подршци Украјини. Војна снага могла би постати кључни фактор лидерства у Европи у наредних пола века.
Александра Сојка, ванредна професорка европске политике на Универзитету Карлос III у Мадриду
Трамп је натерао Европу да се суочи са својом стратешком зависношћу од САД. Његов однос према НАТО-у и Украјини убрзао је европско наоружавање и променио јавно мњење, омогућивши политички незамисливе одлуке.
Истовремено, Трамп је ојачао и популистичке и проевропске снаге. Док једни добијају потврду својих аргумената о суверенитету, други се све више окупљају око европских институција. Парадоксално, Трамп би могао постати катализатор веће европске кохезије.
Сандер Катвала, директор организације Британска будућност
Трамп је Европи понудио дистопијску визију могуће будућности у којој Америка више није ослонац, већ потенцијална претња миру, просперитету и демократији. То приморава Европу да преиспита своје претпоставке у политици, економији и технологији.
Тај модел популизма у Европи изазива супротан ефекат, подстичући грађане да траже политичке алтернативе које ће му се супротставити.
Тиемо Фецер, економиста и професор на Универзитету у Ворвику и Бону
Трампова ера је оголила кризу суверенитета Европске уније, нарочито у дигиталној и финансијској сфери. Европа мора да одлучи да ли ће се приклонити САД, Кини или изградити сопствени, аутономни пут.
Трећи пут подразумева јачање јединственог тржишта, дигиталне независности, заједничку одбрану и већу међународну улогу евра. Тај модел би повезао европски раст са основним вредностима — достојанством, приватношћу, владавином права — и омогућио Европи да сама обликује своју судбину.
Ово све ипак може да буде само мртво слово на папиру ако Европа не буде спроводила у дело, а кроз историју знамо да је то често био случај и да се често водила свиме, само не достојанством, хуманошћу и владавином права.
