„Nećete mi zameriti, gospodo, što sam, pre svega, Rus. Ali vas uveravam da sam odmah posle toga Srbin i da su mi najdraži interesi srpskog naroda”. Ovako se srpskom diplomati, obratio car Nikolaj Drugi u proleće 1915. godine. Tri godine kasnije, a sada pre čitav vek, brutalno je ubijen.
Međutim, priča iz Prvog svetskog rata je poznatija. Albanska golgota koju su Srbi prošli bila bi još veća da nije bilo pomoći ruskoga cara Nikolaja Drugog Aleksandroviča Romanovog.
Kada je rat počeo, car Nikolaj je izdao proglas gde je pozdravio velike pobede protiv austrougarske vojske jer bečka Druga armija, zauzeta borbama oko Šapca, nije mogla da se pridruži svojim saborcima na Galicijskom frontu. Kada je Bugarska ušla u rat na strani Beča i Berlina, to je kod Nikolaja Drugog izazvalo gnev. On je 19. oktobra 1915. izdao manifest u kome,između ostalog, stoji:
“Bugarske su trupe napale našu vernu saveznicu Srbiju, okrvavljenu u borbi protiv jačeg neprijatelja./…/ Bugarska, naš jednovernik, kojega je Rusija nedavno oslobodila iz ropstva turskog, hrišćanskom verom i Slovenstvom. Ruski narod gleda sa bolom na izdajstvo Bugarske, koja nam je bila do poslednjih dana tako bliska, i sa krvavim srcem izvlači svoj mač protiv tebe, predajući sudbinu izdajnika slovenske stvari pravednoj kazni Božjoj!“ (1,173). Zbog okolnosti na drugim frontovima, ruska vojska nije mogla da spreči bugarske trupe da napadnu Srbiju, pa je srbska armija krenula u povlačenje poznato kao „albanska Golgota“.
Kada su vojnici stigli na albansku obalu Jadrana, njih je čekalo još veće razočarenje: saveznici nisu poslali brodove koji je trebalo da srbsku vojsku prebace na oporavak u Grčku i drugde. Štaviše, Italija, koja je ušla u rat na strani Antante, plašila se da Srbi ne ugroze njene interese u Albaniji. Vojska, gladna i iscrpena, bila je u očajnom položaju. Prestolonaslednik Aleksandar piše pismo caru Nikolaju i moli ga za intervenciju kod saveznika. Car mu je odgovorio: “Sa osećanjem bola, ja sam do skora pratio odstupanje hrabre srpske vojske u Albaniju i Crnu Goru. /…/ Pobeda nad neprijateljem i Vaskrs Velike Srbije biće Vama, bratskom Srpskom Narodu uteha za sve što ste preživeli.“ (2,199)
Naravno, car je odmah intervenisao kod saveznika, tražeći pomoć za evakuaciju Srba sa albanske obale. Ruska Vlada je 19. decembra 1915. izjavila da će u pitanje dovesti savez sa Engleskom, Francuskom i Italijom ako se Srbima hitno ne pomogne.
Petar Opačić piše: “U međuvremenu u Parizu i Londonu primljen je demarš cara Nikole Drugog u kome je zahtevano „da treba hitno spasiti junačku srpsku vojsku, koja će, u to ne sumnjam, kasnije predstvaljati veliku pomoć u ostvarivanju opšteg cilja“. Posle ultimativnog zahteva upućenog predsedniku Poenkareu i kralju Đorđu Šestom, francuska Vlada je inicirala slanje note vlada triju sila vladi u Rimu da se bezuslovno mora solidarisati u pružanju pomoći Srbima. Shvatajući svu ozbiljnost ruskog zahteva, francuska Vlada je preuzela na sebe, a to je bila želja i srpske vlade, glavnu ulogu u spasavanju srpske vojske, te je odlučila, ne konsultujući Italijane i Engleze, da zaposedne Krf, i da se na tom ostrvu, koje je udaljeno svega 60 milja od albanske obale, koncentriše sva srpska vojska radi reorganizacije i oporavka“ (2,204).
Car je nakon Februarske revolucije zajedno s porodicom interniran prvo u Carsko Selo, a nakon što mu je Ujedinjeno Kraljevstvo uskratilo azil, u Toboljsk. Kada je izbila Oktobarska revolucija carska porodica je premeštena u Jekaterinburg, gde je 1918. pobijena.
Mučenička smrt
Dana 17. jula 1918. godine, car Nikolaj II i njegova porodica su ubijeni u podrumu kuće u kojoj su bili premešteni. Car i njegova porodica su bili probuđeni u 10:30 uveče, i rečeno im je da se obuku, nakon čega su bili odvedeni u mali podrum gde su im rekli da će da ih slikaju. Umesto fotografa, Crvena garda je stala na vrata. Urovski, koji je bio deo Crvene garde je rekao „Moramo da vas upucamo sada” i upucao je cara sa revolverom na kratkoj distanci, caricu Aleksandru, prestolonaslednika Alekseja i četiri njegove sestre. Takođe je upucao i kuvaricu, kućnu pomoćnicu, doktora i njihovog psa Džimija.
Pre nego što je svanulo, njihova tela su bila prevezena kamionom u napušten rudnik, gde su pažljivo isečeni na komade, natopljeni benzinom i upaljeni. Veće kosti su bile rastopljene u sumpornu kiselinu. Bilo je proglašeno da „svet nikada neće saznati šta smo uradili sa njima”. Ubistvo carske porodice je poslalo udarni talas užasa kroz vladajuće porodice Evrope. Ubistvo Romanovih je bila definitivna izjava stalnog odbijanja starog režima. Do dana današnjeg postoje rasprave oko toga zašto je carska porodica bila ubijena. Trocki je kasnije priznao da je izvršenje ubistva Romanovih imalo veću poruku. On je rekao da je „ubistvo cara i njegove porodice bilo potrebno ne da samo uplaši neprijatelja, već i da uzdrma naše redove, da se pokaže da nema povlačenja u stare misli”.
