Ovo je priča o vojničkom hlebu tainu, koji je bio prvo vojničko sledovanje svima, pa i Piroćancu Aleksi Zdravkoviću, tadašnjem prvopozivcu mobilisanom za odlazak u Prvi balkanski rat. Njegova majka ga je zavetovala da ne sme da okusi ni zalogaj ovog hleba, nego da ga čitavo vreme nosi uz sebe i da će ga na taj način tain čuvati od smrti.
Verovala je da prvi vojnički hleb čuva vojnika, da na njega neće tane, ni geler. Uz hleb su obično išle i druge amajlije koje su se ušivale u šinjel i drugu vojničku odeću.
Iskušenje u kasarni i početak ratnog puta
Kada je Aleksa stigao u kasarnu i primio svoje prvo vojničko sledovanje taina, odmah je pao u iskušenje da ga proba, ali je odoleo i umesto njega pojeo ono što je poneo od kuće. Nije ni slutio da će narednih šest godina ići iz bitke u bitku.
U početku nije verovao u majčine priče, pa je za čuvani hleb znala samo nekolicina njegovih drugova. Onda su se, jedna za drugom, ređale bitke koje su ovom parčetu hleba dale drugačije značenje.
Prvi znak da tain čuva život
Kada je u bici na Oblakovskom visu metak pogodio Aleksinu čuturu, a on ostao nepovređen, bio je siguran da je buđav komad hleba dobra amajlija. Usledio je rat sa Bugarima, a već sledeće, 1914, i sa Austrougarskom. Srbija ni godinu dana nije bila u miru, a Zdravković koji se nije vraćao kući i dalje se nije odvajao od svoje amajlije.
Hleb koji nije smeo da se izgubi
Treći pešadijski puk i podnarednik Zdravković ovoga puta našli su se u ravnici Mačve. Prilikom povlačenja na rezervni položaj desilo se da izgubi torbicu. Vratio se po svoju amajliju i našao je rizikujući glavu.
Tain postaje legenda puka
U bici na Kolubari je odlikovan i tada je celim pukom počela da kruži priča o hlebu koji Zdravković čuva od početka balkanskih ratova. Tain je postao znamenje puka i svi su počeli da veruju da donosi sreću.
Usledilo je mukotrpno povlačenje preko Albanije, zatim odlazak na Krf i Solun. I saveznici Francuzi počeli su da pričaju o komadu buđavog hleba u torbici srpskog vojnika.
Odbijena ponuda i čuvani zavet
Posle rata, Zdravkovićevi saborci iz Pirota pričali su da su mu Francuzi nudili ogroman novac za ovo parče hleba, međutim, Aleksa nije hteo da izneveri majčin zavet.
Povratak kući i smisao tajnog sastojka
Posle proboja Solunskog fronta, Zdravković se 13. oktobra 1918. sa Trećim pukom pobedonosno vratio u Pirot. Priča o čarobnom tainu se raširila, način na koji se on spremao, takođe. Jedino se nije pominjalo da je tajni sastojak ovog hleba bila majčina ljubav i briga za sina, svakodnevna molitva, da joj se živ vrati.
Jedini primerak ovog hleba danas se čuva u muzeju Podnišavlja i kao takav predstavlja metaforu nade, ljubavi i života.
