Često se kaže da Srbi u miru izgube sve što steknu u ratu, i u tome zaista ima istine. Međutim, u vremenima slavnim, kada se Srbija oslobađala od vekovnog osmanskog ropstva, na njenom čelu se nalazio knez Miloš Obrenović, po mnogima najsvetliji primer srpskog političkog umeća.
U želji za konačnim oslobođenjem, tipičnu srpsku buntovnost je zamenio trgovački njuh njenog vođe koji je razumeo međunarodnu sitauciju i unutrašnju prirodu Osmanskog carstva. Rezultat toga jeste široka autonomija Kneževine Srbije, koju će naslednici kneza Miloša pretvoriti u potpunu nezavisnost.
Trgovac stokom i Karađorđev vojvoda
Miloš je rođen 18. marta 1780. godine u selu Gornja Dobrinja kod Požege. Njegovim roditeljima, Teodoru Mihailoviću i Višnji Urošević, bio je to drugi brak. Višnja je prethodno bila udata za Obrena Martinovića, sa kojim je imala troje dece.
Milošu je rano preminuo otac, te je počeo da služi kod trgovaca stokom. Mlad, neoženjen i sposoban, gonio je stoku po čitavoj Šumadiji, Bosni, Hercegovini, a stizao je i do Dalmacije i Venecije.
Višnjini sinovi iz prvog braka, Milan i Jakov, doveli su k sebi majku sa njenom preostalom decom, pa je Miloš, zahvaljujući polubraći, brzo napredovao od sluge do pravog trgovca.
1805. godine je dobio zvanje vojvode
Kada je 1804. izbila Srpska revolucija, rudnički vojvoda Milan Obrenović je bio jedan od organizatora i Karađorđev saradnik. Miloš, tada Teodorović, je učešće u ustanku uzeo kao običan borac. Međutim, nakon iskazane hrabrosti i sposobnosti, Miloš tokom 1805. dobija zvanje vojvode.
Iste godine se oženio Ljubicom Vukomanović iz sela Carevići na planini Rudnik. Veliko požrtvovanje je pokazao u borbama za Užice 1807. godine, pri čemu biva ranjen u grudi. Suprotno najcrnjim očekivanjima, Miloš se nakon lečenja u Beogradu relativno brzo oporavio od zadobijenih rana.
Obišao je većinu ratišta prateći polubrata Milana, koji je postao upravitelj Užičke nahije. Pretpostavlja se da je Miloš počeo da se potpisuje kao Obrenović najkasnije nakon Milanove tajanstvene smrti u Bukureštu 1810. godine.
Vožd Miloš Obrenović i Hadži Prodanova buna
Posle propasti Srpske revolucije, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Njegove potkupljivačke metode su tada izdejstvovale amnestiju i položaj obor-knez Rudničke nahije. Usled osmanskih represija nad srpskim stanovništvom, 1814. godine je izbila Hadži Prodanova buna.
Miloš je smatrao da su okolnosti nepovoljne, te je nakon distanciranja imao ulogu u njenom gušenju zajedno sa Stanojem Glavašem. Zauzvrat je dobio na upravu Požešku i Kragujevačku nahiju. Međutim, Sulejman-paša Skopljak je nastavio sa terorom, te je ubijen Stanoje Glavaš. Miloš je u Beogradu gledao nabijanje Glavaše glave na kolac i bio je svestan da on može biti sledeći.
Takovski ustanak
Na Cveti, 11. aprila 1815. godine po starom kalendaru, podignut je novi ustanak. Srbija je planula istim žarom kao i 1804. godine. Ustanička vojska je izvojevala pobede kod Paleža, Ljubića i Dublja.
Međutim, Miloš je znao da ratom dugoročno ne može ništa. Upustio se u pregovore sa Huršid-pašom, a potom i sa Marašli Ali-pašom, sedamdesetogodišnjakom koji je želeo u miru da provede svoje poslednje dane.
On nije zahtevao razoružanje Srba, već samo da se jedan njegov odred propusti do Beograda. Na sastanku Miloša i Marašlije je postignut usmeni dogovor.
Miloš je od Porte tražio autonomiju pod sizirenstvom sultana, priznanje naslednog kneževskog dostojanstva, kneževe po nahijama i iseljavanje turskog življa iz palanki i sela.
Porta će to 1815. prihvatiti i postaviti Marašli Ali-pašu za beogradskog vezira. U toku 1816. godine je Porta izdala sedam fermana koji su određivali carine, slobodu trgovine, plaćanje danka u Srbiji.
Ubistvo Karađorđa
Knez Miloš se okrenuo dugotrajnoj, iscrpljujućoj diplomatskoj borbi za konačno oslobođenje. U tome se on oslanjao na Rusiju, dok je sa druge strane isticao vernost Porti.
Usmeni sporazum Miloša i Marašlije je proizveo dvovlašće u Srbiji: paša je imao vlast nad Turcima u gradovima, dok Miloš dobija vlast nad stanovništvom i knezovima, koji će ubirati narodni porez i davati ga Narodnoj kancelariji, a ona isplaćivati Porti.
Miloš je brzo počeo da gradi svoju apsolutnu vlast, pa se sa protivnicima obračunavao pod izgovorom da oni žele novi ustanak. Treba shvatiti kontekst tadašnjeg vremena; da bi neki vladar vodio spoljnu politiku, on mora imati unutrašnju situaciju pod svojom kontrolom. Miloš je protivljenje svojoj volji gledao kao na ugrožavanje njegove diplomatske borbe.
Slučaj koji će obeležiti i Milošev i politički život Srbije u narenih sto godiina, jeste ubistvo Karađorđa. U želji da podigne nov ustanak, koji mu je u vreme progonstva bio opsesija, Karađorđe se 1817. vratio u Srbiju.
Sastao se ubrzo sa kumom Vujicom Vulićevićem, i od njega je tražio sastanak sa takođe kumom, knezom Milošem. Miloš je znao da Karađorđevo prisustvo može ugroziti njegovu diplomatsku borbu, ali i autoritet među Srbima.
Ubistvo je organizovao Vujica Vulićević, koji se sa Karađorđem sastao 25. jula 1817. u selu Radovanje kod Velike Plane. Nakon gozbe, Karađorđa je na spavanju ubio Vujičin sluga, Nikola Novaković.
Miloš je o ovome obavestio Marašliju i samu Portu, te je Karađorđeva glava bila dokaz njegove vernosti. Iako je ovo ubistvo bilo velika mrlja u Miloševom životu, ono je omogućilo da Srbija mirnim sredstvima nastavi da se bori za što veću autonomiju.
Knez Miloš i diplomatska borba
Iako Porta nije odgovarala na srpske zahteve, Miloš se mirno držao prilikom hrišćanskih ustanaka na Balkanu, suzbijajući svaki pokušaj da se oni prenesu u Srbiju. Đakova buna iz 1825. protiv samog Miloša takođe nije imala uspeha.
Međutim, dolaskom Nikolaja I na vlast, Rusija je bila sve prisutnija na Balkanu kog je tresao ustanak u Grčkoj, te je 1828. godine objavila rat Osmanskom carstvu.
Hatišerif
On je okončan potpisivanjem Jedrenskog mira 26. aprila 1829. godine kada je Porta bačena na kolena. Grčka je dobila status vazalne kneževine, povlastice Vlaške i Moldavije su potvrđene, a Srbiji su garantovane odredbe Akermanske konvencije, koje su određivale da Porta ispuni prema Srbiji obaveze propisane Bukureškim mirom iz 1812. godine.
Naravno, Porta je izbegavala da svoje obaveze do kraja ispuni, te se srpski knez odlučio na neposrednu akciju, na tzv. „politiku bakšiša“ koja je uvek delovala.
Tako je 30. aprila 1830. godine na Svetog Andreju, u Narodnoj skupštini obnarodovan Hatišerif. Miloš je dobio nasledno kneževsko dostojanstvo i obrazovan je Savet sastavljen od doživotnih članova.
Osmanske vlasti se nisu smele mešati u srpsku unutrašnju upravu, a muslimani su morali napustiti Srbiju. Na taj način završen je petnaestogodišnji proces postepene izgradnje autonomije.
Međutim, Turci su vrlo sporo primenjivali odluke Hatišerifa iz 1830. godine. Odugovlačilo se sa vraćanjem šest nahija i iseljavanjem spahija iz zemlje. Koristeći pobunu ajana u Bosni, knez Miloš je odlučio da izazove ustanak u tri krajinske nahije istočne Srbije.
Ova energična akcija brzo je urodila plodom, te je Porta morala ustupiti Srbiji šest nahija, što je objavljeno u Narodnoj skupštini u Kragujevcu 13. februara 1834. godine. Muslimani su silom proterani iz Srbije, ali im je Miloš morao novčano nadoknaditi gubitak imanja.
Knez Miloš i unutrašnja politika
Može se reći da je knez Miloš državu izjednačavao sa svojim ličnim dobrom i da je bezobzirnim merama stekao ogromno bogatstvo. Tako je on uspeo da izgradi srpsku upravu na načelu centralizma i patrijarhalnog samodržavlja, usled čega su izbijale mnoge bune. Nakon Miletine bune, dolazi do proglašenja Sretenjskog ustava, koji je izrađen od strane Dimitrija Davidovića i usvojen u Narodnoj skupštini februara 1835. godine.
Ustav je predvideo tri nosioca izvršne, sudske i zakonodavne vlasti: kneza, Skupštinu i Državni savet. Kneževa vlast je svedena na najmanju meru i uglavnom je preneta na Državni savet, sastavljenog od šest ministarstava.
Nezadovoljstvo velikih sila
Donošenje ovako liberalnog ustava izazvalo je nezadovoljstvo Austrije, Rusije i Osmanskog carstva. To je knez Miloš iskoristio kako bi aprila iste godine ukinuo Ustav i obrazovao komisiju za izradu novog Ustava.
Ustavno pitanje je rešeno Ustavom iz 1838. godine, poznatim kao „Turskim ustavom“, po kom je vlast uz kneza vršio Savet od 17 doživotnih savetnika, iz čijih redova su se birali ministri. Ustav nije predvideo stvaranje Narodne skupštine, što je značilo da je samodržavlje kneza zamenjeno samodržavljem 17 savetnika.
Nakon što su u Savet ušli ustavobranitelji Toma Vučić Perišić, Avram Petronijević, Mileta Radojković i Mateja Nenadović, Miloš je prešao 1839. godine u Zemun, mada se vratio u zemlju na podsicanje ruskog i engleskog konzula. Ipak, nakon bune Jovana Obrenovića u aprilu protiv ustavobranitelja i „Turskog ustava“, Miloš je juna 1839. abdicirao u korist sina Milana i povukao se na svoje imanje u Vlaškoj.
Knez Miloš u izgnanstvu
Nakon odlaska sa vlasti, Kneževinu Srbiju je zadesio period unutrašnjih sukoba i smene dinastija. Za to vreme, Miloš se nalazio na svojim imanjima u Vlaškoj, koja je kupio zahvaljujući ogromnom bogastvu od monopola nad trgovinom solju.
Odlukom velikih sila, Milošu je kao mesto boravka određen Beč, gde se ubrzo sukobio sa Meternihom. Kretanje mu je bilo ograničeno u Beču, dok je izvan njega mogao ići samo u Češku ili Moravsku.
Jedno vreme je u kući kneza Miloša živeo i Vuk Stefanović Karadžić sa decom. Nakon zbacivanja sa vlasti 1842. godine, Milošu se u Beču pridružio i njegov sin Mihailo. Kretanje kneza Miloša i Mihaila po Beču je pratila austrijska tajna policija, ali i agenti Kneževine Srbije.
Nakon što od Meterniha 1843. ne dobija saglasnost da putuje na sahranu svoje supruge, Miloša počinje da kuje planove o povratku u Srbiju. Organizovao je jednu pobunu 1844. godine koja je brzo ugušena, a tokom turbuletnog perioda 1848/49. je bio veoma aktivan.
Zakon o narodnoj skupštini
Odlazak Meterniha sa vlasti je Milošu dao veću slobodu, dok je situacija u Kneževini Srbiji postajala sve napetija u narednoj deceniji. Knez Aleksandar Karađorđević se sukobio sa Savetom, na čijem čelu se našao Toma Vučić Perišić.
Trijumvirat Toma Vučić Perišić-Ilija Garašanin-Miša Anastasijević donosi oktobra 1858. godine Zakon o Narodnoj skupštini, da bi izbore za nju u novembru finansirao lično Miloš Obrenović.
Na Svetoandrejskoj skupštini je jednoglasno zatražena kneževa ostavka, pa je on prebegao Turcima u grad i time faktički abdicirao. Skupština je za novog kneza ponovo izabrala Miloša Obrenovića.
Druga vladavina kneza Miloša
Povratak Miloša na vlast izazvao je veliko nezadovoljstvo Osmanlija i Austrije, jer je to značilo aktiviranje Srbije u spoljnoj politici. Miloš je uputio Porti zahteve koji su se ticali ostvarivanja pune unutrašnje nezavisnosti: nasledno pravo kneževog dostajanstva i ukidanje Ustava iz 1838. godine. To je zapravo značilo da knez Miloš nastavlja tamo gde je stao 20 godina ranije i da se njegova priroda nije izmenila.
Zbog rata u Italiji, Porta je osećajući tenzije popustila i najzad 1860. godine rešila pitanje naslednosti kneževskog prestola. U rešavanju ustavnog pitanja Miloš nije ni čekao odobrenje Porte; odmah je počeo sa kršenjem Ustava i iz Saveta eliminisao sve svoje protivnike. Njegov veliki protivnik Toma Vučić Perišić je uhapšen na sred ulice, da bi umro u bolnici pod vrlo sumnjivim okolnostima.
Stari knez je ministre pretvorio u svoje pisare, a policiju i vojsku uzeo u svoje ruke. Ovo je izazvalo ogorčenje liberalne omladine i inteligencije, te se njihov sukob sa knezom zaoštrio. Knez Miloš je u svojoj drugoj vladavini tražio podršku seoskih masa, te je njegova vladavina predstavlja svojevrsnu reakciju sela na birokratski sistem.
Ipak, druga vladavina kneza Miloša je primljena kao privremena sa obzirom na njegovu duboku starost. Njegova smrt 26. septembra 1860. je označila početak epohe prosvećenog apsolutizma Mihaila Obrenovića.
Knez Miloš Obrenović i njegov istorijski značaj
Mnogi srpski istoričari su se složili da je knez Miloš Obrenović najveći politički um u istoriji Srbije.
Iako nepismen i neobrazovan, knez Miloš je bio čovek izuzetne inteligencije, koji je trgovačko umeće znao da primeni u političkim nadmudrivanjima. Sposoban da uči na tuđim greškama, hrabar i lukav, knez Miloš je tokom dugotrajne diplomatske borbe za autonomiju Srbije pokazao kako se u politici sabira dva i dva.
Ostvarujući svoje političke ciljeve, nije prezao da eleminiše bilo koga ko mu se nađe na putu. Iako je položaj iskoristio da se obogati, za potrebe države je često znao duboko da zavuče ruku u sopstveni džep.
Sa druge strane, pored toga što je bila autokratska, unutrašnja politika je povoljno uticala na razvoj prosvete, kulture i privrede. Međutim, ubistvo Karađorđa je bacilo senku na dobar deo njegovih zasluga i dovelo do toga da se u delu naroda ocrni njegova ličnost, što će prouzrokovati podelu na Karađorđeviće i Obrenoviće.
Danas, kada je ta podela izgubila na aktuelnosti, valja istaći da su knez Miloš i Karađorđe bili dve strane iste priče, bez kojih se ne bi stiglo do nezavisnosti 1878. godine.
