Princ Đorđe jedna je od najmisterioznijih i najkontroverznijih ličnosti kraljevske dinastije Karađorđević. Njegov život izaziva puno kontroverzi. Srpski pisac i publicista Milan Bogojević jedan je od najboljih poznavalaca istorije porodice Karađorđević. Sada je objavio novu knjigu “Princ nesreće” gde otkriva istine i laži o princu.
„Malo je istine u onome što se zvanično znalo i što je narodu predstavljeno kroz navodne memoare princa Đorđa, ironično nazvane „Istina o mom životu“. Da li ste znali da se i danas ti memoari u javnosti percipiraju kao zabranjena knjiga? Zapravo, bilo je potpuno suprotno. Komunistička vlast je činila sve da ova knjiga dođe do što većeg broja ljudi“, kaže autor knjige..
Tako je, navodi on, u dnevnom listu Politika, pre samog objavljivanja knjige, objavljen feljton sa delovima iz knjige u devedeset nastavaka.
Komunističke laži
Memoari su objavljeni 1969. godine, u vreme kad se lepa reč o Karađorđevićima plaćala glavom. Zašto je vlast želela da promoviše te memoare?
„Memoari princa Đorđa su zapravo pisani od strane jednog komunističkog novinara, uz pomoć i kontrolu UDBE, što detaljno otkrivam u svojoj knjizi. Ideja i cilj tih memoara bila je diskreditacija porodice Karađorđević, prvenstveno kralja Aleksandra I Karađorđevića. Zbog toga, moj savet čitaocima, da sve što pročitaju o Karađorđevićima, a da je objavljeno u periodu komunizma, uzmete sa rezervom“, rekao je Bogojević u intervjuu za portal Identitet.lajv.
Princ Đorđe je jedna od najkontroverznijih istorijskih ličnosti sa početka dvadesetog veka, a njegov život i pored toga, ostaje velika misterija. Prve rečenice u knjizi “Princ nesreće” napisane su sad već davne 2019. godine. Pola knjige bilo je relativno brzo završeno, ali to nije bilo pola posla. Onaj veći deo posla, kaže autor, bilo je istraživanje i prikupljanje podataka.
„Svako novo otkriće, donosilo je gotovo po pravilu i nova saznanja koja su menjala sliku o princu Đorđu. Pa je bilo pitanje da li je pravo vreme za objavljivanje knjige ili čekati da se možda pojavi još neki dokument. Nakon što sam pročitao stotinak originalnih pisama princa Đorđa, ponuđenih za otkup Muzeju Adligat i gospodinu Viktoru Laziću, a koja nisu donela ništa novo, odlučio sam da je sazrelo vreme za objavljivanje knjige“, navodi Bogojević.
Knjiga „Princ nesreće“ otkriva istinu
Zapravo, ova knjiga otkriva konačnu istinu o princu Đorđu Karađorđeviću. Po prvi put, donosi veliki broj dokumenata, fotografija i pisama. Ovo je prva knjiga koja se bavi odnosom princa Đorđa i Komunističke partije.
„U fokusu je saradnja tokom Drugog svetskog rata koja je sakrivena. Zašto princ Đorđe to ne spominje u svojim memoarima i završava ih sa početkom Drugog svetskog rata? Zatim tu su dokumenta i razmenjena pisma sa Aleksandrom Rankovićem koja objašnjavaju razloge zbog čega je princ Đorđe dobijao novčanu nadoknadu od Saveznog izvršnog veća Jugoslavije nakon rata“, priča Bogojević.
Na ovaj način pokušao je da skine, kako navodi, okove laži koje su komunisti stavili na istinu o princu Đorđu. Ističe da to nije bio lak posao.
Odnos sa kraljem Aleksandrom
„Neke laži su toliko duboko ukorenjene da čak ni racionalna objašnjenja potkrepljena dokumentacijom ne mogu da razuvere određeni broj ljudi. Najteže prihvataju laži koje su se ponavljale kao mantre u memoarima “Istina o mom životu”. Ljudima je neshvatljivo da kralj Aleksandar nije ‘oterao brata u ludnicu’, već je sve što je mogao činio da ga zaštiti“, otkriva autor.
Dalje navodi da je princ Đorđe je pregledan četiri puta od strane psihijatara, i to 1910, 1912, 1922. i 1925. godine. Nakon svakog pregleda, naloženo je da je potrebno zbrinjavanje u neku psihijatrijsku ustanovu – sanatorijum. Prvi put se prešlo preko toga. Drugi put je kralj Petar I naložio da se pronađe sanatorijum u Švajcarskoj za princa Đorđa.
„Poslao je potpukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafu i dr Nikolajevića, ali nisu uspeli da pronađu adekvatan sanatorijum. Potom je izbio Balkanski rat. Nakon smrti kralja Petra, brigu o Đorđu preuzeo je kralj Aleksandar. Tada počinje najmračniji period za princa Đorđa. Kako ga je sačuvao do 1925. godine da ne ode u psihijatrijsku ustanovu, to je pravo čudo“, navodi Bogojević.
Komplikovanje odnosa
Kao primer otkriva da je kralj Aleksandar otišao na medeni mesec sa kraljicom Marijom na Bled 1922. godine, ali je morao da prekine medeni mesec i prisustvuje sastanku vlade u Ljubljani zbog novih ispada princa Đorđa. Na sastanku je insistirano na najstrožijim merama prema Đorđu, ali kralj Aleksandar je izrekao najblaže mere. Ove mere su dodatno ražestile princa Đorđa, koji je ignorisao sve i izazvao još veće skandale.
„Zbog toga, 11. novembra 1922. godine, zaseda Krunski savet bez prisustva kralja Aleksandra i formira mišljenje da je neophodno lečenje princa Đorđa u psihijatrijskoj ustanovi. Ove vesti dolaze do Đorđa. On hitno piše pismo izvinjenja i izražava lojalnost kralju Aleksandru. Ovo je poslužilo kralju Aleksandru da skine sa dnevnog reda pitanje Đorđa. Želeći da pomogne bratu, Aleksandar ga poziva svaki dan na ručak dva meseca, insistirajući da budu prisutni svi članovi porodice kako se Đorđe ne bi osetio odbačenim“, kaže Bogojević.
Dva meseca kasnije, princ Đorđe odlazi u inostranstvo. I sve zalaganje porodice Karađorđević na čelu sa Aleksandrom pada u vodu. Da bi opravdao sebe kod dela javnosti, on prvi put plasira saopštenje kako je bio “trovan” i da su mu tako iznudili pismo izvinjenja. Tek tada kreće da pravi neverovatan haos po Parizu sa kojim nije mogla da se izbori naša ambasada.
Prinčeva narav
Mnogo se govorilo o prinčevoj naravi. Autor Milan Bogojević kaže da gorenavedene situacije pokazuju mali deo toga. Navodi da je princ Đorđe prolazio kroz razne faze u svom životu.
„Ono što je stalno bilo prisutno jeste da je bio prgav, plahovit, neuračunljiv i bez svake mere. Kasnije su se pojavili simptomi manije gonjenja i uobraženja o trovanju. Ono što je zajedničko za sve savremenike princa Đorđa, a koji su nešto zapisali o njemu, jeste da su ga opisivali kao “čudnog čoveka”. To se ponavlja kod Pante Draškića, Dobroslava Ružića, Stanislava Krakova, Dejana Medakovića i drugih“, navodi Bogojević.
Njegovo mišljenje, kako kaže, je da je princ Đorđe bio i ostao duboko nesrećan čovek. Otuda i naslov knjige.
Prinčeva hrabrost
Mnogi su govorili i o hrabrosti princa Đorđa, a autor kaže da postoji određena doza preterivanja u tom smislu danas. Posebno kada je reč o Balkanskim ratovima.
„Opet zahvaljujući memoarima ‘Istina o mom životu’, ali i marketingu na koji nije bila imuna ni porodica Karađorđević. Posebno u slučaju Mačkovog kamena. Što se tiče učešća princa Đorđa u ratovima od 1912. do 1918. godine, situacija je sledeća. Nakon pregleda od strane psihijatara sa Sorbone, o čemu sam govorio u prethodnim odgovorima, kralj Petar je želeo da skloni princa Đorđa sa fronta. On mu nalaže da ode u Rim, i ostane tamo kod svoje tetke Jelene koja je bila italijanska kraljica“.
Međutim, kako se objavila mobilizacija Đorđe se vratio u Srbiju, i tražio komandu nad Armijom. Kako se 1909. godine odrekao mesta prestolonasleđa, izgubio je komandu nad Prvom armijom koju je dobio Aleksandar kao novi prestolonaslednik. On je tražio Drugu armiju ali mu nisu izašli u susret, znajući za njegove psihičke probleme. On ipak odlazi u Balkanske ratove.
U njima je princ Đorđe na margini, uglavnom u pozadini i štabu Stepe Stepanovića. Ipak, on koristi svaku priliku da da neku izjavu u kojoj veliča svoja dela, u kojima čak izmišlja svoja herojstva novinaru Svetozaru Popadiću. Kada se deo oficirskog kora pobunio protiv lažnih izjava, princ Đorđe se zvanično oglasio i rekao da je to pisao novinar i da on nema ništa sa tim. Onda se zvanično oglasio i novinar Popadić, tvrdeći da mu je sve do reči ispričao princ Đorđe.
Sve je to zaličilo na jedan cirkus, posebno kada se princ Đorđe vratio u Beograd, poturajući u novine da je to zbog bolesti. Zbog toga dolazi u žestoke sukobe sa kraljem Petrom. Jednom je prisustvovao Dobroslav Ružić koji tvrdi da su svađu pratile izuzetno prostačke psovke sa strane princa Đorđa.
Mačkov kamen
A šta se to desilo na mačkovom kamenu?
„Na Mačkovom kamenu princ Đorđe dolazi u jeku borbe, zatiče jedan bataljon koji je bio ukopan i bez komadanta koji je neposredno pre toga poginuo. Preuzima komandu, podiže taj bataljon na juriš, bez ikakvog odobrenja, koodinacije ili sadejstva sa drugim jedinicama. Bataljon je desetkovan a on sam je bio ranjen. Ovo je iskorišćeno odmah u propagandne svrhe, princ Đorđe je veličan kao „ludo hrabar“ oficir, lepše je zvučalo nego samo „lud“. Da je tako, govori i to da ga je u bolnici posetio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis i prekorio zbog nepotrebnih žrtava i nepromišljenih poteza“, kaže Bogojević.
Ukratko, zaključuje autor, iako je Đorđe bio prisutan na ratištima, njegova stvarna uloga i doprinos su bili znatno manji od onoga kako su prikazani u njegovim memoarima i propagandi njegove porodice.
