Bio je početak aprila 1961. godine. U prostorijama Narodnog pozorišta u Nikšiću glumac Dragoljub Jeličić je stajao pred grupom ljudi koji su otvorenih usta, sa izrazom krajnje neverice slušali njegovu fantastičnu životnu priču.
Bili su prosto zatečeni onim što su čuli. Tek izložene fotografije na njih su proizvele neviđeno snažan utisak. Naime, Jeličić je tog dana obilježavao 40 godina svog glumačkog rada, uz prigodnu izložbu fotografija nastalih tokom mnogobrojnih predstava igranih širom Jugoslavije.
Međutim, posetioce je šokirao deo te izložbe sa slikama dečaka ratnika. Dragoljub im je rekao da je to upravo on. Najmlađi srpski borac u Prvom svjetskom ratu i najmlađi narednik po činu u svim tadašnjim savezničkim vojskama.
Pri tome je iznosio sećanja na najžešće bojeve u kojim je učestvovao, uključujući i proboj Solunskog fronta, pri čemu je sedam puta ranjavan. I, uz druga odlikovanja, nagrađen sa tri zlatne medalje za hrabrost. Sve ovo prisutnim Nikšićanima zvučalo je potpuno nestvarno, jer su ga poznavali kao dobroćudnog, veselog sugrađanina, a ne kao nekog mrkog ratnog veterana, koji okićen medaljama kroči dostojanstveno i siječe pogledom, kakva je slika bila skoro uobičajena u Crnoj Gori.
Ko je Dragoljub Jeličić?
Dragoljub je rođen u sam osvit krvavog 20. vijeka, 12. juna 1902. u Šapcu. Njegov otac Nikola se tu doseli sa Korduna, jer mu bijaše „tesno“ pod austrougarskim vlastima, sa čijom se upravom teško mirio.
Sa Šapčankom Cvijetom Bogdanović zasnova porodicu, kojoj sudbina ne bješe naklonjena, jer Nikola poginu početkom Prvog balkanskog rata, a Dragoljubova majka se preuda. Desetogodišnji dečak tad donese odluku dostojnu zrelog čovjeka, da sam potraži svoj životni put.
Pješice se zaputi u Beograd, odlučan u namjeri da se, uprkos godinama, priključi dobrovoljcima da bi osvetio očevu smrt i borio se protiv neprijatelja. Žudio je da loptu krpenjaču i pucaljku od zove zameni pravom puškom i bombama. Naravno, bio je glatko odbijen, pa se u Beogradu zlopatio i potucao, više gladan nego sit, spavajući na klupama u parku. Da bi preživeo prodaje novine „Ratište“, „Straža“ i „Mali žurnal“. Vikendom se motao po zabavnom parku, gdje ga oko ringišpila upošljava gazda Ilija Božić.
Susret s kraljem
Jednog majskog dana u Knez Mihailovoj ulici ugleda starog kralja Petra, kako sa svojim ađutantom ide ka Sabornoj crkvi. Tog trenutka, ne znajući ni sam zašto, uputi se za njima. Čika Pera to primeti, zastade i upita ga ko je, odakle je i da li nešto želi od njega?!
Saslušavši tužnu ispovest bistrog i kuražnog dečaka, on mu dade zlatni „napoleon“ i očinski toplo ga posavjetova da bi najbolje bilo da nastavi školovanje,. U tu svrhu mu dade svoju vizit kartu i uputi da se ujutru javi pukovniku Ostojiću, maršalu dvora. Ovu priliku, dar sa neba, Dragoljub nije propustio.
Kao preporođen, sit, okupan i ošišan, u čistoj odeći, uz podršku princa Aleksandra, upisa gimnaziju kao dvorski pitomac. I taman kad je izgledalo da će ovaj marljivi učenik dobiti solidno obrazovanje, a potom i državnu službu, 1914. počeo je Prvi svetski rat, koji će odneti milione života, uz do tada neviđene patnje i razaranja.
Dolazak u vojsku
Čim Austrougarska u julu 1914. udari na Srbiju, Dragoljub pobježe iz škole. Znajući da ga redovna vojska neće uzeti, ode na Torlak kod Kumodraža i javi se u komandu Rudničkog četničkog odreda majora Vojislava Tankosića.
Tu ispriča da mu je otac poginuo te slaga da nema više nikoga svog i da mu je trinaest godina. No i tu bi bio odbijen, da se ne zauze oficir Savo Ćoma, poznanik iz Šapca. I tako poče njegov ratni put, na kojem će u more prolivene srpske krvi priložiti i dosta svoje. U odredu beše puno dobrovoljaca iz Bosne i Hercegovine, koji su Tankosiću do smrti bili odani i privrženi. Među njima su prekaljeni komita Ciganovića, Toholja, Miličevića, Arežine, Krnete, Golubića, Šarca i drugih.
I sam Tankosić je vukao poreklo sa granice Bosanske Krajine i Like. Među četnicima je bilo i dosta školaraca pa su Tankosića u šali zvali i direktor gimnazije.
Šest dana je Dragoljub u potoku vežbao gađanje iz puške, pre vatrenog krštenja u odbrani Beograda. Odmah posle rušenja Savskog mosta Tankosić ga je poslao da prepliva Dunav i vidi ima li Švaba na Gročanskoj adi. To je uspešno uradio.
Odred se potom forsiranim maršom kretao pravcem Mladenovac – Valjevo – Zavlaka. 6. avgusta kod Krupnja svega 270 četnika se isprečilo pred nadirućim, daleko brojnijim neprijateljem, koji je činio varvarske zločine u Mačvi. Otvori se strahovita borba u kojoj junački pade veliki broj četnika. Opoja ih pop Josif Cvijović, kasnije vladika skopljanski i od tog dana obuče uniformu. Drugi dan borbi kod Krupanjske Toponice i Dragoljub je ranjen u ruku. Brzo se oporavlja i dokazuje kao vrlo koristan borac, neustrašiv i snalažljiv, što mu pribavi respekt saboraca. Tih dana u njemu je umiralo dijete, a rađao se muškarac.
Prva medalja
Zbog pokazanog junaštva u toj borbi dobio je prvu zlatnu „Obilića medalju“. Na zahtev Tankosića, krajem avgusta je u seljačkom odelu prešao na austrijsku stranu fronta te im locirao položaje i topove, koji su potom uništeni. Niko od saboraca od brige oka nije sklopio, dok pred zoru nije izbasao.
Upinjao se svim silama da, uz čuvene gerilce, nauči vojne veštine i razna ratna lukavstva. Podsećao je na mladunče vuka, koje se prerano u lovu pridružilo čoporu. Ništa tako ne prija srcu dečaka kao kad ga odrasli gledaju sa poštovanjem i sebi ravnim. Gde god je to bilo izgledno tražio je priliku da se sukobi sa Švabama, ličeći na kakvog prznicu koji jedva čeka neku kavgu.
Ponovni susret s kraljem
Posle ranjavanja kod Zvornika, ponovo se srete sa starim kraljem, koji je tih dana neprekidno obilazio linije odbrane i koji ga zateče u selu Jarebicama u pukovskom previjalištu ispod Cera. Starac ga je nežno prigrlio i poljubio pa od nekog vojnika kupio podnaredničke zvezdice i stavio mu ih na epolote. Bilo je to 8. septembra 1914. Po drugoj verziji zvezdice mu je uručio Tankosić, no trebalo bi reći da to nije jedini oprečan podatak u njegovoj biografiji.
Čika Pera mu je tad u bolnici napisao naredbu za prekomandu u Četvrti puk prvog poziva, među Užičane komandanta Aleksandra Stankovića. Uz njih će se od 16. do 22. septembra grčevito tući i biti ranjen u neviđenoj klanici na Mačkovom kamenu, kad je iz stroja izbačeno 11.500 srpskih vojnika, pred kojima je u jurišu poginulo preko 118 oficira.
Njegov puk u toku Kolubarske bitke prima borbu na Šušnjaru i Vrapčem brdu kod Lajkovca, gdje 14. novembra 1914. ponovo dopade rana, kada je zamijenio smrtno pogođenog mitraljesca i nastavio pucati, mada je i sam krvario pogođen. Vidajući rane, u bolnici otkriva ubačenog švapskog špijuna i, mada još slab, sam ga zarobljava i sprovodi u komandu.
Odmah sutradan na epoletama zasijaše zvjezdice narednika.
Pouzdan i hrabar
Prestolonasljednik Aleksandar ga želi iščupati iz te klanice i voditi u Niš, no na kraju odusta na moljakanje svog mlađanog ratnika i ostavi ga na bojnom polju. Uvek pouzdan i tamo gde treba, Dragoljub ponovo uspešno zalazi u raspored Švaba radi izviđanja. Brzi dani teku i jedinica ide iz okršaja u okršaj, a golobradi narednik smjelim akcijama zadivljuje saborce. Mnogi su sa zebnjom prorokovali da će ludo hrabri klinac tako natrčati na svoj kobni metak, ali Dragoljuba je nebo čuvalo.
Kod Tekije opet dobi medalju za hrabrost, kada je na adi Ogradini zarobio veliku grupu Rumuna iz 32. austrijske regimente. Ali ne skuplja on samo medalje, dva dana kasnije uknjiži i novu vrlo tešku ranu. Nakon bolnice upućen je kući u Šabac na oporavak, posle kojeg ide u Drugi puk, gde vodi bombaško odjeljenje.
Kod Puste reke čini novi podvig, oslobađajući put Lebane – Medveđa. Dva mu vojnika ginu, a još dvojicu i njega teško ranjenog iznose sa poprišta. Koji dan kasnije, vojvoda Stepa lično na grudi mu kači zlatnu „Obilića medalju“.
Dobri kralj, stari ratnik, žalostan zbog Dragoljubovog stradanja, ali i ponosan na svoj narod koji rađa takve sinove, opet dolazi da ga poseti u bolnici. Videći da zbog težine rane Jeličić ne može u povlačenje kroz Albaniju sa njim, uz nešto novca ostavlja i jednog pouzdanog lakšeg ranjenika da mu se nađe. Tako padoše u bugarsko zarobljeništvo, gde je Jeličić po oporavku kao dijete imao dosta slobode kretanja.
Beg ka Solunskom frontu
Tako 18. septembra 1917. uspeva pobeći u Niš pa u Beograd, a potom u Šabac. Tu ga okupatori umalo ne streljaše jer doznaše da je bio komita. Spasi ga jedan austrijski oficir iz Bosne dr Šefik, koji ga otpremi u beogradski zarobljenički logor. Dragoljub i odatle klisnu 14. maja 1918, bežeći ka Skoplju i Prilepu prema svojoj braći na Solunskom frontu, kud ga je srce vuklo.
Kao zver se krio danju, a putovao noću. Na kraju, umalo ne plati glavom čak i od svojih, prolazeći kroz bojno polje između bugarskih i savezničkih bunkera i rovova. Izazvao je neviđeno divljenje i oduševljenje kad gladan i prozebao banu među srpske ratnike. Stigao je taman na vreme da učestvuje u slavnom proboju Solunskog fronta, što je otvorilo vrata velikoj pobedi.
U tim borbama bio je među jurišnicima vojvode Luneta, sa kojim je išao do Trstenika, gde je po sedmi put ranjen. Poslije liječenja raspoređen je u 6. puk pukovnika Stevana Radovanovića, kao starješina voda na liniji pustare Sent Mikloš.
Veteran sa 16 godina
Po svršetku rata, sa tek 16 godina života bio je već ratni veteran „okićen“ medaljama i ožiljcima. Rat ga je kovao i kalio do visoke tvrdoće, ali dolaskom mira potpuno se raskravio, postavši veseli šeret. Kao da je šalom potiskivao slike ratnih užasa nataložene u sebi, podsvjesno tražeći priliku da se nekako vrati u izgubljeno djetinjstvo.
Nakon što je u Beogradu kratko vozio tramvaj, postade glumac u KUD-u „Abrašević“. Sa darom za komediju postaje preteča „stend ap šoua“ nastupa, kako se to danas kaže, a imao je i putujuću trupu „Humo-Komi“, sa kojom je nastupao širom Kraljevine.
U Drugom svetskom ratu pada u njemačko zarobljeništvo iz kojeg beži, a krajem rata se obre u partizanima. Komunista nije želio postati, iako je imao ponudu. Po oslobođenju on se vraća glumi i nastupa za pozorišta u Jagodini, Rijeci, Osijeku, Vranju, Beogradu, Novom Sadu, da bi se konačno skrasio u Nikšiću, gde je dočekao penziju i preminuo 1963. godine.
U međuvremenu, 1948. se ženi i sa suprugom Vilmom iz Opatije dobija tri kćerke: Spomenku, Biserku i Nadeždu.
Rajsove riječi
Veliki Arčibald Rajs u svojim sećanjima piše:
„U Nišu sam našao malog Dragoljuba Jeličića, kome je tad bilo 12 godina (…) on učestvuje u svim okršajima, puca iz puške i baca bombe. Kada je bio ranjen u ruku vade mu kuršum u niškoj bolnici, a on odbija da ga uspavaju za operaciju. Bez jedne reči sve je izdržao a na kraju je uputio najomiljeniju komordžijsku psovku na adresu ‘Švaba’. Princ Aleksandar ga je lično proizveo u čin kaplara. Takva je bila srpska omladina 1914, neka bi se ova današnja na nju ugledala“.
