Ime ličnosti autora čuvenog i kontroverznog spisa „Načertanije“, Ilije Garašanina, iako prepoznatljivo u u širokim slojevima srpske javnosti, upamćeno je gotovo isključivo po navedenom dokumentu.
Ilija Garašanin, državnik, ministar unutrašnjih i inostranih dela i predsednik vlade, bio je sin Milutina Savića, imućnog trgovca. U vreme obavljanja svojih odgovornih dužnosti, turski garnizoni napustili su tvrđave koje su držali u Srbiji. Ilija Garašanin je u prvom redu onih velikih ljudi koji su stvorili modernu Srbiju. Ljudi koji su umeli i mogli da se nose sa jednako umnim političarima evropskih sila, koji su bili zainteresovani za prilike na Balkanu.
U političkoj radnji Ilije Garašanina, koji je vodio srpsku politiku u vreme dva kneza – Aleksandra Karađorđevića i Mihaila Obrenovića, mogu se opaziti prividni politički paradoksi, koji su svojstveni i Evropi, odnosno, odlučno je zastupao „načelo nacionalne samobitnosti“ i narodnog suvereniteta, dok je istovremeno podržavao razvoj apsolutne monarhije, kao modela ustrojstva moderne Srbije. Upravo, u datom činjeničnom paradoksu otkrivamo i „zalog“ privrednog i političkog uspeha Srbije, koja je „evolutivnim putem“ svoj „zlatni vek“ doživela u prvim decenijama narednog stoleća.
Uloga oca Milutina
Ilija Garašanin je rođen 28. januara 1812. godine u selu Garaši u Kragujevačkoj nahiji. Nekoliko dana po rođenju sa ostatkom porodice interniran je u beogradsku tvrđavu. Razlog za to pronalazimo u sukobu Ilijinog oca Milutina Savića sa srpskim voždom Karađorđem, nakon čega se glava porodice Garašanin odmetnula u hajduke. Dramatična situacija, nastala kao posledica ovog sukoba, na kraju se ipak pozitivno razrešila. Milutin se izmirio sa Karađorđem pa je njegovoj porodici dozvoljeno da se vrati u Garaše.
Važno je napomenuti da je otac Ilije Garašanina bio istaknuti učesnik Srpske revolucije, borac u oba ustanka i knez jasenički u vreme prve vladavine Miloša Obrenovića. Takođe, bavio se trgovinom, što mu je omogućilo da stekne značajan imetak. Garašanini su bili veoma ugledna i cenjena porodica u Srbiji, što zbog ličnog poštenja, što zbog značajnog doprinosa borbi za nacionalno oslobođenje.
Inače, poreklom su najverovatnije iz crnogorskog plemena Bjelopavlića, i pretpostavlja se da su se u Kragujevačku nahiju doselili tokom prve polovine XVIII veka. Ilijin otac je koristio prezime Savić, po ocu Savi Boškoviću, pretpostavlja se sve do 1829. godine, kada se odlučio da porodično prezime izvede iz toponima sela u kom je rođen. Nakon toga i njegov sin Ilija prestaje da se potpisuje kao Hadži–Milutinović ili Savić.
Cenio je knjigu
Milutin Garašanin, iako nepismen, ali i svestan tog svog nedostatka, izuzetno je cenio knjigu. Zbog toga se svojski potrudio da svojoj deci omogući što bolje obrazovanje. Zasigurno znamo da je Milutin u braku sa ćerkom Arsenija Lome Paunom imao tri sina i dve kćeri, a verovatno i još dece.
Obezbedio im je učitelja kako bi školovanje započeli već u roditeljskom domu. Ilija je dalje školovanje nastavio u Hazburškoj monarhiji, gde je u Zemunu pohađao grčku, a u Orahovici nemačku školu.
Izuzetan talenat za politiku
Pošto nije studirao, njegovo obrazovanje je tu i okončano. Ipak, to ga nije omelo u izgradnji uspešne karijere. Posedovao je izuzetan talenat za politiku i organizaciju državne uprave, čime je nesumnjivo uspeo nadomestiti nedostatak univerzitetske diplome. Suštinski bio je samouk političar, ali sa jakom porodičnom zaleđinom. To je umnogome doprinelo njegovom relativno brzom usponu u karijeri.
Po povratku iz Austrije pomagao je ocu u trgovačkim poslovima. Već 1834. godine postao je službenik na carini u Višnjici. Ubrzo je iz Višnjičke prešao u glavnu, Beogradsku carinarnicu, kojoj su sve ostale carinarnice u Srbiji bile podređene. Za to uposlenje Ilija je mogao da zahvali ocu. Milutin je zamolio svog prijatelja kneza Miloša da njegovom sinu obezbedi mesto u državnoj službi. Pošto je knez poštovao Milutina i njegovu porodicu, izašao mu je u susret.
Propusti koje je Garašanin pravio na carinarnici, pre svega u računovodstvu i prilikom određivanja rabata, uverili su srpskog kneza da njegov mladi štićenik nema prevelikog interesovanja za trgovinu. Zbog toga ga je prekoravao ali i pokušavao očinskim savetima podučavati tim veštinama.
Prepoznao ga Knez Miloš
Međutim, ono što je Miloš, kao iskusan i takođe samouk političar primetio, bile su Garašaninove političko-administrativne sposobnosti. Za srpsku državu to je moglo imati veliki značaj. Zato ga je, iako je imao tek dvadest i pet godina, postavio na čelo izuzetno važnog resora u tadašnjoj Srbiji – Vojno-policijskog odeljenja.
Čin potpukovnika Garašanin je dobio 1837. godine. Već aredne godine unapređen je u pukovnika srpskih oružanih snaga. Pošto je reformisao knežev Savet, Miloš je mladog Garašanina postavio i za sedmog člana te uticajne državne institucije. Time mu je na pleća natovario dodatne obaveze. Međutim, Ilija Garašanin je posedovao izuzetnu energiju tako da je oba, izuzetno zahtevna, posla uspevao da obavlja. Time je na ukazano poverenje odgovorio na najbolji mogući način – savesnošću i vrednim radom.
Na njegovu inicijativu sprovedena je velika reforma aparata sile. Došlo je do razdvajanja vojnih i policijskih nadležnosti u dva posebna odeljenja. Garašanin je nakon toga ostao na čelu vojske. Ali ono što je u tom trenutku bilo možda još važnije, jeste sama činjenica da je on sa tek dvadeset i šest godina igrao ključnu ulogu u reformisanju državne uprave.
Karijera krenula uzlaznom putanjom
Karijera Ilije Garašanina ubrzano je išla uzlaznom putanjom, ali u politici to se retko dešava bez većih potresa. Krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina XIX veka za Srbiju je nastupilo turbulentno vreme, naročito na unutrašnjem političkom planu.
Vremenom se protiv apsolutističke vladavine kneza Miloša formirala jaka opozicija sačinjena od uglednih i uticajnih narodnih prvaka. Razlozi nezadovoljstva njegovom vladavinom bili su različiti. Neki su sa ljubomorom gledali na Miloševo ogromno bogatstvo, stečeno najviše zahvaljujući državnim monopolima. Prirodno je da su ti pojedinci želeli ukidanje monopola i deo zarade za sebe.
S druge strane, mnogi Miloševi činovnici su priželjkivali ograničavanje njegove samovolje i samim tim jačanje sopstvenog uticaja i političke moći. Grupa tih opozicionara ostaće upamćena kao ustavobranitelji, jer su upravo ustavom pokušavali da ograniče Miloševu apsolutnu vlast. Vođe te grupe, doduše neformalni, bili su Toma Vučić Perišić, Avram Petronijević, ali i Milutin Garašanin sa svojim sinovima. Ilija, kao i ostali članovi njegove porodice, izuzetno je cenio i voleo kneza Miloša, ali interesi države za njega su uvek bili iznad ličnih interesa. Samim tim nije mogao posvaku cenu biti na strani kneza, naročito onda kada je smatrao da je ograničenje Miloševe vlasti preko potrebno zarad daljeg napretka otečastva.
Pobeda nad knezom
Donošenjem Turskog ustava 1838. godine ustavobraniteljska opozicija je odnela pobedu nad knezom. Uspostavljanjem Saveta kneževa vlast je bila ograničena. Suštinski, stvoreno je svojevrsno dvovlašće u zemlji, gde ni knez ali ni savet nisu mogli donositi odluke samostalno, već jedino uz obostranu saglasnost. Pod takvim okolnostima Miloš Obrenović nije mogao da vlada autokratski tako da je, posle neuspelog pokušaja da potisne Savet, napustio zemlju.
Stariji knežev sin Milan, krhkog zdravlja od malena, ubrzo je preminuo, a na kneževski presto došao je njegov mlađi sin Mihailo. Pošto je knez Mihailo bio maloletan, okružili su ga vlastohlepni savetnici poput njegove majke Ljubice i strica Jevrema Obrenovića. Sigurno su mu oni želeli sve najbolje, ali nisu pokazali dovoljno umešnosti u očuvanju njegove vlasti, pa samim ti ni svojih pozicija.
Računajući da imaju podršku Rusije, Mihailove pristalice su ušle u obračun sa ustavobraniteljima. U prvi mah delovalo je da su u toj borbi ostvarili pobedu, jer pod njihovim pritiskom ustavobranitelji su bili prinuđeni da napuste Srbiju. Većina opozicionara tada je utočište pronašla u Vidinu, pod zaštitom Turaka, a manji broj onih najuticajnijih, poput Petronijevića, Vučića Perišića i Garašanina sa sinovima, obreo se u Carigradu.
Svrgavanje kneza
Međutim, dobivši političku pomoć od poljskih emigranata, inače dobro pozicioniranih u osmanlijskoj prestonici, uspešno su se povezali sa britanskom i francuskom diplomatijom. Iste te 1842. godine, uz svesrdnu pomoć ovih velikih sila, ustavobraniteljiuspevaju da se vrate u Srbiju. Osokoljeni podrškom sa Zapada, a na čelu sa Tomom Vučićem Perišićem, organizovali su pobunu i svrgavanje kneza Mihaila. Pod nadzorom ustavobraniteljasazvana je nova skupština na kojoj je za kneza Srbije izabran sin velikog vožda Karađorđa Alkeksandar Karađorđević. Time je uspeh ustavobranitelja bio potpun, a narednih petnaestak godina oni su vodili ključnu reč kada je u pitanju politika Srbije.
Tokom Vučićeve pobune ubijeni su otac i brat Ilije Garašanina i to na izuzetno surov način. Vest o toj velikoj porodičnoj tragediji Ilija je primio u bolesničkoj postelji u Vlaškoj. Tamo se zatekao obavljajući porodične poslove na imanju zakupljenom za račun njegove porodice. Međutim, nije imao puno vremena za oplakivanje svojih najbližih. Ubrzo se vratio u Srbiju, gde je ponovo imenovan za savetnika, ali istovremeno i za pomoćnika Tome Vučića Perišića, ministra unutrašnjih poslova.
Nesporno je da su Garašanini podneli možda i najveće žrtve tokom borbe za uspostavljanje vlasti ustavobranitelja i da su novi vlastodršci osećali izvestan dug prema toj porodici, ali položaji koje je Ilija dobio nisu samo posledica tih okolnosti nego pre svega njegove lične sposobnosti. Najbolje se to očitovalo u mesecima i godinama koji su dolazili, a naročito pošto su Petronijević i Vučić pod pritiskom Rusije morali da napuste Srbiju.
Preuzimanje najvažnije funkcije
Garašanin je, zahvaljujući tim okolnostima, 1843. godine preuzo najvažniji resor u vladi – unutrašnje poslove. Pod njegovim ingerencijama su bile i vojne i policijske snage, privreda, zdravstvo i saobraćaj. Knez Aleksandar mu je čak ponudio da preuzme dužnost predsednika vlade i ministra spoljnih poslova, ali je Garašanin to odbio.
Pravdao se tada da je još mlad, doduše i bila mu je tek trideset i jedna godina. Međutim, pravi razlog Garašinonovog odbijanja te ponude leži u njegovoj opreznosti. Dobro je procenio da, ako prihvati tu najvišu poziciju u vladi, mora napustiti resor unutrašnjih dela. Knezu bi to pružilo priliku da na tu ključnu poziciju postavi neku sebi u potpunosti lojalnu ličnost.
U tim okolnostima knez bi pod svojom kontrolom imao celokupan aparat sile. Postojala bi konstantna pretnja da krene putem uspostavljanja svoje apsolutne vlasti. Ustavobranitelji takav scenario nikako nisu bili spremni da rizikuju. Zato je Garašanin zadržao svoj resor unutrašnjih dela i sa te pozicije isključivo svojim kvalitetima i ličnom inicijativom uspeo je da se nametne kao ključna ličnost vlasti.
Gušio je pobune Obrenovića i razbijao njihove zavere. Izgradio je moćan policijsko-bezbednosni aparat i snažan sistem državne uprave. Za njegovo vreme birokratija je počivala na principu bespogovorne poslušnosti prema nadređenim instancama, a na čelu takvog sistema nalazila seustavobraniteljska vlada čija je siva eminencija bio Ilija Garašanin.
San mu je ujedinjenje Srpstva – Načertanije
Iako mu je priorit bio unutrašnja politika i izgradnja modernih državnih institucija, on je dosta svog vremena posvetio i spoljnoj politici. Naime, Garašanin je bio istinski srpski patriota koji je do kraja života brinuo za sudbinu svog naroda, naročito onog u neslobodnim krajevima. San mu je bio oslobođenje i ujedinjenje Srpstva. Ali isto tako je razumeo da je to neostvarivo bez jasnog plana i podrške velikih sila.
Zato je već 1844. godine sastavio „Načertanije“, prvi srpski tajni politički plan nacionalnog ujedinjenja. „Načertanije“ je nastalo uz veliki uticaj poljskih emigranata, pre svih njihovog vođe Adama Čartoriskog i njegovog izaslanika u Srbiji, Čeha Franje Zaha. Na temelju saveta Čartoriskog, kako Srbija treba da vodi svoju politiku, nastao je Zahov plan koji je poslužio kao osnov Garašaninu za pisanje „Načertanija“.
Suštinski, on je samo doradio Zahov plan i prilagodio ga realnim mogućnostima Srbije tog vremena. Prema tom tajnom programu, cilj Srbije bio je da se bori za oslobođenje svojih sunarodnika u Bosni i Hercegovini, Staroj i Južnoj Srbiji, Crnoj Gori i Severnoj Albaniji. Ujedinjenjem narod na tom prostoru obnovilo bi se Dušanovo carstvo i Srbi bi na principu istorijskog prava izvršili svoje nacionalno objedinjavanje.
Srbija kao Pijemont
Srbija, na taj način osnažena, u drugoj fazi bi mogla da odigra ulogu Pijemonta oko koga bi se okupili i drugi Južni Sloveni, pre svih oni iz Osmanlijskog carstva, a potom i oni iz Austrije. Suštinski, Garašanin je dobro razumeo da je na Balkanu izuzetno teško povući etničke granice, a da ne budu na nečiju štetu. Zato je, po njegovom mišljenju, vitalni interes svih balkanskih naroda bio jedna zajednička i snažna nadnacionalna država koja bi se mogla odupreti pritisku velikih sila i koja bi bila subjekat međunarodne politike, a ne samo njen objekat.
Naravno,Garašanin je shvatao da se to ne može ostvariti preko noći, već da je potrebno mnogo upornog i mukotrpnog rada. Zato je razvio čitavu obaveštajno-propagandnu mrežu i to širom Balkanskog poluostrva. Okosnicu te tajne agenture činili su njegovi poverenici sa zadatkom da na određenom prostoru regrutuju nove pripadnike i šire svoj uticaj.
Na čelu tajnog komiteta, rukovodećeg organa te mreže, formalno se nalazio njegov blizak saradnik Jovan Marinović, a neformalno njime je rukovodio sam Garašanin. Formirana obaveštajna struktura imala je zadatak da širi prosrpsku propagandu, prikuplja sve značajne informacije i organizuje kadrovsku strukturu koja bi u pogodnom momentu mogla da pokrene opštebalkanski ustanak.
Smena
Međutim, sav taj rad Ilije Garašanina privremeno je obustavljen 1853. godine. Posle smrti Avrama Petronijevića, Garašanin je 1852. godine došao na njegovu poziciju, istovremeno je postao predsednik vlade i ministar inostranih dela. Već naredne 1853. godine smenio ga je knez Aleksandar, a pod pritiskom Rusije. Spremajući se da otvore Istočno pitanje, a znajući da je Garašanin sudbinu Srbije vezao pre svih za Francusku, Rusi su odlučili da ga potisnu.
Da je Garašanin bio u pravu pokazalo je vreme. U Krimskom ratu, vođenom od 1853. do 1856. godine, Rusija je pretrpela poraz od koalicije zapadnih država i Osmanlija. To je značajno smanjilo njen uticaj na Balkanu. Pokroviteljstvo Rusije nad hrišćanima u Osmanlijskoj imperiji tada je zamenjeno „evropskim protektoratom“. U tom ratu Srbija se držala po strani, za šta se zalagao i Garašanin. Zbog toga nije pretrpela nikakve gubitke.
Saradnja sa Austrijom
Nakon te velike spoljnopolitičke promene, knez Aleksandar je svoju sudbinu vezao za Austrijsko carstvo. Osim toga pokušavao je, uz podršku svoje najbliže okoline, da u zemlji uspostavi autokratski način vladavine. Naravno da je takva njegova politika, kako spoljna tako i unutrašnja, izazvala nezadovoljstvo različitih interesnih krugova i pojedinaca.
Ilija Garašanin i ustavobranitelji nisu tolerisali autokratski način vladavine ni Milošu ni Mihailu Obrenoviću, pa samim tim ni Aleksandru Karađorđeviću. Uostalom, oni su bili ti koji su ga doveli na vlast. Nezadovoljni su bili i liberali, budućnost srpske politike. mladići obrazovani na prestižnim stranim univerzitetima, željni da njihova zemlja što pre krene putem demokratizacije i pune modernizacije. Iako je njihovo vreme tek dolazilo, uticaj im je već bio značajan i konstantno je rastao.
Objedinjavanje nezadovoljnih
Naravno, nezadovoljne su bile i pristalice dinastije Obrenovića. Doduše, za vreme ustavobraniteljske vladavine uglavnom su bili suzbijeni i bez mogućnosti da otvoreno deluju. Ali u novim okolnostima dobili su na samopouzdanju, ohrabrili se i čekali svoju šansu. Upravo je Garašanin preuzeo na sebe inicijativu da objedini sve nezadovoljne. Kontrolišući i usmeravajući to nagomilano nezadovoljstvo, računao je da može obezbediti što mirniju smenu vlasti u Srbiji.
U međuvremenu Garašanin se izmirio sa Rusijom. Politika te velike sile, nakon krimskog poraza, išla je u pravcu pružanja pune podrške balkanskim narodima u njihovoj borbi protiv Osmanlijskog carstva. Uostalom, u novim okolnostima Rusiji je to bio jedini način da se postepeno politički vrati na Balkan. Uz rusku podršku Garašanin se 1858. godine vratio na mesto ministra unutrašnjih dela. Odatle je podrivao vladavinu kneza Aleksandra. Uspeo je da obezbedi sazivanje Svetoandrejske skupštine 1858. godine na kojoj je odlučeno da se zbaci knez Aleksandar Karađorđević i omogući restauracija Obrenovića.
Neuspeh
Ipak, ono što tada nije uspeo da iskontroliše bila je odluka skupštine da na presto vrati starog kneza Miloša. Takav ishod bio je posledica saveza liberala i obrenovićevaca, čime je obezbeđena skupštinska većina za Milošev povratak. Garašanin je u tom istorijskom trenutku Miloša video kao sujetnog starca jedino željnog osvete. Smatrao je da samim tim on ne može ništa značajnije doprineti državnim interesima.
Ipak, „iskusni lisac“ tada je morao prihvatiti da su ga njegovi mladi štićenici liberali nadmudrili. Većina naroda bila je na njihovoj strani. Tako da ukoliko bi i pokušao da upotebi aparat sile, koji se inače nalazio pod njegovom kontrolom, krvoproliće bi bilo neminovno. Austrija bi to mogla da iskoristi da pod opravdanjem zavođenja reda okupira Srbiju, što bi predstavljalo pravu nacionalnu katastrofu. Samim tim za Garašanina takva solucija bila je neprihvatljiva.
Povratak Miloša
Zato, u datim okolnostima, iako nezadovoljan izborom Miloša Obrenovića za srpskog kneza, odlučio je da se pomiri sa sudbinom i ne ometa restauraciju Obrenovića.
Za vreme kratkotrajne druge vladavine kneza Miloša, Garašanin nije učestvovao u vršenju vlasti. Držao se po strani, ali i održavao skoro redovnu komunikaciju sa starim knezom. Miloš je često pozivao Garašanina u goste, ali bez namere da mu ponudi neku funkciju. Zapravo, na taj način, želeo je jedino da ga kontroliše. Uostalom, sam Garašanin je tvrdio kako je primećivao da se nalazi pod policijskom prismotrom, što nam govori da mu Miloš nije verovao.
Kada je Miloš umro i vlast preuzeo knez Mihailo, došlo je do ponovnog Garašaninovog političkog aktiviranja. Mihailo je želeo da što pre postigne izmirenje između suprotstavljenih političkih opcija kako bi ujedinio zemlju iznutra i pripremio je za velike izazove koji su dolazili. San kneza Mihaila bio je oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. To je doživljavao kao svoju prevashodnu misiju.
Saradnja s knezom Mihailom
Logično je bilo da, ako već želi da ostvari te ciljeve, mora uspostaviti saradnju sa najiskusnijim i najsposobnijim srpskim političarem tog vremena. Zato je 1861. godine pozvao Garašanina, ponudio mu mesto predsednika vlade i ministra inostranih dela. Garašanin je Mihailu predao svoje „Načertanije“ i sprovođenjem te politike uslovio svoje učešće u vlasti. Pošto se knez Mihailo u najvećoj meri slagao sa ciljevima proklamovanim u tom planu, saradnja je uspostavljena.
Knez Mihailo i Ilija Garašanin su narednih šest godina sistematski radili na unutrašnjem jačanju zemlje, posebno njenih oružanih snaga. Oživeli su delovanje Garašaninove tajne obaveštajne mreže koja je posle njegove smene 1853. godine gotovo u potpunosti bila zanemarena. Na Balkanu su ponovo njegovi agenti širili propagandu, prikupljali obaveštajne podatke i pripremali kadrovsku strukturu za očekivani opštebalkanski ustanak.
Sklopljeni su savezi sa Crnom Gorom, Rumunijom, Grčkom i Bugarima o zajedničkoj vojnoj akciji koja bi bila međusobno sinhronizovana i usklađena sa pomenutim opštehrišćanskim ustankom u Osmanlijskom carstvu. Inače, Mihailo i Garašanin bili su na istom stanovištu i u pogledu neophodnosti stvaranja jedne zajedničke nadnacionalne države balkanskih hrišćana, nakon oslobađanja od tuđinske vlasti.
Samo takva država, po njihovom mišljenju, predupredila bi međusobne sukobe oko teritorije i imala dovoljno snage da se odupre interesima stranih sila. Jednom rečenicom rečeno, srpski knez i njegov najbliži saradnik su od Beograda šezdesetih godina XIX veka napravili gotovo religijski centar za sve one koji su sanjali revoluciju u Osmanlijskom carstvu, oslobođenje svih balkanskih hrišćana i jedinstvo Južnih Slovena.
Stvaranje Balkanskog saveza
Garašanin je 1867. godine već priveo kraju proces stvaranja Balkanskog saveza i jedino što se čekalo bila je dozvola srpskog kneza da se krene u realizaciju plana. Međutim, Mihailo se u poslednjem momentu pokolebao. Znao je da za takvu politiku ima podršku samo jedne velike sile, Rusije.
Strahovao je od neke nove koalicije evropskih država koja bi se isto kao u Krimskom ratu okrenula protiv ruskih interesa. Srbija bi u tom slučaju postala žrtva takve politike Zapada. Zato je u poslednjem momentu odlučio da odloži taj veliki nadnacionalni plan za neka bolja vremena, a da se u međuvremenu zadovolji teritorijalnim proširenjem Srbije.
Napravio je dogovor sa Austrougarskom o podeli Bosne i Hercegovine. Bar privremeno, to je trebalo da zadovolji apetite Srbije. Logično, takav razvoj situacije doveo je do sukoba kneza sa Garašaninom, koji je čvrsto ostao na stanovištu realizacije starog plana.
Smirivanje tenzija
Osim toga, Garašanin se usprotivio kneževoj ženidbi sa bliskom rođakom Katarinom Konstantinović, unukom Jevrema Obrenovića. Tako da je te 1867. godine smena Garašanina bila neminovnost. Naredne 1868. godine Mihailo je ubijen u Košutnjaku. Garašanin, saznavši za atentat, pohitao je u Beograd kako bi sprečio eventualni prevrat u zemlji.
U tom trenutku spadao je među najpribranije ljude u zemlji i presudno je uticao da se situacija u Srbiji brzo stabilizuje, iako nije obavljao nikakvu državnu funkciju. Međutim, slično kao i na Svetoandrejskoj skupštini, ponovo su mu liberali oduzeli poluge odlučivanja iz ruku. Tačnije, obezbedivši podršku Beogradskog garnizona za proglašenje maloletnog Milana Obrenovića za kneza Srbije, ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac afirmisao je svoju ulogu.
Dobio je podršku jednog od najistaknutijih vođa liberalaJovana Ristića za taj čin uvođenja vojske u rešavanja političkih kriza. Naredne četiri godine upravo njih dvojica predstavljali su „alfu i omegu“ Namesništva sve do punoletstva mladog kneza. Kreiranje i unutrašnje i spoljne politike bilo je u njihovim rukama. Garašanin je od strane pomenutog dvojca potpuno istisnut iz političkog života Srbije, tako da je sve do smrti ostao marginalizovan.Preminuo je u Grockoj 1874. godine. Bio je oženjen Sofijom, ćerkom jednog uglednog beogradskog trgovca sa kojom je imao dva sina – Milutina i Svetozara.
Patriota i državnik
Ilija Garašanin će u kolektivnoj svesti svoga naroda ostati upamćen kao veliki srpski državnik, i patriota koji je dao nemerljiv doprinos izgradnji savremene srpske državnosti. Sve što je radio na unutrašnjem političkom planu, gradeći državnu upravu i institucije moderne Srbije, bilo je podređeno jačanju zemlje.
Suštinski, to je bio neophodan preduslov kako bi Srbija u budućnosti mogla izvršiti svoju istorijsku misiju, to jest omogućiti oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. U svom životnom delu „Načertaniju“ on je razradio taj plan nacionalnog oslobođenja, da bi isto tako kao što je unutrašnju politiku Srbije i spoljnu politiku podredio tom programu.
Garašanin nije bio ni rusofil, ni anglofil ili germanofil. Pre svega on je bio srpski političar i državnik, spreman na saradnju sa svima onima čiji interesi su se poklapali sa nacionalnim planovima Srbije. Iako na kraju nije uspeo da svoje ideje iz „Načertanija“ ostvari, dao je ključni doprinos u formulisanju i definisanju srpskih nacionalnih ciljeva.
Državni sistem, oblikovan i građen pod njegovim patronatom, biće temeljni stub borbe za oslobođenje srpskog naroda, koja će svoj zlatni period imati u drugoj deceniji XX veka.
