Bila je to, ako je u vojnoj terminologiji takav termin uopšte dozvoljen, najtužnija operacija u istoriji Prištinskog korpusa Vojske Srbije, odnosno SRJ, kako se država tada zvala. Marševske kolone u kojima se vojska, prema odredbama desetak dana ranije potpisanog Kumanovskog sporazuma, u četiri pravca izvlačila sa Kosova i Metohije bile su duge između 600 i 800 kilometara, procenio je u razgovoru za “Politiku”, general-pukovnik Vladimir Lazarević, ratni komandant Prištinskog korpusa.
General Lazarević, kada je reč o ovom izuzetno složenom poduhvatu, ne dozvoljava upotrebu termina “povlačenje”, za njega to je bila “operacija izmeštanja vojnih jedinica, policijskog sastava, tehnike i naoružanja sa teritorije Kosova i Metohije”.
“Trebalo je napustiti matične kasarne, lokacije na kojim se boravilo decenijama, izmestiti vojne i druge jedinice na novi prostor, što je donosilo teško opterećenje svih pripadnika, od komandnog kadra do svakog vojnika. Jednostavno, najteže je bilo odvojiti se od svoje kasarne, od svog paviljona, svog poligona za vežbanje i sa moralno-psihološkog apsekta to nije bilo lako”, reči su generala Lazarevića.
Desetak dana ranije, u noći između 9. i 10. juna 1999. godine, Kumanovskim sporazumom dogovoreno je izmeštanje snaga VJ i pripadnika MUP-a Srbije sa teritorije pokrajine koje je trebalo da počne šest dana po potpisivanju sporazuma i da se zatim završi u roku od 13 dana.
Pet dana pre roka, 18. i 19. juna 1999. godine poslednje jedinice i poslednji vojnici Vojske SRJ u marševskim kolonama u kojima je bilo više desetina hiljada vojnika i više hiljada jedinica vojne tehnike, tenkova, kamiona, bornih kola, pokretnih radara, izašli su sa teritorije KiM, sa njima i za njima išle su nepregledne kolone traktora sa naktrivenim prikolicama, putničkih automobila pretrpanih narodom i zavežljajima, kamiona, autobusa… Zajedno sa svojom vojskom sa Kosova su se izvlačile desetine i desetine hiljada Srba, koji su znali da im na Kosovu više nema života.
Na svakom vojnom i policijskom vozilu bila je po zastava Srbije, sa Kosova se izvlačila vojska koja nije poražena u ratu, već je morala da ode političkom odlukom.
“Vojska je u potpunosti izvršila zadatak i odbranila Kosovo kao i suverenitet i teritorijalni integritet zemlje”, rekao je general Lazarević, komandant korpusa pre nego što je izdao naređenje da nepregledne kolone vojske krenu sa Kosova ka centralnoj Srbiji.
Izvlačenje jedinica Prištinskog korpusa sa KiM pratile su stalne i brojne provokacije snaga tzv. OVK, koje su osokoljene vestima da na KiM stižu međunarodne snage, napadale iz zaseda, pokušavale da izazovu veće sukobe, preseku kolone VJ u marševskom poretku.
Vojna kolona koja je iz Metohije preko Suve Reke trebalo da se prebaci u Prištinu bila je tako dva dana blokirana, ali je tada, po rečima generala Lazarevića, izvršen za OVK neočekivani manevar i kolona je u Prištinu stigla preko Brezovice i Uroševca.
Dok su snage KFOR-a čije su čelne jedinice na KiM stigle 12. juna mirno posmatrale šta se dešava, već tih prvih dana ne izvršavajući mandat koji im je poveren, tokom izvlačenja vojnih i policijskih snaga sa teritorije pokrajine ubijeno je i kidnapovano 36 vojnika, šesnaestorica koji su kidnapovani nikada nisu pronađeni, rekao je general.
Istovremeno sa izvlačenjem vojske i policije, u gradove Kosova i Metohije počeli su sa brda da silaze pripadnici terorističke OVK. Pod okriljem NATO-a, sa teritorije Makedonije i Albanije, zonu koja je ostala prazna, u svojevrsni bezbednosni vakuum krenuo je organizovani upad terorista tzv. oslobodilačke vojske. Bande su krenule da pljačkaju i teoririšu srpska sela.
Za Srbe koji su ostali u svojim kućama i stanovima, verujući u međunarodne snage i reč zapadnih vođa, uvereni u sopstvenu nevinost, da se ni o koga nisu ogrešili, sa upadom OVK u gradove i sela počeće teški, pakleni dani. Do kraja te godine biće ubijeno, kidnapovano, na stotine i stotine Srba, njih blizu 1.500.
U Prizrenu u kome je do 1999. godine bilo 12.000 Srba, sklonjeni u crkvu, ostali su tek nekolicina sveštenika i stanovnika sa kojima je bio i vladika Artemije. Dve decenije kasnije u carskom gradu ostalo je tek dvadesetak Srba.
Po podacima Koordinacionog centra za KiM juna 1999. godine, pod naletom albanskih ekstremista na grad udaljen 18 kilometara od granice sa Albanijom, Prizren i okolinu napustilo je 31.209 srpskih i nealbanskih stanovnika. Po srpskim selima oko grada za nekoliko dana spaljene su sve srpske kuće, krenula su svirepa ubistva i otmice. Dve nedelje po dolasku međunarodnih snaga, 27. juna 1999. grupa terorista iz susednih albanskih sela upala je selo Dojnice kraj Prizrena. Opljačkali su i spalili sve srpske kuće, u svojim kućama, dvorištima, na ulici, na najsvirepiji način pobijeno je 16 Srba i jedan Bošnjak.
Iz porodice Stojković ubijeno je četvoro, iz familije Stevanović troje, po dvoje Spasića, Radivojevića, Đekića i Antića i jedno iz porodice Nikolić. Sve su to bili ljudi u poodmaklim godinama.
Iz Dušanova kraj Prizrena koje je do 1963. bilo nastanjeno isključivo Srbima, juna 1999. otišlo je 50-ak srpskih porodica, u selu danas živi desetak hiljada stanovnika doseljenih iz susednih albanskih sela kao i iz susedne Albanije. Selo danas nosi ime Arbana.
Iz Prištine u kojoj je do rata živelo 40.000 Srba, sa odlaskom vojske i policije juna 1999. otišli su skoro svi Srbi, u tom gradu danas je manje od osmoro Srba.
Sa povlačenjem vojske i policije, za Srbe života više nije bilo ni u Istoku, Dečanima, Srbici, Vučitrnu, Orahovcu, Đakovici, Uroševcu, Podujevu, Peći… U svojim gradovima i selima ostavili su sve, kuće, njive zasejane pšenicom, stoku, crkve i manastire, groblja i grobove predaka, sve što su imali.
Teroristi OVK u gradove i sela iz kojih su bili proterani od strane snaga srpske vojske i policije, počeli su se tih dana vraćati na NATO tenkovima.
Poslednje Srbe koji su odlazili iz kosovskih gradova na ulicama su pratile bujice mržnje, kamenice, pogrdne reči, uvredljivi gestovi dojučerašnjih komšija i sugrađana.
I dok su nepregledne kolone traktora, zaprežnih kola pretrpanih stvarima, autobusa i kamiona sa Srbima odmicale ka Srbiji, iz pravca Albanije, Makedonije, kosmetskim putevima, na Kosovu su ulazile isto tako nepregledne kolone vozila i autobusa sa Albancima, prvenstveno iz Albanije. Uz ubistva i otmice, krenula je neviđena pljačka srpske imovine, kuća, otimanje zemlje.
