Car Nikolaj II i njegova porodica brutalno su ubijeni 17. jula 1918. godine u Jekaterinburgu. Formalno suđenje nije održano, a boljševici su pokušali da prikriju svoj gnusni zločin.
Izdvojili smo deset najznačajnijih činjenica o ubistvu ruske carske porodice.
1. Posle abdikacije Nikolaj II i njegova porodica su uhapšeni
Nakon što se Nikolaj II odrekao ruskog prestola, Privremena vlada je 7. marta 1917. u Carskom Selu uhapsila cara i njegovu porodicu.
Porodica je ostala u svom dvorcu, gde su bili ponižavani na različite načine. Vojnici su odbijali da se rukuju sa carem, a prestolonasledniku Alekseju su oduzeli igračku pušku.
U avgustu 1917. godine car i njegova porodica su stigli u Toboljsk u Sibiru. Članovi porodice i preostala sviti brojali su 45 ljudi. Čuvalo ih je 330 vojnika i 7 oficira u kućnom pritvoru. U Tobolsku su Romanovi saznali za Oktobarsku revoluciju.
„Mučno je u novinama čitati opise onoga što se dogodilo pre dve nedelje u Petrogradu i Moskvi! Mnogo gore i mnogo sramotnije od događaja Smutnog doba“, zapisao je Nikolaj II u svom dnevniku.
U aprilu 1918. godine boljševici su cara prebacili u Jekaterinburg.
2. Romanovi su prebačeni u Jekaterinburg
Nikolaj se plašio da ode tamo, jer je znao da su uralski rudari besni na cara. Živeli su i radili u užasnim uslovima. Pa ipak, Nikolaj, Aleksandra Fjodorovna i njihova ćerka Marija prebačeni su u Jekaterinburg dok je ostatak porodice ostao u Toboljsku zbog bolesti prestolonaslednika Alekseja.
Kada je voz sa Nikolajem, njegovom ženom, ćerkom i nekoliko članova posluge stigao na železničku stanicu u Jekaterinburgu, dočekala ih je pobesnela rulja građana koje su verovatno namerno okupili boljševici. Boljševici su morali da drže spremne mitraljeze kako bi zaštitili nekadašnje vlastodršce.
Romanovi su odvedeni u kuću trgovca Ipatjeva, gde će kasnije biti ubijeni. Kada je car ulazio u kuću, rečeno mu je: „Građanine Romanov, možete ući.“ Kuća je bila okružena drvenom ogradom sa dve stažarnice i brojnim stražarima u bašti i u kući.
„Kuća je pristojna, čista“, zapisao je Nikolaj II u svom dnevniku. „Dodeljene su nam četiri sobe: spavaća soba u uglu, toalet, trpezarija pored njega sa prozorima prema dvorištu i pogledom na donji deo grada i, konačno, prostrani salon sa lučnim ulazom bez vrata.“
U maju 1918. godine čitava porodica se okupila u kući Ipatjeva.
3. Carska porodica je tretirana gore nego ljudi u zatvoru
Kako je Terentij Čemodurov, lični carev sluga, koji je izbegao pogubljenje, kasnije rekao prilikom saslušanja, carska porodica je tretirana na sramotan način. Odmah po dolasku Nikolaja II i Aleksandre Fjodorovne u kuću Ipatjeva oni su pretreseni, a „jedan od onih koji je obavljao pretres istrgao je torbicu iz caričinih ruku, što je navelo cara da primeti: ‘Dosad sam imao posla sa poštenim i pristojnim ljudima.’
Za vreme obeda carska porodica nije imala dovoljno viljušaka i kašika i morali su da ih dele. Vojnici Crvene armije su ih gledali, ponekad uzimajući zalogaje iz njihovih tanjira. Princeze su spavale na podu, jer nisu imale krevete. Kada su princeze odlazile u kupatilo, pratili su ih vojnici Crvene armije postavljeni kao straža…“
Vojnici su takođe krali namirnice namenjene carskoj porodici. Ova svedočenja Čemodurova i drugih svedoka su kasnije proverena od strane Nikolaja Sokolova, prvog istražitelja u slučaju ubistva, pri čemu su se pokazala pouzdana.
4. Boljševici su prvobitno planirali da Nikolaja izvedu pred sud
Uslovi u Jekaterinburgu su istovremeno bili nepovoljni za boljševike. Očekivao se, naime, napad Belogardejaca, koji bi sigurno pokušali da oslobode carsku porodicu. Dok su radnici uralskih fabrika zahtevali da se car pogubi.
Odluka o pogubljenju cara i njegove porodice doneta je u Uralskom oblasnom sovjetu, lokalnom organu izvršne vlasti boljševika. Godine 2015. u Rusiji je ponovo otvorena istraga o ovom slučaju. Jevgenij Pčelov, jedan od istoričara koji su sproveli istorijsku ekspertizu, u svojoj knjizi iz 2020. godine „Ubistvo cara 1918“ detaljno razmatra postojeće podatke i izvodi sledeći zaključak.
U prvoj polovini 1918. godine vođe boljševika Vladimir Lenjin i Jakov Sverdlov razmatrali su ideju da se Nikolaj i njegova porodica izvedu pred javni sud. Međutim, početkom jula 1918. godine situacija na frontovima Građanskog rata se zakomplikovala i postojala je mogućnost da Belogardejci oslobode carsku porodicu. To je boljševike navelo na nemilosrednu odluku.
5. Moskva je prećutno odobrila odluku da se Romanovi pogube
Kako Pčelov nastavlja u svojoj knjizi, 15. jula 1918. godine Uralski sovjet je odlučio da se Nikolaj pogubi zbog nepovoljne situacije na frontu. Ako bi Belogardejci oslobodili cara, to bi izuzetno obodrilo njihove trupe i možda čak podstaklo strane sile da se umešaju i pomognu Nikolaju. Za boljševike to je bilo neprihvatljivo.
Odluka Uralskog sovjeta predata je na izvršenje Jakovu Jurovskom, komandantu kuće Ipatjeva. „16. jula u šest sati ujutro Filip Gološčokin [nadređeni Jurovskog, član Jekaterinburškog boljševičkog odbora] naredio mi je da izvršim zadatak“, rekao je 1920. godine Jurovski Mihailu Pokrovskom, prvom zvaničnom sovjetskom istoričaru.
16. jula u 8 sati uveče u Moskvu je upućen telegram sledećeg sadržaja: „Ne možemo da čekamo. Ako imate suprotan stav, odmah nas obavestite, bez odlaganja. Gološčokin.“ Filip Gološčokin, zadužen za izvršne odluke, nekoliko sati je čekao odgovor, ali on nije stigao, pa je naredio pogubljenje carske porodice.
Lav Trocki je 1935. godine u svojim memoarima zapisao da je posle predaje Jekaterinburga Belogardejcima pitao Jakova Sverdlova u Moskvi ko je doneo odluku o ubistvu cara. „Odlučili smo mi. Iljič [Lenjin] je smatrao da im [Belima] ne treba ostaviti živ simbol, posebno u sadašnjoj teškoj situaciji“, odgovorio je Sverdlov.
6. Pripreme su obavljene na brzinu
Ujutro 16. jula carica Aleksandra Fjodorovna je zapisala u svom dnevniku: „Iznenada su rekli Ljonki Sednevu da ode i poseti svog ujaka i on je požurio. Pitamo se da li je to istina i da li ćemo ovog dečaka ponovo videti“. To je bio njen poslednji zapis u dnevniku.
Leonid Sednev je bio 14-godišnji dečak, pomoćnik kuvara u carevoj pratnji. Kada su njega udaljili, porodica je pretpostavila da će se nešto loše desiti.
Boljševici su i dalje planirali pogubljenje. Istoričari tvrde da su među planovima bili ubistvo nožem, vatrenim oružjem, pa čak i bombom. Odluka je pala na vatreno oružje.
Pavla Medvedeva, načelnika straže u kući Ipatjeva, kasnije su ispitali Belogardejci koji su zauzeli Jekaterinburg. On je rekao da mu je uveče 16. jula Jurovski naredio da uzme revolvere svih stražara i donese ih njemu. Nakon toga Jurovski mu je rekao: „Danas ćemo ubiti celu porodicu.“
7. „Pogubljenje“ se pretvorilo u krvavi masakr
Oko 1:30 noću straža je probudila Jevgenija Botkina, carevog lekara koji je odlučio da sa porodicom ostane do kraja. Rečeno mu je da svi hitno treba da siđu u podrum, zbog alarmantne situacije u gradu i opasnosti koja preti ako ostanu gore. Porodica se pakovala oko 40 minuta. I dalje su mislili da će ih odvesti na drugo mesto.
Tu se nalazilo sedmoro članova carske porodice: Nikolaj II (50), Aleksandra Fjodorovna (46), Olga (22), Tatjana (21), Marija (19), Anastasija (17) i Aleksej (13); kao i njihovo četvoro članova pratnje: Javgenij Botkin, lekar (53), Ivan Haritonov, kuvar (48), Aleksej Trup, carev sobar (61) i Ana Demidova, sluškinja (40). Tri psa, francuski buldog i dva koker španijela, takođe su ih pratili.
Rečeno im je da siđu u podrum, odakle će, navodno, krišom biti odvedeni na drugo mesto. Alekseja, koji nije mogao da hoda, Nikolaj II je nosio u naručju. U podrumu nije bilo stolica, zatim su na zahtev Aleksandre Fjodorovne donete dve stolice. Na njima su sedeli Aleksandra Fjodorovna i Aleksej. Ostali su stajali uza zid.
Jurovski je uveo streljački odred i pročitao presudu. Mihail Medvedev (Kudrin), oficir ČK (Vanredne komisije za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže), seća se kako se Jurovski obratio caru: „’Nikolaje Aleksandroviču! Pokušaji vaših saveznika da vas oslobode bili su bezuspešni! Zato, u teško vreme za Sovjetsku Republiku’, Jakov Mihajlovič podiže glas i rukom proseca vazduh, ‘imamo misiju da okončamo sa dinastijom Romanov!’“ Sam Jurovski nije se dobro sećao ovog trenutka: „…odmah sam, koliko se sećam, rekao Nikolaju nešto u smislu da su njegovi saveznici kako u zemlji, tako i u inostranstvu pokušavali da ga oslobode i da je Sovjet radničkih predstavnika odlučio da ih strelja.“
Nikolaj je jedva stigao da izgovori „Šta?“ ili „Kako? Ponovite…“ Neko je, verovatno Botkin, bespomoćno zapitao: „Zar nas neće odvesti negde?“ Jurovski je naredio vojnicima da otvore vatru.
Ubijanje bajonetima
Neki članovi porodice nisu umrli odmah. Naime, princeze i carica su imali nakit ušiven u postave haljina koji je delimično zaustavio metke, pa su one bile teško ranjene, ali još žive. Ubice su morale da ih ubiju bajonetima.
Dva psa su ubijena, treći koji se nije čuo je preživeo. U dvorištu je ostavljen upaljen motor automobila kako bi prigušio pucnjeve, ali oni su se ipak čuli napolju. Za pola sata sve je bilo završeno.
8. Boljševici su sakrili i delimično uništili tela
Tema sakrivanja i uništavanja ostataka Romanovih vrlo je osetljiva za sve Ruse, kao i za evropske monarhe i plemstvo. Navešćemo samo proverene činjenice.
Odmah posle pogubljenja, tvrdi istoričar Ričard Pajps, Jurovski je sprečio vojnike da ukradu nakit i stvari sa tela, preteći im streljanjem.
U tri sata ujutro dva stražara su poslata u sobu da operu krv sa zidova i poda. Do tada su tela već bila uklonjena. U periodu od 17. do 19. jula oblast oko jezera Ganjina Jama, sa rudnikom Ganjina Jama, nalazila se pod stražom vojnika Crvene armije. 20. jula straža je uklonjena i nekoliko seljaka je otišlo da vidi šta se tamo dešavalo.
Seljaci su pronašli mesta gde je paljena vatra i ostatke spaljene odeće. Među stvarima su pronađene ikone i krstovi. Neki seljaci su sišli u otvor rudnika, ali nisu pronašli nikakve ostatke tela. Ipak, shvatili su da su na tom mestu spaljena tela carske porodice i njihova odeća.
Kasnije, kada su Belogardejci zauzeli grad, još građana je došlo na ovo mesto, dok su ga Nikolaj Sokolov i drugi istražitelji pretraživali. Rudnik je pregledan, ali nijedno telo nije nađeno.
9. I dalje se spekuliše o tome kako su boljševici uklonili tela
Nijedna istraga sprovedena u godinama nakon ubistva ili kasnije, u XX i XXI veku, nije sa sigurnošću utvrdila šta su tačno boljševici učinili sa telima. Činjenice su skrivane i falsifikovane, izvori i dokazi delimično uništeni ili izgubljeni. Za verodostojnu rekonstrukciju događaja ne postoji dovoljno podataka.
Ono što se zna sa sigurnošću je sledeće: tela su najpre prebačena u rudnik Ganjina Jama, tamo je sa njima nešto učinjeno, a kasnije su zakopana na različitim mestima. Čak i ako je korišćena sumporna kiselina i ako su boljševici pokušali da spale tela (što je predmet diskusija), ipak je zakopan veliki broj ostataka koji su pronađeni kasnije u XX veku.
10. Boljševici su lagali o pogubljenju
19. jula, odmah nakon što su tela uklonjena, glavni sovjetski listovi „Izvestija“ i „Pravda“ objavili su vest o pogubljenju cara.
Saopšteno je da je odluka o streljanju Nikolaja II doneta zbog ekstremno teške situacije u rejonu Jekaterinburga i otkrivanja „kontrarevolucionarne zavere“ sa ciljem oslobađanja bivšeg cara. Boljševici su tvrdili da je odluku o streljanju nezavisno doneo Uralski sovjet; kao i da je samo Nikolaj II ubijen, dok su njegova žena i sin prebačeni na „bezbedno mesto“. Sudbina ostale dece i osoba bliskih carskoj porodici nije spominjana.
Tokom niza godina vlasti su se držale zvanične verzije o tome da je porodica Nikolaja II i dalje živa, što je doprinelo glasinama o tome da su neki članovi porodice uspeli da pobegnu.
22. jula 1918. godine vest o pogubljenju Nikolaja II objavio je londonski „Tajms“, a 21. jula (zbog vremenske razlike) „Njujork Tajms“. Boljševicima je odgovarala globalna dezinformacija, jer nisu želeli da naruše svoj međunarodni ugled činjenicom da su ubili carsku decu.
Sve do septembra 1918. godine boljševici su pregovarali sa nemačkom vladom o razmeni carske porodice. Sovjetski izaslanik u Nemačkoj Adolf Jofe nije znao za pogubljenje Aleksandre Fjodorovne i dece. Lenjin je naložio ministarstvu spoljnih poslova „…da se Jofi ništa ne govori, kako bi lakše mogao da laže“.
Kada se saznalo za ubistvo
1921-1922. godine informacija o ubistvu čitave porodice procurila u sovjetsku štampu (najverovatnije je namerno puštena u javnost). Oko 1926. godine, kada je u inostranstvu objavljena knjiga Nikolaja Sokolova „Ubistvo carske porodice“, sovjetska vlast je prestala da poriče da su carica i deca ubijeni zajedno sa carem.
Prva reakcija ruske javnosti na ubistvo Nikolaja II bila je mlaka, u kontekstu užasa Građanskog rata koji je pustošio Rusiju. Vladimir Kokovcov, nekadašnji ministar finansija, koji se u julu 1918. nalazio u Sankt Peterburgu, zapisao je u Parizu u svojim memoarima: „…Na dan kada je vest objavljena dvaput sam izlazio napolje, vozio se tramvajem i nisam primetio ni tračak saosećanja ili sažaljenja. Vest se čitala glasno, sa podsmehom, ruganjem i nemilosrdnim komentarima… to je neka vrsta besmislenog unižavanja, takvo hvalisanje krvožednošću…“
