Puerperalna groznica (babinja groznica) bila je česta u bolnicama sredinom XIX veka i često smrtonosna, sa stopom smrtnosti od 10–35%. Ignac Filip Semelvajs bio je mađarski ginekolog poznat kao pionir antiseptičkih metoda.
Semelvajs je otkrio da se učestalost puerperalne groznice može drastično smanjiti pranjem ruku u akušerskim klinikama. Često se opisuje kao „spasilac majki“ i „otac kontrole infekcija“. Ovaj tekst daje pregled procesa sprečavanja puerperalne groznice i životne priče Ignaca Semelvajsa — kroz filateliju.
Sepsa je uzrok smrti oko 1400 ljudi dnevno
Širom sveta, sepsa je uzrok smrti oko 1400 ljudi dnevno. Mnogi od njih razviju sepsu od infekcija stečenih u bolnici. Takve infekcije nazivaju se nozokomijalne infekcije. To su najčešće komplikacije hospitalizovanih pacijenata — 5–10% pacijenata u akutnim bolnicama dobije bar jednu infekciju.
U SAD se godišnje javi 2 miliona nozokomijalnih infekcija, što dovodi do 90.000 smrtnih slučajeva i prouzrokuje 4,5–5,7 milijardi dolara dodatnih troškova lečenja. Kontrola infekcija je od suštinske važnosti kako bi se sprečilo njihovo širenje.
Kontaminirane ruke zdravstvenih radnika jedan su od glavnih načina prenosa infekcija, a higijena ruku predstavlja najvažniji faktor u kontroli infekcija. I danas se ruke peru tek jednu trećinu do jednu polovinu onoliko često koliko bi trebalo.
Ignac Semelvajs bio je prvi lekar u istoriji koji je pokazao da je puerperalna groznica zarazna i da se njena učestalost može dramatično smanjiti strogim pranjem ruku.
Rani život
Ignac Semelvajs rođen je 1. jula 1818. godine u Tabanu, delu Budima (današnja Budimpešta). Bio je peto od desetoro dece trgovca Jozefa i Terezije Semelvajs. Na početku je studirao pravo u Beču, ali je već sledeće godine prešao na medicinu.
Doktorirao je 1844. godine. Nakon što nije uspeo da dobije mesto u internoj medicini, opredelio se za akušerstvo. Godine 1846. postao je asistent profesora Johana Klajna u Prvoj akušerskoj klinici Bečke opšte bolnice.
Njegove dužnosti uključivale su pregled pacijenata, asistiranje pri porođajima, obuku studenata i vođenje dokumentacije. U to doba po Evropi su osnivani porodilišni domovi, besplatne ustanove koje su primale i siromašne žene, ali su služile i kao mesta za obuku lekara i babica.
U Beču su postojale dve klinike — Prva, gde su radili studenti medicine, sa stopom smrtnosti od oko 10%, i Druga, gde su radile babice, sa stopom od manje od 4%. Žene su molile da budu primljene u Drugu kliniku, neke čak rađale na ulici kako bi izbegle Prvu.
Semelvajs je bio duboko potresen visokom smrtnošću u Prvoj klinici i počeo je sistematično da traži uzrok.
Otkriće uzroka i prevencija puerperalne groznice
Semelvajs je isključio prenatrpanost i klimu kao uzroke, jer je Druga klinika bila punija a stopa smrtnosti manja. Prelomni trenutak dogodio se 1847. nakon smrti njegovog prijatelja, patologa Jakoba Kolečke, koji je umro od infekcije nakon povrede skalpelom tokom obdukcije. Semelvajs je primetio da su simptomi identični onima kod porodilja koje su umirale od groznice.
Zaključio je da studenti i lekari u Prvoj klinici prenose „kadaverične čestice“ sa mrtvih tela na porodilje. Uveo je pranje ruku rastvorom hlorisanog kreča između obdukcija i pregleda pacijenata. Rezultati su bili dramatični: smrtnost je pala sa 18,3% na oko 2%, a nekoliko meseci stopa smrtnosti bila je nula.
Međutim, njegove ideje su se kosile sa tadašnjim shvatanjem medicine — dominirale su teorije o „lošom vazduhu“ i disbalansu telesnih humora. Mnogi lekari smatrali su uvredljivim da im neko sugeriše da su „nečisti“.
Širenje metoda i otpor struke
I pored odličnih rezultata, Semelvajsovi nalazi bili su odbijeni. Tek kasnije će radovi Luja Pastera i Džozefa Listera, sa razvojem teorije klica, dati naučno objašnjenje njegovog otkrića. Semelvajs je 1848. proširio pravila čišćenja na instrumente i praktično eliminisao puerperalnu groznicu u bolnici.
Ipak, otpor struke bio je žestok. Neki profesori su nastavili da veruju u „nečistoću creva“ i propisivali pročišćavanje kao terapiju.
Lični život i kasniji rad
Političke tenzije 1848. u Austrijskom carstvu uticale su i na Semelvajsa. Nakon sukoba sa profesorom Klajnom, vratio se u Peštu, gde je preuzeo skromno mesto u bolnici Svetog Roka. Tamo je ponovo skoro iskorenio puerperalnu groznicu. Godine 1857. oženio se Marijom Vajdenhofer i dobio petoro dece.
Objavio je više naučnih radova, a 1861. i svoje kapitalno delo Etiologija, koncept i profilaksa puerperalne groznice. Ipak, i dalje je bio ignorisan i ismejavan.
Bolest i smrt
Oko 1861. godine zdravlje mu se naglo pogoršalo — postao je depresivan, rasejan i opsednut svojom misijom. Neki istoričari medicine smatraju da je bolovao od demencije, sifilisa ili teškog iscrpljivanja usled stresa i rada. Godine 1865. smešten je u duševnu bolnicu, gde je umro nakon dve nedelje, 13. avgusta 1865. godine, u 47. godini života.
Tek nakon razvoja mikrobiologije njegov genij je prepoznat. Danas njegovo ime nose univerzitet u Budimpešti, bolnice u Beču i Miškolcu, a njegova kuća je muzej istorije medicine.
Simbol borbe za istinu u medicini
Ignac Semelvajs ostao je simbol borbe za istinu u medicini, primer naučnika koji je bio ismejan u svoje vreme, ali čije je otkriće spaslo milione života.
Zbog svog doprinosa naziva se „spasiocem majki“ i „ocem kontrole infekcija“.
