Bez razumevanja društvenog i ekonomskog konteksta psihoterapeut postaje isto ono što je filozofija bila religiji u srednjem veku. Psihoterapija se bazira na promeni pojedinca, ali se ne sme ispustiti iz vida da mora poštovati autonomiju i slobodnu volju samog pojedinca. Baš zato se u terapiji ne daju saveti. Klijent mora da odluči i preuzme odgovornost, a ne da mi kao terapeuti to namećemo.
Psihoterapija se umnogome promenila. Sada sve više ljudi kreće na terapiju. To je delimično zbog podizanja svesti o psihologiji i mentalnom zdravlju, ali je većinski zato što je ljudima loše, sami su i usamljeni, bez kontakta, bez bliskosti.
Ovaj problem opšte samoće, usamljenosti i otuđenja terapeuti moraju da poznaju baš zato što će u suprotnom biti iskorišćeni kao popravljači sistema koji dovodi do povećanja bolesti, pre svega mentalnih.
Ovaj sistem nastupa sa religioznih pozicija i u njemu novac i profit igraju najvažniju ulogu. Nerazumevanje toga dovodi terapeute do papagajskog modela ponavljanja kulturoloških i medijskih “istina” koje se više ne dovode u pitanje.
Definicija sreće
Primer toga bi bila mantra o nezavisnim pojedincima, o posebnim individuama, o ljubavi prema sebi i granicama, a vrhunac je podučavanje klijenata da se, i kad se žale, adekvatno i politički korektno izražavaju.
Ove mantre ne stoje ni na kakvoj nauci, istraživanjima i “istini”. Samo na ponavljanju onoga o čemu ne znamo ništa, ali smo čuli da tako treba. Sama naučna istraživanja imaju sve smešnije i smešnije ciljeve, te se tako masovno meri količina sreće pojedinca, a da se nije utvrdila definicija sreće.
Problem sa potrošačkom religijom je što je ona toliko suptilna da se i ne primećuje, a onda to utiče na terapiju tako što terapeuti počinju da ponavljaju floskule sa TV ekrana u terapijskoj sobi.
Najvažnije o čemu se priča na terapiji danas nije razumevanje problema, konteksta i promene, već uklapanje u sistem koji te defakto čini još otuđenijim.
Da me ne shvatite pogrešno, sva ova pitanja su važna, i naravno da čovek treba da se uklopi a ne da radi protiv sebe i ne postigne ništa, ali zaista ne mislim ni da je rešenje promena vrednosnog sistema svakog pojedinca kako bi se održala mantra o nezavisnim pojedincima sa granicama.
Prebacivanje odgovornosti
Istina je da su lekari, psihijatri, psiholozi i terapeuti stavljeni u poziciju da opravdavaju ovaj sistem samim tim što patologizuju pojedince i onda ih leče od onoga što je samo delimično njihova kreacija, a dobrim delom sistemska.
To prebacivanje odgovornosti na pojedinca za sve što se dešava u životu većini terapeuta ima smisla baš zato što rade sa srednjom klasom. Nisu ni videli većinu naroda koji i ne stigne do pomoći, niti je može dobiti.
Preuzimanje odgovornosti je oduvek bilo rezervisano samo za obrazovane, koji imaju kognitivnu kompleksnost i razumeju sopstvene procese. Nikako za sve, i zato je važno da postoji društvo koje teži ka obrazovanju.
Akcenat na efikasnosti i brzom rešenju problema
Da li ste primetili da je u svim sferama društva akcenat na efikasnosti i brzom rešenju problema? Više se ne obrazujemo kako bismo bili bolji već kako bismo naučili veštine za zarađivanje novca.
Sve što nije usmereno na profit odbacuje se kao gubljenje vremena. Isto je sa medicinom: dijagnostika postaje sekundarna, pristup rešavanju uzroka takođe. Primarno je brzo rešavanje problema putem brzih tehnika, u ovom slučaju, antibiotika.
Isto je tako u psihoterapiji. Ceo psihoterapijski rad se uvek dobrim delom bazirao na razumevanju uzroka i spoznajom sebe, a ne samo regulacijom simptoma. Zato je danas došlo do upliva politike efikasnosti i na psihoterapiju.
Naravno, osnovni cilj psihoterapije jeste umanjenje simptoma, ali je on striktno povezan sa razumevanjem sebe. Ukoliko se ovo drugo zaboravi, može se doći do situacije da se regulišu i umanje simptomi, a da ne znamo sa čim čovek ostaje.
Tretiranje bilo kakve bolesti kao nečeg spoljašnjeg, nečeg što je “napalo” čoveka, dosta problematizuje svako dalje stanje tog istog čoveka. Ukoliko ja nekom pomognem da vrlo brzo prevaziđe kompulsivne radnje a da pritom nisam razumeo otkud one i od čega štite psihički svet mog klijenta, mogu ga zateći par meseci kasnije sa novim simptomima, nekada i psihotičnim.
Bolje razumevanje sebe
U prevodu, ne možete efikasno rešiti jedan problem a da ne razmislite šta će ga zameniti. Ne možete svaki bol i muku tretirati kao problem dok ne vidite koju poruku sobom nose i kakvu ulogu igraju u vašem životu.
Uostalom, zar nije upravo najveća čar psihoterapije da steknete bolje razumevanje sebe i da naučite da prihvatite odgovornost? Zar ideja nije baš u tome da možete sami i da naučite kako da se menjate, kako da razumete svoje obrasce i mehanizme odbrane?
Ukoliko dobro razumete sebe i svoje probleme, moći ćete da razumete ko želite da budete i po čijoj meri. U suprotnom, psihoterapija se zaista pretvara u još jednog brzog popravljača društva i njegovih patologija.
Niko ne može da ukloni bol, a kamoli efikasno. Idemo kod lekara, terapeuta, samo da bismo ukinuli bol. To se neće desiti. Bol ne možemo ukinuti, ali možemo umanjiti patnju.
Transformativna moć bola je upravo u tome da razumete otkud vama napadi panike, otkud psihosomatika. Naučite da prihvatite neizvesnost i naučićete da živite drugačije.
Samim tim, cilj psihoterapije jeste prihvatanje odgovornosti (ne i krivice). Cilj je prihvatiti da možemo naučiti da budemo drugačiji i da izaberemo nešto što nije u skladu sa našom biografijom. Birati drugačije znači proći kroz anksioznost, strah, krivicu. To znači da nećete izbeći bol. Isto kao i u medicini. Džaba vam svi lekovi ovoga sveta ukoliko ne promenite način života. Sva brza rešenja traju dok je tu autoritet, a prestaju kad ostanete sami.
Društvu odgovara da vi mislite da ste posebni, kako bi skinulo odgovornost sa sebe, dok vam istovremeno govori o tome kako je važno da budete efikasni.
Put je ili ka ličnoj odgovornosti ili ka konformizmu.
Psihoterapeut treba da obrazuje, kada već to sistem ne radi.
