Без разумевања друштвеног и економског контекста психотерапеут постаје исто оно што је филозофија била религији у средњем веку. Психотерапија се базира на промени појединца, али се не сме испустити из вида да мора поштовати аутономију и слободну вољу самог појединца. Баш зато се у терапији не дају савети. Клијент мора да одлучи и преузме одговорност, а не да ми као терапеути то намећемо.
Психотерапија се умногоме променила. Сада све више људи креће на терапију. То је делимично због подизања свести о психологији и менталном здрављу, али је већински зато што је људима лоше, сами су и усамљени, без контакта, без блискости.
Овај проблем опште самоће, усамљености и отуђења терапеути морају да познају баш зато што ће у супротном бити искоришћени као поправљачи система који доводи до повећања болести, пре свега менталних.
Овај систем наступа са религиозних позиција и у њему новац и профит играју најважнију улогу. Неразумевање тога доводи терапеуте до папагајског модела понављања културолошких и медијских “истина” које се више не доводе у питање.
Дефиниција среће
Пример тога би била мантра о независним појединцима, о посебним индивидуама, о љубави према себи и границама, а врхунац је подучавање клијената да се, и кад се жале, адекватно и политички коректно изражавају.
Ове мантре не стоје ни на каквој науци, истраживањима и “истини”. Само на понављању онога о чему не знамо ништа, али смо чули да тако треба. Сама научна истраживања имају све смешније и смешније циљеве, те се тако масовно мери количина среће појединца, а да се није утврдила дефиниција среће.
Проблем са потрошачком религијом је што је она толико суптилна да се и не примећује, а онда то утиче на терапију тако што терапеути почињу да понављају флоскуле са ТВ екрана у терапијској соби.
Најважније о чему се прича на терапији данас није разумевање проблема, контекста и промене, већ уклапање у систем који те дефакто чини још отуђенијим.
Да ме не схватите погрешно, сва ова питања су важна, и наравно да човек треба да се уклопи а не да ради против себе и не постигне ништа, али заиста не мислим ни да је решење промена вредносног система сваког појединца како би се одржала мантра о независним појединцима са границама.
Пребацивање одговорности
Истина је да су лекари, психијатри, психолози и терапеути стављени у позицију да оправдавају овај систем самим тим што патологизују појединце и онда их лече од онога што је само делимично њихова креација, а добрим делом системска.
То пребацивање одговорности на појединца за све што се дешава у животу већини терапеута има смисла баш зато што раде са средњом класом. Нису ни видели већину народа који и не стигне до помоћи, нити је може добити.
Преузимање одговорности је одувек било резервисано само за образоване, који имају когнитивну комплексност и разумеју сопствене процесе. Никако за све, и зато је важно да постоји друштво које тежи ка образовању.
Акценат на ефикасности и брзом решењу проблема
Да ли сте приметили да је у свим сферама друштва акценат на ефикасности и брзом решењу проблема? Више се не образујемо како бисмо били бољи већ како бисмо научили вештине за зарађивање новца.
Све што није усмерено на профит одбацује се као губљење времена. Исто је са медицином: дијагностика постаје секундарна, приступ решавању узрока такође. Примарно је брзо решавање проблема путем брзих техника, у овом случају, антибиотика.
Исто је тако у психотерапији. Цео психотерапијски рад се увек добрим делом базирао на разумевању узрока и спознајом себе, а не само регулацијом симптома. Зато је данас дошло до уплива политике ефикасности и на психотерапију.
Наравно, основни циљ психотерапије јесте умањење симптома, али је он стриктно повезан са разумевањем себе. Уколико се ово друго заборави, може се доћи до ситуације да се регулишу и умање симптоми, а да не знамо са чим човек остаје.
Третирање било какве болести као нечег спољашњег, нечег што је “напало” човека, доста проблематизује свако даље стање тог истог човека. Уколико ја неком помогнем да врло брзо превазиђе компулсивне радње а да притом нисам разумео откуд оне и од чега штите психички свет мог клијента, могу га затећи пар месеци касније са новим симптомима, некада и психотичним.
Боље разумевање себе
У преводу, не можете ефикасно решити један проблем а да не размислите шта ће га заменити. Не можете сваки бол и муку третирати као проблем док не видите коју поруку собом носе и какву улогу играју у вашем животу.
Уосталом, зар није управо највећа чар психотерапије да стекнете боље разумевање себе и да научите да прихватите одговорност? Зар идеја није баш у томе да можете сами и да научите како да се мењате, како да разумете своје обрасце и механизме одбране?
Уколико добро разумете себе и своје проблеме, моћи ћете да разумете ко желите да будете и по чијој мери. У супротном, психотерапија се заиста претвара у још једног брзог поправљача друштва и његових патологија.
Нико не може да уклони бол, а камоли ефикасно. Идемо код лекара, терапеута, само да бисмо укинули бол. То се неће десити. Бол не можемо укинути, али можемо умањити патњу.
Трансформативна моћ бола је управо у томе да разумете откуд вама напади панике, откуд психосоматика. Научите да прихватите неизвесност и научићете да живите другачије.
Самим тим, циљ психотерапије јесте прихватање одговорности (не и кривице). Циљ је прихватити да можемо научити да будемо другачији и да изаберемо нешто што није у складу са нашом биографијом. Бирати другачије значи проћи кроз анксиозност, страх, кривицу. То значи да нећете избећи бол. Исто као и у медицини. Џаба вам сви лекови овога света уколико не промените начин живота. Сва брза решења трају док је ту ауторитет, а престају кад останете сами.
Друштву одговара да ви мислите да сте посебни, како би скинуло одговорност са себе, док вам истовремено говори о томе како је важно да будете ефикасни.
Пут је или ка личној одговорности или ка конформизму.
Психотерапеут треба да образује, када већ то систем не ради.