Nakon Vaskrsenja, Gospod naš Isus Hristos, javljao se prvo pojedincima ili malim grupama učenika: Presvetoj Bogorodici, svetim ženama mironosicama, svetoj ravnoapostolnoj Mariji Magdalini, apostolima Luki i Kleopi i apostolu Petru. Zašto je Spasilac to učinio? To je Božanska tajna koju nikada nećemo u potpunosti shvatiti. Sasvim je moguće da je na ovaj način Bog pripremao celu ranohrišćansku zajednicu za ulazak u novu stvarnost, novu eru Vaskrsenja Hristovog. Tako je naš Gospod Isus Hristos pripremao duše svojih učenika da poveruju i uđu u novozavetnu Pashu.
Vaskrsli Gospod se javlja svim svojim učenicima. Istorijski gledano, nisu svi učenici bili na okupu. Na primer, sveti apostol Toma je bio odsutan. Ali postojalo je ono što se naziva sabornošću – jedinstvo, punoća, sveobuhvatnost, integritet buduće Crkve. Hristos se javlja celoj Svojoj budućoj Crkvi u slavi Svog Božanstva i preobraženju Svog Vaskrsenja ljudske prirode. Ovo je univerzalni trenutak. Jedan od najvažnijih u ljudskoj istoriji.
Vaskrsli Hristos kao da se pojavljuje celom čovečanstvu. Jer ljudi koji su bili svedoci Njegovog Vaskrsenja postaće Njegovi apostoli, a svedočanstvo o Vaskrsu činiće jezgro njihove blagovijesti. Apostoli i njihovi učenici širiće vest o Vaskrslom Bogočoveku od Jerusalima do Uskršnjeg ostrva (ostrvo i specijalna teritorija Čilea, nazvano po Vaskrsenju Hristovom), od Evrope do Severnog i Južnog pola. Sva tvorevina biće obasjana svetlošću koja je sijala iz Groba Vaskrslog Hrista Životvorca. Iz tog razloga je pojavljivanje Spasioca učenicima u Gornjoj sobi na Sionu nakon Njegovog Vaskrsenja jedan od najvažnijih trenutaka u ljudskoj istoriji. Vaskrs, ranije objavljen nekolicini, obasjao je sve – ceo Univerzum.
Gde se nalazila Gornja soba?
Gde se nalazila Gornja soba i kako je bila uređena? Teško je, naravno, pronaći prostoriju u kojoj su se odigrale važniji događaji u istoriji čovečanstva. Biblija govori o tome. Prvo, upravo u Gornjoj sobi je održana Tajna večera, na kojoj je naš Gospod Isus Hristos ustanovio Tajnu Evharistiju, faktički odsluživši prvu Liturgiju na zemlji (vidi Mt 26, 17-30; Mk 14, 12-26; Lk 22, 7-39). U Gornjoj sobi na Sionu, Spasilac pere noge učenicima pre Tajne večere (vidi Jn 13, 1–17). U Gornjoj sobi na Sionu, Vaskrsli Gospod se prvi put javlja velikom broju učenika (vidi Jn 20, 19–31). Tu se dešava treći veoma važan događaj – Silazak Svetog Duha na apostole na dan Pedesetnice (vidi Dela apostolska, glava 2).
Crkveno predanje sačuvalo je činjenicu da je Gornja soba na Sionu bila uobičajeno mesto boravka Presvete Bogorodice, svetih apostola i njihovih učenika nakon Vaznesenja Gospodnjeg u Jerusalimu. Zato su se ovde odigrali najvažniji događaji u životu prvih hrišćana i cele Crkve. Pored navedenog, ovo je bilo i sabranje učenika nakon Vaznesenja Gospodnjeg, i izbor svetog apostola Matije za jednog od dvanaestorice da bi zamenio palog Judu (Dela apostolska, glava 1).
Ova glava sadrži stihove koji govore da Spasilac blagosilja apostole da ostanu u Jerusalimu (sasvim moguće na svom uobičajenom mestu boravka – u Gornjoj sobi na Sionu) do silaska Svetog Duha: „S njima boraveći zapovedi im da se ne udaljuju iz Jerusalima, nego da čekaju obećanje Oca, koje čuste, reče, od mene; Jer je Jovan krstio vodom, a vi ćete se krstiti Duhom Svetim ne dugo posle ovih dana“ (DAP 1, 4, 5).Takođe u Sionskoj gornici, odmah nakon silaska Svetog Duha na apostole, proizašla je znamenita propoved svetog apostola Petra. Nakon silaska Svetog Duha i apostolske propovedi (verovatno u Sionskoj gornici), kršteno je oko tri hiljade ljudi. Zato se ovaj dan naziva i Rođendan Crkve (vidi DAP 2, 14–47). Moguće je da se i Prvi sabor u životu Crkve – Apostolski sabor (oko 51. godine posle Hrista) – održao u Sionskoj gornjoj sobi.
Ali gde se nalazila Sionska gornja soba? Zašto se tako zvala? Zašto su je prvi hrišćani, predvođeni Spasiteljem, izabrali da izvrši tako važne i spasonosne događaje u životu celog čovečanstva?
Sion
Biblijski koncept „Siona“ ima nekoliko slojeva: duhovni, istorijski i geografski. Etimologija reči „Sion“ je složena, pa se prevodi sa jevrejskog razlikuju. Jedan od najčešćih prevoda je „citadela“, „utvrđenje na brdu“, „tvrđava“. U vreme svetog proroka i cara Davida (XI–X vek pre Hrista), na istočnom brdu Jerusalima nalazila se tvrđava hananskog naroda Jevuseja, koji su izgradili gore pomenuto utvrđenje zvano Sion.
Ovo se pominje u Starom zavetu: „A car otide sa svojim ljudima u Jerusalim na Jevuseje, koji življahu u onoj zemlji. I oni rekoše Davidu govoreći: nećeš ući ovamo dok ne uzmeš slepe i hrome, hoteći kazati: neće ući ovamo David. Ali David uze kulu Sion, to je grad Davidov. Jer reče David u onaj dan: ko god pobije Jevuseje i dođe do jaza, i do slijepijeh i hromijeh, na koje mrzi duša Davidova, biće vojvoda. Zato se kaže: slepi i hromi da ne ulaze u ovu kuću. I sede David u kuli, i nazva je gradom Davidovijem: i pogradi je David unaokolo od Milona i unutra. I David jednako napredovaše, jer Gospod Bog nad vojskama beše s njim. I Hiram car Tirski posla poslanike k Davidu, i kedrovijeh drva i drvodelja i kamenara, i sagradiše kuću Davidu. I razume David da ga je Gospod utvrdio za cara nad Izrailjem, i da je uzvisio carstvo njegovo radi naroda svojega Izrailja“ (2 Sam 5, 6–12).
Nakon što je zauzeo ovu tvrđavu, Sveti David je sagradio svoju tvrđavu na mestu „Sionske tvrđave“: carski i administrativni centar Jerusalima i sveg Izrailja.
Reč „Sion“ i reč „Izrailj“ postale su svojevrsni sinonimi. Ovo je bilo mesto gde je car Solomon, sin Davidov, sagradio Jerusalimski hram – glavnu Božansku svetinju na zemlji u to vreme. Tu su se nalazili carska palata i kuće plemića. Postepeno je jerusalimski mikrorejon Sion postao duhovni i državni centar sveg jevrejskog naroda koji je Bog izabrao. To je zaista bilo srce i duša Izrailja. Reč „Sion“ postala je šira od geografskog imena. Postala je poznato ime – višeslojan pojam koji sadrži misterioznu tajnu sa istinski Božanskom duhovnom dubinom.
Sion kao istinska vera u Jednog Boga. Sjedinjenje Boga i jevrejskog naroda. Kao jevrejska duhovna i državna teokratija, osveštana od samog Svevišnjeg. Sion kao istinski put ka Bogu. Mesto gde Bog obitava. Carstvo nebesko u duhovnom nevidljivom svetu. I jerusalimski hram posebno, i sam grad Jerusalim uopšte na zemlji.
Sion kao simbol Božjeg spasenja čovečanstva. Sion kao sama starozavetna Crkva sa svojom jerarhijom i obredima, koja u ljudima budi živu veru u dolazak Mesije. Sion kao skup ljudi koji veruju u istinitog Boga i istovremeno poveravaju svoje duše i živote Njemu. Sion kao Jedna Crkva, Nebeska i zemaljska. Anđeli i ljudi ujedinjeni silom i blagodaću Božanstva.
Otuda još jedan prevod reči „Sion“: „sunčan, blistav“. Mogao bi se dobro uklopiti u značenje reči „Sion“ u smislu tvrđave, kao jedne od njenih karakteristika, tj. blistav, blistav na suncu, vidljiv izdaleka. Poput zlatnih kupola pravoslavnih crkava. Takođe zanimljiv prevod gore pomenute reči, koji se uklapa u naznačenu temu – „visoka straža“. To jest, to je mesto koje je odvojeno od sveta i stoji na visini. Tvrđava koja štiti one unutra od neprijatelja. Naravno, sve su to karakteristike Crkve kao takve. Zato su vremenom reč „Sion“ i reč „Crkva“ postale sinonimi prvo u Starom zavetu, a zatim i u hrišćanskim kulturama.
Kao što je već gore rečeno, u drevna vremena pravo naselje Jerusalima zvano Sion nalazilo se na jednom od gradskih brda. To je, zapravo, bio geografski i društveni centar Jerusalima i celog Judejskog carstva. U blizini, na Hramovnoj gori, nalazio se sam Jerusalimski hram, koji se ponekad ubraja u naselje Siona. U Sionu se nalazila carska palata, grobnice careva Judeje, administrativne institucije i domovi uticajnih ljudi u Judejskom carstvu.
Kako je kuća nazvana Gornja soba Siona izabrana od strane Spasitelja da bude domaćin prve evharistije na svetu i da rodi zajednicu prvih hrišćana – jezgro Crkve? Ključ odgovora je razgovor o predstojećoj pashalnoj trpezi između Gospoda našeg Isusa Hrista i svetih apostola.
Tajna večera
Jevanđelje po Mateju: „A u prvi dan beskvasnih hlebova, pristupiše učenici Isusu govoreći mu: Gde hoćeš da ti ugotovimo da jedeš Pashu? A on reče: Idite u grad tome i tome, i kažite mu: Učitelj kaže: Vreme je moje blizu, kod tebe ću da učinim Pashu sa učenicima svojim. I učenici učiniše kako im zapovedi Isus, i ugotoviše Pashu (Mt 26, 17–19). Jevanđelisti Marko i Luka dodaju neke detalje razgovoru.
Jevanđelje po Marku: „I u prvi dan beskvasnih hlebova, kada žrtvovahu pashalno jagnje, rekoše mu učenici njegovi: Gde ćeš da idemo da ti ugotovimo Pashu da jedeš? I posla dvojicu od učenika svojih i reče im: Idite u grad, i srešće vas čovek koji nosi krčag vode, idite za njim, i gde uđe kažite domaćinu kuće: Učitelj veli: gde je moja odaja gde ću jesti Pashu sa učenicima svojim? I on će vam pokazati gotovu veliku gornju odaju, zastrtu i pripremljenu: onde nam zgotovite. I iziđoše učenici njegovi, i dođoše u grad, i nađoše kao što im kaza, i ugotoviše Pashu“ (Mk 14, 12–16).
Jevanđelje po Luki: „A dođe dan beskvasnih hlebova u koji trebaše klati pashalno jagnje. I posla Petra i Jovana rekavši: Idite i ugotovite nam Pashu da jedemo. A oni mu rekoše: Gde hoćeš da ugotovimo? A on im reče: Eto, kad uđete u grad, srešće vas čovek koji nosi krčag vode; idite za njim u kuću u koju on uđe. I recite domaćinu kuće: Učitelj ti veli: gde je odaja gde ću jesti Pashu sa učenicima svojim? I on će vam pokazati veliku zastrtu gornju sobu; onde ugotovite. I oni otidoše i nađoše kao što im je kazao; i ugotoviše Pashu“ (Lk 22, 7–13).
Obratimo pažnju na nekoliko činjenica. Prvo, Jerusalim kao prestonica Judejskog carstva bio je prilično veliki grad u to vreme. Prema procenama, bilo je oko osamdeset hiljada ljudi Jerusalima u vreme Hrista. Ali postoji još jedna važna tačka. Jedini hram za Jevreje bio je u Jerusalimu. Uz tog razloga su se mnogi hodočasnici slivali ovde za velike praznike, što je broj stanovnika višestruko povećavalo. Pored toga, Stradanja Hristova padaju tokom proslave Pashe. A starozavetna Pasha je bila glavni praznik za Jevreje. Da bi prisustvovali hramovnim službama i proslavili tako veliki praznik, mnogi Jevreji iz cele naseljene ekumene civilizovanog sveta dolazili su u Sveti grad. Tokom ovih perioda, broj stanovnika se povećavao na trista do četiristo hiljada ljudi. A po gustini naseljenosti, Jerusalim je tokom praznika, a posebno Pashe, bio uključen u krug tako velikih gradova kao što je Rim. U Rimu je u I veku živelo od 450 hiljada do milion ljudi.
Kako je zajednica apostola, na čelu sa Gospodom našim Isusom Hristom, mogla da pronađe veliku, ukrašenu i spremnu za pashu trpezariju u prestonici Judejskog carstva tokom pashalnog vremena na Sionu (u jednom od najcentralnijih i najznačajnijih delova grada)? I to za kratko vreme (manje od jednog dana). I za ne manje od trinaest ljudi. Na kraju krajeva, tu je bila i Presveta Bogorodica, sedamdeset apostola, svete žene mironosice. Konačno, učenici, koji nisu bili među apostolima. Teško je zamisliti da ih je Spasilac ostavio po strani u tako važnom trenutku kao što su pashalne proslave. Što znači da su bili sa Njim. Ko je mogao da iznajmi tako skupu sobu u centralnom gradskom delu među palatama i blizu Jerusalimskog hrama zajednici ranih hrišćana?
To je bila Božja Promisao. Gospod vidi ljudsko čovečije nalazi takvog čoveka koji će sve učiniti za Nega. U tom pogledu, zanimljiva su tumačenja-egzegeza u svetootačkoj i bogoslovskoj literaturi.
Napominje se da je u pitanju bio muškarac. I nosio je krčag vode. U tradiciji drevnih Jevreja i bliskoistočnih naroda koji su živeli pored njih, muškarac nije nosio vodu. To se smatralo ženskim poslom. Ova tradicija se ogleda u Svetom pismu. Podsetimo se susreta svete Reveke i sluge svetog patrijarha Avrama, Eliezera, na bunaru. Reveka, kći Vatuila, došla je po vodu (vidi 1 Mojs 24, 15-16). Revekin sin, sveti patrijarh Jakov, sreće svoju nevestu Rahilju na bunaru. I ona je došla po vodu (vidi 1 Mojs 29, 1-11). U Novom zavetu, sveta mučenica Fotina dolazi na Jakovljev bunar (vid Jn 4, 7).
Muškarac je nosio vodu samo ako u njegovoj porodici nije bilo žene.
U Jevanđelju čitamo: „I u prvi dan beskvasnih hlebova, kada žrtvovahu pashalno jagnje, rekoše mu učenici njegovi: Gde ćeš da idemo da ti ugotovimo Pashu da jedeš? I posla dvojicu od učenika svojih i reče im: Idite u grad, i srešće vas čovek koji nosi krčag vode, idite za njim, i gde uđe kažite domaćinu kuće: Učitelj veli: gde je moja odaja gde ću jesti Pashu sa učenicima svojim? I on će vam pokazati gotovu veliku gornju odaju, zastrtu i pripremljenu: onde nam zgotovite. I iziđoše učenici njegovi, i dođoše u grad, i nađoše kao što im kaza, i ugotoviše Pashu“ (Mk 14, 12–16).
Vidimo da Spasilac posebno kaže da učenici treba da pronađu čoveka koji nosi krčag vode. Mnogi istraživači tumače ovaj odlomak na sledeći način. Čovek koji je nosio krčag vode pripadao je redu ili školi Esena. Etimologija ove jevrejske reči nije u potpunosti utvrđena, ali reč „Esen“ se često prevodi kao „pobožan, blagočestiv, svet“. Pored toga, prepoznatljiv spoljašnji atribut Esena bio je da su nosili belu odeću. Eseni su bili verski pokret unutar judaizma.Eseni su bili u sukobu i sa farisejima i sa sadukejima. Eseni su pridavali veliki značaj Mojsijevom Petoknjižju (prvih pet knjiga Starog zaveta, koje je napisao sveti prorok Mojsije) i nisu priznavali predanje staraca, koje je naš Gospod Isus Hristos mnogo puta kritikovao na stranicama Jevanđelja, piše Vjeronauka.net.
Istoričari koji su proučavali Esene kažu da je nekoliko decenija pre Hristovog rođenja postojala borba između fariseja i sadukeja – ideološka, verska i politička. I Eseni su izgubili ovu borbu. Zato su se odvojili od društva. Tokom Hristovog zemaljskog života, Eseni su stvorili svoje zajednice, koje su pomalo podsećale na pravoslavne manastire. Eseni su, poput budućih hrišćanskih monaha, sveto poštovali tri zaveta: celibat, nedostatak imovine i novca i poslušnost starešinama zajednice.
U svojim duhovnim traganjima, Eseni su se zbližili sa hrišćanima. Zato je sasvim moguće da su mnogi od njih postali učenici našeg Gospoda Isusa Hrista.
Čovek sa krčagom vode pripadao je zajednici jerusalimskih Esena, koji nisu imali žena. A Spasilac, kao Bog, prozrevši je u njegovo srce, već je video veru u Nega. Zato je poslao apostole ovom čoveku. Verovatno se neka jerusalimska zajednica Esena organski stopila sa društvom prvih hrišćana koje je predvodio naš Gospod Isus Hristos.
Šta može dovesti do takvog zaključka? Kako nam Jevanđelje kaže, soba je bila velika nameštena gornja soba, koja je mogla da primi ne samo desetak, već čak i stotinu ljudi. Zato se može pretpostaviti da je soba bila namenjena molitvenim sastancima, za duhovne potrebe prvih hrišćana. Upravo to može objasniti da je od ovog trenutka Gornja soba Siona postala gotovo stalno mesto boravka za prve hrišćane.
Neki od najvećih događaja univerzalnih razmera odigrali su se u Gornjoj sobi Siona. Ovde Gospod služi prvu Liturgiju i ustanovljava Tajnu Evharistije, zavještavajući preko apostola celoj Crkvi: „… ovo činite za moj spomen“ (Lk 22, 19). Spasilac blagosilja Crkvu da služi Božansku Liturgiju, službu kroz koju se Bog sjedinjuje sa čovekom i osvećuje ga Svojim Telom i Krvlju.
U Gornjoj sobi Sionskoj, Gospod se javlja velikom broju učenika nakon svog Vaskrsenja. Takođe je tamo apostol Toma dobio uverenje.
Upravo u Gornjoj sobi Siona Spasilac je blagoslovio učenike da budu zajedno u jednom duhu do Pedesetnice. I konačno, evo se nebesa otvaraju, uz zvuk mnogih krila Duh Sveti silazi na apostole – i Crkva se rađa. Danas slavimo njen rođendan i neizmerno zahvaljujemo Gospodu Bogu Svetoj Trojici što nas je nakalemio na Hristovu Lozu, za blagodat Svetog Duha koja silazi na nas u beskrajnom potoku, osvećujući, spasavajući, isceljujući. Crkva je postala ta vaseljenska sionska Gornja soba, ujedinjujući Nebo i zemlju za nas i u nama.
