Mesto u svetu više nije povezano sa obimom spoljne ekspanzije, već sa efikasnošću i održivošću sopstvenog modela razvoja. Možda se čini da je ovo jednostavnije nego borba na velikoj međunarodnoj sceni. Ali ovde je i cena greške veća, kao što se pokazalo u prošlom veku, i to ne jednom
Za početak, dva citata, između kojih su prošle tačno četiri godine. Prvi: „Sjedinjene Američke Države preuzimaju obavezu da isključe dalje širenje Organizacije Severnoatlantskog ugovora u istočnom pravcu, da odustanu od prijema u Alijansu država koje su ranije bile u sastavu Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika.“
Broj dva: „Prioritet naše politike u odnosu prema Evropi (…) jeste da se stavi tačka na predstavu o NATO-u kao o savezu koji se stalno širi, kao i da se spreči ostvarivanje [te predstave] u praksi.“
Prvi citat je odlomak iz člana četiri nacrta ugovora između Ruske Federacije i Sjedinjenih Američkih Država o bezbednosnim garancijama, koji je američkoj strani predat 15. decembra 2021. godine. Taj dokument je, zajedno sa Sporazumom o merama za garantovanje bezbednosti Ruske Federacije i država članica Organizacije Severnoatlantskog ugovora, objavljenim istog dana, šokirao gotovo sve.
Zahteve Moskve (da se garantuje prestanak širenja NATO-a i da se vojno-politički balans vrati na stanje iz 1997. godine) na Zapadu su doživeli kao nešto između drskosti i kurioziteta, s naglaskom na ovo drugo. A i mnogi komentatori kod nas nisu razumeli kako taj demarš treba pravilno oceniti.
Drugi citat je izvod iz odeljka „Podrška evropskoj veličini“ Strategije nacionalne bezbednosti SAD, objavljene četvrtog decembra 2025. godine. I ona je izazvala efekat prave bombe. Pre svega zbog onog dela u kome se o savremenoj Evropi, glavnoj saveznici Sjedinjenih Država, govori ne čak ni sa potcenjivanjem, već sa otvorenom netrpeljivošću.
Kritičari Bele kuće požurili su da primete da je objavljeni tekst mišljenje samo jedne od frakcija u okruženju Donalda Trampa, a da je glavni autor koncepcije, Majkl Enton, već napustio Stejt department. Ali, kakogod, status objavljenog dokumenta ne može se poništiti. To je zvanična doktrina nacionalne bezbednosti za predstojeći period.
U razmaku između dve izjave nalazi se dug niz zaista dramatičnih događaja. Ove, 2025. godine, se desio još jedan kvalitativni skok – nagomilane promene dovele su svet na novi nivo. Tramp i trampizam su „pukli“ po drugi put, jer je barut za taj plotun pripremio prethodni tok razvoja, a naročito događaji iz poslednje četiri godine. Svodeći bilans godine, nije moguće ograničiti se samo na 2025. – ona je zaokružila celu jednu istorijsku etapu.
Ne želimo rat, ali…
Sada je jasno da su memorandumi objavljeni krajem 2021. godine, u sprovođenju naloga predsednika datih na kolegijumu Ministarstva spoljnih poslova Rusije u novembru, bio zamišljen kao poslednji pokušaj da se Zapad ubedi u ozbiljnost namera Moskve. Zahtevi, koje su tada smatrali bezobzirno preuveličanim, trebalo je da pokažu: strpljenje Rusije je iscrpljeno i ignorisanje njenih primedbi povući će za sobom mere drugačijeg karaktera. „Vojno-tehničke“, kako je to bilo formulisano.
To nije uspelo. Tada je izgledalo da Amerika i Evropa jednostavno nisu poverovale u vojni scenario, smatrajući da Kremlj blefira. Osvrćući se unazad, četiri godine kasnije, može se pretpostaviti i nešto drugo.
Na Zapadu su razumeli da se približava vojni udar, ali nikome čak nije padalo na pamet da se on može bar pokušati izbeći, ne pretnjama Rusiji, već konkretnim razmatranjem njenih primedbi.
Tvrditi da su na prelazu 2021-2022. godine NATO i Sjedinjene Države nastojale da izazovu rat protiv Rusije bilo bi preterano. Ali takav ishod rastuće napetosti oni su, verovatno, smatrali prihvatljivim samo zato što nisu imali nameru da u bilo čemu popuste Moskvi. Podržavati onoga ko izaziva ustaljeni poredak „zasnovan na pravilima“ smatrano je neprihvatljivim. I, potpuno verovatno, postojalo je i skriveno uverenje da će ruski „papirni tigar“ polomiti zube pokušavajući da preispita pravila igre u svoju korist.
Da li je Rusija zaista nameravala da promeni svetsku raspodelu snaga? U „ukrajinskoj kampanji“ postojali su različiti motivi – od nezadovoljstva natocentričnim sistemom evropske bezbednosti do nostalgije za istorijski svojim, ali izgubljenim teritorijama. Treba primetiti da su se mera i odnos motiva menjali sa razvojem događaja.
Danas su kulturno-istorijski i teritorijalni aspekti mnogo jače izraženi nego u početku. Među ciljevima Rusije, odnos između uticaja na svetski poredak i projektovanja sopstvenih interesa postepeno se pomerao ka ovom drugom. Međutim, značaj onoga što se dešavalo leži u tome što je sve to dovelo do ubrzanja objektivnog procesa međunarodnih promena. I one više ne zavise od želja učesnika. Nagomilani problemi neravnoteže u svetskom sistemu sami su tražili izlaz. Shodno tome, ishod sukoba uopšte ne mora biti onakav kakvim su ga zamišljali akteri.
Neprimetni proces
Ako se setimo zahteva koje je Moskva postavila krajem 2021. godine, rezultat koji imamo danas, na kraju 2025, daleko je od onoga što se tražilo. Traženo je: smanjenje vojne pretnje kroz smanjenje aktivnosti NATO-a na nivo iz druge polovine 1990-ih i preuzimanje obaveza da se zaustavi širenje Alijanse.
Dobijeno je: militarizacija bloka u celini, a naročito duž cele zapadne granice, prijem u NATO ranije neutralnih suseda, opasan rast napetosti u Baltičkom regionu i veoma krhka situacija u Crnomorskom basenu, pretvaranje Ukrajine u plaćenika koji ratuje protiv Rusije. Dodajmo i faktičko rasprostiranje susednih zemalja po različitim zonama uticaja i povlačenje na Bliskom istoku zbog toga što su napori Moskve fokusirani na Ukrajinu, a pažnja prema ostatku sveta je, na neki način, ograničena.
Ali dogodilo se i nešto drugo, što teško da je bilo planirano pre četiri godine. Promene su se približile NATO-u odakle ih nisu očekivali.
Alijansa je doživela svoj zlatni trenutak 2022. godine, kada je krizu misije i identiteta, koja se pogoršavala posle Hladnog rata, iznenada prevazišla zahvaljujući otkrivanju starog neprijatelja. Pitanje „Protiv koga?“ nestalo je sa dnevnog reda.
Ujedno su, čini se, nestale sumnje u čvrstinu transatlantskih odnosa, jer je ponovo postalo jasno zašto su saveznici, koji žive na različitim stranama okeana, potrebni jedni drugima. Američka administracija je stavila na prvo mesto uobičajenu ideologiju „slobodni svet protiv tiranije“, koja je uspešno konsolidovala Zapad posle Drugog svetskog rata.
Težinu direktnog sukoba preuzela je na svoja pleća treća strana, Ukrajina, što je postalo dodatni bonus. Blok nije morao da snosi glavne rizike, samo indirektne, vezane za snabdevanje i održavanje proksi vojske Kijeva. A činjenica da Moskva nije ispunila prvobitno zamišljenu vojno-političku ideju, upletena u dugotrajni rat iscrpljivanja, stvorila je pretpostavku da bi se stvari mogle završiti na najčudesniji način – nanošenjem strateškog poraza Rusiji bez direktnog sukoba s njom.
Danas su kulturno-istorijski i teritorijalni aspekti mnogo jače izraženi nego u početku ruske operacije
Međutim, očekivanja im se nisu opravdala. Obe strane u konfliktu pokazale su izdržljivost. I to se za Severnoatlantsku alijansu pretvorilo u jednu vrstu zamke. Ispostavilo se da ona, u celini, nije spremna za dugotrajno suprotstavljanje, čak ni indirektno. Otkrivena je sva nedovoljnost izgradnje vojnih struktura u prethodnim decenijama i nesposobnost da se to brzo promeni.
Još važnije je što su politički odnosi unutar bloka došli pod značajan pritisak. Održavanje evropskog jedinstva zahteva stalno naglašavanje ruske pretnje i očuvanje bliske veze sa Ukrajinom. A to stvara sve više sumnji, jer gura EU (koja je istovremeno i evropski deo NATO-a) sve dalje u levak jedinog mogućeg kursa, čija efikasnost je sve manje dokaziva. Rusija je u velikoj meri imala vezane ruke zbog potrebe da se potpuno fokusira na Ukrajinu. Ali i Evropa sada zavisi od ishoda konflikta mnogo više nego što bi želela. Skoro cela politika podređena je ovom pitanju.
Vreme, nazad
Ali najvažnija je, verovatno, promena pozicije Sjedinjenih Država. I postoje razlozi da se veruje da bi ona došla do izražaja (možda ne tako oštro) čak i da je Tramp izgubio izbore. Sjedinjene Države ni u jednom slučaju ne nameravaju da rizikuju direktnu (nuklearnu) konfrontaciju sa Moskvom, a što se tiče dobiti od konflikta, Vašington ju je već izvukao zahvaljujući prekidu odnosa Evropske unije sa Ruskom Federacijom. Dalje raste rizik od gubitaka.
Kako god da se završilo Trampovo predsedništvo, ko god da ga nasledi u Ovalnom kabinetu, povratka na situaciju pre Trampa neće biti. Cenzura Trampa razdvojila je politički XX vek od narednog veka. Pre nekoliko godina na Zapadu su često ironično primećivali da je Putin pomešao istorijske epohe i pokušava da oživi pristupe iz davne prošlosti. Čak i ako je to tačno, po odlučnosti u delovanju u tom pravcu, ruski predsednik se ne može uporediti sa američkim.
Tramp jednostavno „otkazuje“ XX vek, tokom kojeg su Sjedinjene Države korak po korak uzlazile stepenicama dominacije, dostižući na početku tekućeg veka svetsku hegemoniju: političku, ekonomsku, kulturnu i idejnu.
Bajden je postao, s jedne strane, labudova pesma tog svetskog poretka, uzaludnim pokušajem da se vrati trenutak koji se činio divnim. Sa druge strane, on je, u suštini, predvideo konačan prelazak u kvalitativno drugačiju situaciju.
Svesno ili nesvesno, upravo je on, podržavši ukrajinski rat, podgrejao dva procesa. Prvi – intenzivan preliv ekonomskih koristi iz Evrope u SAD (otkriveni protekcionizam počeo je još pre Trampa). Drugi – formiranje zajednice koja je u Rusiji nazvana „Svetskom većinom“. To je ogromna grupa zemalja koje ne smatraju da se moraju potčinjavati opštepolitičkom i ideološkom pritisku Vašingtona, već više vole da se rukovode svojim interesima.
Tramp je dovršio ovaj proces. Evropska unija je svedena na položaj servisnog osoblja, kojem se postavljaju suprotni zahtevi: da bude samostalna, ali pri tome da ne protestuje i ne suprotstavlja se starijem. A sa svetom u celini razgovor se vodi jezikom oštre trgovine „jedan na jedan“, jer, kako se smatra u Sjedinjenim Državama, u takvom formatu oni su jači od skoro svakoga. Koliko je ta pretpostavka ispravna, može se raspravljati: u slučaju Kine, Rusije i čak Indije, SAD su otkrile da su njihovi sagovornici mnogo manje podložni pritiscima nego što su očekivali.
Vašington niveliše celokupnu institucionalnu strukturu na kojoj se svetski sistem zasnivao posle Drugog svetskog rata. Odatle i promena odnosa prema NATO-u, temeljnoj strukturi druge polovine XX i prve četvrtine XXI veka. Atlantizam kao oblik postojanja jedinstvenog političkog Zapada bio je dete konkretnih okolnosti, a one su prošle. I evo, na scenu američkih interesa izlazi Zapadna hemisfera („Monroova doktrina u Trampovom tumačenju“) i Azijsko-pacifički region.
Gde je ovde Organizacija Severnoatlantskog ugovora? U pasivi, jer širenje Alijanse izaziva krize koje odvlače Ameriku od važnijih poslova. Otud i neverovatna fraza u Strategiji nacionalne bezbednosti, s kojom počinje ovaj tekst.
Cena grešaka
Dakle, svetski poredak se zaista promenio za četiri godine i proces se nastavlja. Evropska unija, koja se smatrala predvodnikom kretanja ka budućnosti, na pozadini svega što se dešava postaje nasleđe prošlog doba, kategorički odbijajući da to prizna. Jasno je zašto. Ako bi prihvatila svoju anahronost, EU bi se našla pred pitanjem na koje niko ne može da odgovori: šta raditi dalje?
Evrointegracija ne podrazumeva transformaciju u nacionalističkom, merkantilističkom duhu koji sada obuhvata svet. Čak i suverenisti koji jačaju u nekoliko evropskih zemalja ne zagovaraju izlazak iz Evropske unije, iako je pre deset godina taj zahtev bio na usnama mnogih. Demontaža integracije nosi nepredvidive posledice za zemlje-članice i sigurno ne ojačava pozicije evropskih država. Ali i očuvanje sadašnjeg kursa više nije moguće.
Atlantizam kao oblik postojanja jedinstvenog političkog Zapada bio je dete konkretnih okolnosti, a one su prošle
Tendencije razvoja sveta odgovaraju onome o čemu je Moskva govorila tokom dugo vremena i što je odredilo odluku o početku specijalne vojne operacije. Ruske akcije poslužile su kao katalizator celog procesa.
Zadaci postavljeni u okviru SVO rešavaju se sporije nego što se očekivalo. Njihovo rešavanje predstavlja ruski instrument uticaja na svet. Ali ostaje pitanje da li će Rusija u potpunosti uspeti da iskoristi mogućnosti koje pružaju okolne transformacije.
Međunarodna sredina se menja veoma brzo, i pored ruskih postupaka. Neko od igrača ima veliki interes da Rusija ostane zaglibljena u Ukrajini i, shodno tome, ograničena na drugim pravcima. Neki, naprotiv, žele aktivnije uključivanje Moskve. Kako god bilo, model vođenja vojnog konflikta koji je izabralo rusko rukovodstvo podrazumeva dinamiku koja postoji. I to se teško može revidirati, pogotovo jer se rezultat ipak postiže.
U Rusiji postoji sopstvena dekonstrukcija XX veka – konačno odlazi nasleđe SSSR-a. Tokom tri decenije ruska politika je zadržavala inerciju izvesnih pogleda nasleđenih iz zajedničke sovjetske prošlosti. Čak i po pitanju granica, koje mnogi kod nas smatraju nepravednim, očuvan je konzervativan pristup. Sada administrativno-teritorijalna podela iz sovjetskog vremena više nije dogma. A povlačenje novih granica, formulisanje šta je „svoje-tuđe“ i u kojoj meri je „tuđe“, vodi se principom samoopredeljenja. Dakle, ova tema, ako se vratimo motivima SVO, izbija u prvi plan.
Da li to znači da pitanje svetskog poretka za nas odlazi u drugi plan? Ne, jer stvaranje novog sveta upravo se dešava kroz samoopredeljenje.
Sve značajne države okrenute su sebi i više su zabrinute za unutrašnji razvoj nego za čisto spoljnopolitičke teme. Predvodnik su, kao i uvek, Sjedinjene Države, ali u različitom stepenu to je svojstveno i drugim zemljama.
Mesto u svetu više nije povezano sa obimom spoljne ekspanzije, već sa efikasnošću i održivošću sopstvenog modela razvoja. Drugim rečima, ostvarenje onih ciljeva specijalne operacije koji su u početku smatrani osnovnim (drugi principi organizacije međunarodne bezbednosti) zavisi od uspešnosti samog tog samoopredeljenja.
Možda se čini da je ovo jednostavnije nego borba na velikoj međunarodnoj sceni. Ali ovde je i cena greške veća. Spoljnopolitički promašaji su dosadni, ali u većini slučajeva ispravljivi. Pogrešno izabran put sopstvenog razvoja vodi u opasan ćorsokak. Dvadeseti vek nam je to ubedljivo pokazao, i to ne jednom.
