Kada bih bio ciničan, rekao bih da je dodela Nobelove nagrade glavnoj opozicionarki iz Venecuele, bila podloga da se uspostavi mir u Venecueli – mir kroz imperijalni rat. Trampu ne odgovara Venecuela.
Nije mu odgovarala ni u prvom mandatu, ni njemu ni Demokratama. Serija propasti državnih udara, smešan pokušaj vojnog udara i najbrutalnije sankcije jednoj državi još od međunarodnog embarga na SRJ. Čak je Vašington, iz očaja, pokušao da delegetimimiše Madura tako što je njegovog glavnog protivnika proglasio za jedinog legalnog predsednika, ali su vrlo rado pregovarali sa Madurom kada je u pitanju bilo smanjenje cena nafte.
Zašto Trampu smeta Karakas?
Trampu Venecuela ne odgovara jer ima neograničene ingerencije nad praktično neograničenim količinama nafte. Ne odgovara mu u ovim uslovima kada više nema čime da uceni Rusiju, prosto ne postoji taj mehanizam primene ekonomsko-političkog izolacionizma kojim može da uceni Moskvu da pristane na rešavanje pitanja sukoba u Ukrajini u skladu sa vašingtonskim geostrateškim interesima, niti da je natera da odustane od ideje multipolarnosti.
Iz tog razloga, Vašington sada pokušava da, preko trećih zemalja, “skreše“ ruski ili kineski uticaj gde god on postoji, ili makar postojao minimalni manevarski prostor i potencijal da se taj uticaj rodi.
Stav 45/47 predsednika je jasan. Ukoliko se dogodi napad, pokušaće da, putem ratne psihoze, podrije Venecuelu iznutra i proizvede unutrašnju nestabilnost nakon koje se nada državnom udaru ili vojnom puču. Posledično sa tim bi zauzeo dominantne naftne pozicije nasuprot Moskve i Teherana, što posledično donosi manipulaciju cena nafte čime će SAD pokušati da podrije iransku i rusku ekonomiju.
Ukoliko ne uspe u vazdušnim udarima prvenstveno, uslediće naglo povećanje cena nafte čime će samo ojačati ekonomije makro Osovine otpora – Pekinga, Teherana i Moskve. Takođe, takva postavka stvari će značiti pobeda Kine nad Amerikom, jer bi i nakon potencijalnog skoka cena, naftni ugovor Rusije i Irana sa Kinom bi ostao nepromenjen, odnosno po nižim cenama u poređenju sa gotovo svim drugim zemljama koje kupuju tu naftu, i tako bi kineska ekonomija ostala neoštećena u tom kontekstu.
Vijetnamizacija Venecuele kao mehanizam strateškog odvraćanja
Poruka o spremnosti na dug sukob ne pojavljuje se prvi put u nastupima venecuelanskih zvaničnika — slične navode mogli smo čuti i tokom prethodnih kriza, neretko u formi obećanja ”novog Vijetnama” za američke vojnike.
Ipak, ovde se radi koliko o taktičkom planu konkretnih dejstava, toliko i o strateškom mehanizmu odvraćanja — eventualna vojna agresija na Venecuelu predstavlja se kao kontinuirani izdatak za SAD koji će za posledicu imati praktičnu blokadu dela kapaciteta američke vojske koje, stoga, neće biti moguće primeniti na drugim kriznim tačkama u svetu.
Vlasti u Karakasu svesni su globalnih ambicija Vašingtona, a pre svega planova za preusmeravanje fokusa na suprotstavljanje Kini i dalju militarizaciju azijsko-tihookeanskog regiona — s tim na umu, obećanje dugog, gerilskog rata predstavlja poruku da Venecuela neće biti brza pobeda na putu do strateški značajnijih ciljeva.
No, kako bi ova strategija bila uspešna, neophodno je osigurati da udar na državu neće doći iznutra — upravo zato iz Karakasa čujemo poruke o spremnosti čitavog društva da učestvuje u odbrani, uključujući tu i pojedine opozicione snage koje za Vašington predstavljaju oproban mehanizam unutrašnje destabilizacije politički nepodobnih država.
Za Kompasinfo Radomir Jerinić, politikolog
