„Podigni gavrane“ (Cria Cuervos), poznato remek-delo Karlosa Saure koje duboko uranja u univerzalne generalizacije, prevazilazi granice žanra socijalno-filozofske fabule kojim je ovaj ugledni filmski stvaralac stekao svetsku slavu („Lov“, „Ana i vukovi“, „Kuzina Angelika“).
Zajedno sa filmom „Duh košnice“ (The Spirit of the Beehive) Viktora Erićea, Saurino ostvarenje postalo je izvor inspiracije za brojne istaknute filmove o detinjstvu na početku XXI veka (od Gilijamovog „Tideland-a“ do „Panovog lavirinta“ Giljerma del Tora).
Ipak, za razliku od svog sunarodnika, koji je pažnju publike usmerio na kontra-intuitivne obrasce dečje mašte stvarajući mističnu fabulu o prisustvu nevidljivog u svakodnevici i o nemoći materijalističkog, jednodimenzionalnog pogleda na svet, autor „Podigni gavrane“ mnogo je određeniji.
Estetske paralele
Ukoliko bismo tražili estetske paralele, onda bi „Duh košnice“ bio simbolistički film, kao da ga je režirao Blok ili Sologub, dok je „Cria Cuervos“ akmeistički, sagledavajući detinjstvo kao kroz oči Gumiljova i Ahmatove, jer su njegovi utisci tako opipljivi da gotovo fizički bole.
Neosporni uticaj Ingmara Bergmana, naročito njegovog filma „Krici i šapati“ (Screams and Whispers), oseća se u mnogim strukturnim elementima „Cria Cuervos“.
Primećujemo ga u usporenom ritmu koji namerno ignoriše principe kinematografske lepote, u bolnim monolozima-ispovestima upućenim direktno kameri, ispunjenim iskrenim stradanjem, kao i u dubokom psihološkom uvidu koji odbacuje primitivni socio-ekonomski determinizam i žanrovske klišee u prikazu ljudskih emocija.
Blizina Bergmanovom svetu
Sve ovo koncepcijski i stilski približava Saurin film svetu Bergmana, umetnika egzistencijalno neiscrpnog poput Šekspira i Fjodora Dostojevskog.
Ipak, ova estetska tradicija ne podrazumeva kopiranje, pozajmice ili, još manje, plagijat — univerzum „Podigni gavrane“ jedinstven je i šokira gledaoca promišljenošću, lakonskim izrazom, arhitektonskom preciznošću, i odsustvom praznina kako u radnji, tako i u njenoj realizaciji.
Sukob detinjstva i razočaranih odraslih
Umetnički svet filma „Cria Cuervos“ karakteriše beskompromisnost, pa čak i agresivnost u prikazivanju glavnog konflikta između dečjeg doživljaja sveta, koji ne poznaje nijanse i često deluje surovo prema bližnjima, i odraslih, slomljenih i razočaranih u život, dezorijentisanih u svetu propalih vrednosti.
Saurina inovacija u prikazu detinjstva ogleda se upravo u tome što se ne usteže da pokaže dečju surovost.
Kritika iluzije „anđeoskog detinjstva“
Navikli smo na ušećeren prikaz dece u filmovima, koja deluju kao anđeli od krvi i mesa, pa zaboravljamo da prvi otrovni znaci egoizma niču već u detinjstvu, poprimajući oblik nagle naravi, emocionalne nepostojanosti i nestašluka.
Deca često deluju surovo prema roditeljima, jer veruju da se svet okreće oko njih. Saura prikazuje i odrasle u neprijatnom svetlu — kao ljude koji ne znaju zašto žive, kuda vode svoju decu, niti šta mogu da im ponude.
Motiv smrti kao centralna tema
Scene smrti u filmu nisu puki epizodni momenti, već temeljna dramska središta, gotovo u gojevskom maniru. Smrt, kojoj dete prvi put pristupa u mislima, istovremeno je zastrašujuća i monumentalna tema.
Saura je obrađuje sa veštinom velikog umetnika, a scena smrti majke mlade junakinje postavljena je kao emotivni epicentar filma.
Uloga Ane Torent
Ana Torent, koja igra dečji lik, svojim pogledom spaja bol i nepomičnost: posmatra majčinu smrt kao iz nevidljivog sveta. Saura izvlači iz nje svaku emociju, ali ih prikazuje suptilno, gotovo neuhvatljivo za gledaoca.
Ta sposobnost da se dočara obamrlost deteta pred zlom, uz istovremeno povlačenje u svet fantazije, svedoči o zrelosti stvaraoca koji duboko razume detinjstvo.
Kada bismo samo razumeli važnost razvoja zdrave psihološke klime u porodici, mogli bismo decu naučiti da ne beže od stvarnosti, već da joj se suprotstavljaju, živeći u ljubavi, požrtvovanosti i veri.
Saurin ateistički zaključak
Ipak, Saura — kao ateista — dolazi do pesimističkih egzistencijalnih zaključaka. Za njega je smrt surova i fiziološka, prizor nepodnošljiv kako za decu tako i za odrasle. Strašna je smrt nevernika, čija je duša vezana za materijalno.
Kako kaže protojerej Oleg Stenjajev, duša se u trenutku smrti otima iz tela kao zub iz mesa, izazivajući nepodnošljiv bol. To je smrt Anine majke, jedne od sestara u „Kricima i šapatima“ ili Ivana Iljiča kod Lava Tolstoja.
Saurino viđenje pokazuje da i život zarad estetskih iluzija i život sveden na materijalno podjednako predstavljaju obmanu duše. Istinski život jeste duhovni život, život za Boga i sa Bogom. To je svesno i namerno samoporicanje radi otvaranja prostora za nestvorenu Božansku svetlost, „Svetlost nesazdanu“, koja obasjava čoveka ali ga ne sažiže.
Saura intuitivno prepoznaje inferiornost egzistencijalne dileme koju prikazuje i oseća potrebu za „trećim putem“. Taj put jeste samoporicanje i svakodnevna žrtva iz ljubavi prema bližnjem. Tako čovek postaje novi unutrašnji čovek, „odbacuje staroga sebe“ i nalazi spasenje, jer „ko nije sa Bogom, neće biti spasen“.
Koja je simbolika gavrana?
Naslov „Podigni gavrane“ upućuje na poslovicu: „Odhrani gavrana — izvadiće ti oči“, što se odnosi na nezahvalnost i zahtevnost detinjstva prema odraslima. Poenta je u tome da ne treba hraniti svog unutrašnjeg neprijatelja, kapriciozni ego, već ga ostaviti da umre od gladi.
Tada u srcu nestaje gavran, a nadleće ga golub — blagodat Duha Svetoga sa svojim plodovima: ljubavlju, radošću, mirom, krotošću, dobrotom, verom, smirenošću i uzdržanošću (Galatima 5:22–23).
Hrišćanski film po protivrečnosti
Saura je, paradoksalno, svojim ateističkim pristupom snimio film koji ukazuje na besmislenost života u strastima i na strašnu prazninu ateizma pred smrću.
Njegovo ostvarenje svedoči o potrebi za Hristovom Svetlošću, u kojoj će sve biti otkriveno, i u kojoj će se spasiti samo oni koji su „raspeli telo sa strastima i željama“ (Galatima 5:24).
