Ho ja sam pogrešno rekao, da je Napoleon bio jedini čovek u novijoj istoriji, na kome je Niče mogao da zaustavi svoj pogled i svoju pažnju bez odvratnosti i gnušanja. Bio je još jedan, koga je Niče gledao s uvaženjem i divljenjem – Dostojevski.
Niče sam o sebi kaže, da je on „fur Dostojewski schwarmend“. U pismu Hipolitu Tenu Niče izriče svoj strogi sud o Pol-Buržeu i veli, da „duh Dostojevskoga ne da mira ovome pariskom romansijeru“. U pismu Žoržu Brandesu ovako se izražava tvorac nadčoveka o Dostojevskom:
„Ja apsolutno verujem vašim rečima o Dostojevskom; ja ga s druge strane cenim kao najdragoceniji psihološki materijal, koji ja poznajem – ja sam njemu osobito zahvalan, ma koliko da je on protivan mojim najnižim instinktima.“ (Nietzsches Briefe, Insel-Verlag Leipzig, 1911).
Dostojevski, koji se u pismu caru Aleksandru II potpisivao „bivši državni prestupnik“, koji se rodio u bolnici za siromašne, koji je bio izvođen na ešafot, nosio okove, gladovao zajedno sa porodicom, i imao padaću bolest; Dostojevski, kome je jednoga dana cela Moskva aplaudirala i kome je ceo Petrograd činio mrtvački sprovod, – Dostojevski je bio najveći moderni apostol onoga morala, koji je Niče nazvao „robovskim“, i tvorac jednog novog moralnog tipa – svečoveka.
Dostojevski je nazivao Puškina svečovekom, i ako taj naziv njemu, Dostojevskome, daleko više priliči. Moćni genije Dostojevskoga obuhvatao je sobom mnogo više ljudskih duša nego genije Puškinov. Veliki ljudi ili su do zaprepašćenja jednostrani ili su do zaprepašćenja mnogostrani; drugim rečima: veliki su ljudi ili uski, a visoki, kao jedan obelisk, ili široki i duboki kao more. Uzak i visok bio je Niče, širok i dubok Dostojevski. Kao ruska zemlja, tako je široka duša Dostojevskoga, ili još bolje, kao zemlja cela, kao ova planeta, na kojoj smo. Nema čoveka na zemlji, koji ne može sebe naći u delima Dostojevskoga. I sam Niče morao se ogledati nad ovim dubokim morem i videti sebe, – inače on ne bi imao toliko respekta prema ovome ruskom Šekspiru, kako jedan nemački pisac (Otto Julius Bierbaum – Dostojewski, p.6.) naziva Dostojevskoga.
Duhu Dostojevskoga poznat je bio i Ničeov ideal pre pojave „Zaratustre“. Gle, Dostojevski je naslikao jednoga nadčoveka u licu Raskoljnikova (u romanu „Zločin i kazna“), koji neprestano ima pred očima Napoleona, i koji živi u uverenju, da je velikom čoveku dopušteno sve, bez obzira na moral. No Raskoljnikov je produkt Dostojevskoga i kao takav on nije mogao do kraja ostati jednostrani nadčovek, kakav je bio Napoleon, njegov ideal, jer Napoleon se nikad nije pokajao za prolivenu krv ljudsku, dok se Raskoljnikov pokajao: ovaj je ostavio sekiru, umrljanu krvlju, i pošao u zatočenje, u Sibir, s jevanđeljem u ruci i pokajanjem u duši.
U duši Napoleonovoj i u duši Zaratustrinoj nije bilo raskola, dok je Raskoljnikov dobio i ime zbog svoje raskolničke, podeljene duše. Njegova duša ne učestvuje nigde sva, no uvek samo jednim delom: delom je ona na zločinu, delom u pokajanju. Dostojevskome nije bilo do stvaranja jednoga idealnoga nadčoveka, no do seciranja i slikanja realnih ljudi i do razlučivanja dobra od zla kod istih. Dostojevski je tražio idealno u realnome, tražio je zlato u blatu, i veliko u prezrenome.
Belinski je rekao povodom dela mladoga Dostojevskog „Bedni ljudi“ ovo:
„Čast i slava mladome pesniku, čija muza ljubi ljude na mansardama i u podrumima i govori o njima onima koji obitavaju u pozlaćenim palatama: gle, to su takođe ljudi, vaša braća!“
Bedne ljude, Makarija Devuškina i Varenjku, Zaratustra bi pregazio kao blato, jer u njima ne bi našao silu i moć i ratoborne instinkte i riđu bestiju. No Dostojevski je razgrnuo blato, koje je pokrivalo ove bedne ljude, izvrnuo njihovu dušu i okrenuo je svetlosti, razvio sve njene ubore i nabore, i izmerio sve njene prigušene i skrivene vibracije, – i svet se začudio tolikom sjaju pod tolikim blatom.
Tako je Dostojevski umeo kao volšebnik da ukaže svetu na zlato u onome što svet drži za samo blato i obratno da ukaže na blato u onome, što svet drži za samo zlato. Svet je držao za blato i Makarija Devuškina i Varenjku i slugu Karamazovih Smerdjakova, – no Dostojevski je otvorio svetu oči, da vidi u tome blatu i zlato.
Ili, svet je držao lorda Bikonsfilda za jednoga zlatnog čoveka, koji je blistao i zasenjivao svakome oči kako svojim položajem, tako i svojom finom inteligencijom i salonskom otmenošću. Dostojevski je iznenadio svet jednoga dana, objavivši u svome „Dnevniku“, da je lord Bikonsfild jedna grozna „piccola bestia“ koja muti narode radi svoga plena.
Chef d’ oeuvre lorda Bikonsfilda jeste, po Dostojevskom, izazvati pokolj u Bugarskoj. Istočno pitanje lako bi se rešilo, kad ova „piccola bestia“ ne bi smetala svojim intrigama. Lorda Bikonsfilda ne diraju suze i stradanja balkanskog roblja, kome Turci kožu deru.
„O, civilizacijo, o, Evropo!“ – uzvikuje Dostojevski… „Neka je prokleta i sama civilizacija, ako je za njeno održanje neophodno drati kožu s ljudi.“
„Zar može čovek zasnovati svoju sreću na nesreći drugoga?“ – pita se dalje Dostojevski. I onda ovako argumentuje:
„Kakva može biti sreća, ako je ona zasnovana na tuđoj nesreći? Izvolite, zamislite, da vi sami zidate zdanje sudbe čovečje s krajnjim ciljem usrećiti ljude, dati im mir i spokoj. I zamislite, da radi toga neophodno i neizbežno treba promučiti ciglo jedno čovečje biće, i to ne kakvoga osobito istaknutog,… ne Šekspira, no kakvoga bilo starca… I gle, samo njega treba nagrditi, obogatiti, opljačkati i uništiti, i svima ostalima će biti dobro. Ovde je pitanje, da li biste, dragi moji, mogli da se odlučite da učinite to bez očajanja i mržnje prema onim vašim budućim srećnicima, koji će biti opljačkani na račun toga bednika, i da li možete mirno zaspati na takvom mrtvom, prokletom i brutalnom delu.“
Suština života Dostojevskoga je u tome, da se sreća ne može zasnovati na nesreći, i da se duša ne može iskupiti na račun drugoga.
Protivrečnost čoveka, oko koje su stajali Niče i Dostojevski, sastoji se u tome, da jedan govori: „Sve vam je dopušteno!“ a drugi: „Sve vam je zabranjeno!“
Niče je postavio svu svoju etiku na nekom monstruoznom samomodelovanju, Dostojevski je postavio sve svoje načele na božanskom samoodređenju. Niče je verovao u „samoga sebe“, Dostojevski je verovao u Hrista.
I Niče i Dostojevski su slovenske krvi, iako je Niče postao apostol Zapada, a Dostojevski apostol Slovenstva. Kad bi sutra zaratio Zapad sa Rusijom, Zapad bi ratovao u ime Ničea, tj. u ime svoga egoizma, Rusija bi ratovala u ime Dostojevskog tj. u ime Hrista, u ime svečovečanskog sjedinjenja i bratstva. Ova dva bolesna čoveka, Niče – umobolni i Dostojevski – epileptičar, zavladali su dušama celog kulturnog sveta. Oni su postali simbol i zastava ljudima. Oni iscrpljuju ceo genije najmodernije Evrope. Ove dve sile, koje su do skoro bile više teorijske no praktične, počinju se sve više primenjivati u životu.
Niče i Dostojevski nisu više samo dve teorijske sile kakve su Spinoza i Kant, no dve žive sile, kojima svet živi. Borba u ime Ničeovo i Dostojevskoga već se ovde-onde zapodeva. No odsudna, strahovita borba tek ima da dođe. Duh nadčoveka i svečoveka ići će pred vojskama. Jedan nov „ustanak robova“ predstoji, i, kao što se izvesno da predvideti, jedna nova pobeda njihova. To će biti druga velika pobeda Hrišćanstva u istoriji.
Poštujmo, gospodo, i Ničea i Dostojevskog, poštujmo jednoga kao proroka Zapada, a drugoga kao proroka Istoka, poštujmo ih zbog njihovog genija i zbog njihove plemićske iskrenosti i smelosti, poštujmo ih obojicu – no u odsudnom trenutku stanimo uz Dostojevskog!
