U Kosovskom Zavetu javlja se dilema: ili Carstvo Nebesko, ili carstvo zemaljsko! Ko se opredeljuje za carstvo zemaljsko, za svet kao prostor čovekovog identiteta i samopotvrđivanja – taj se opredeljuje i za „zemaljsku mudrost“, a ona je isto što i filosofija. Ili obratno: filosofija je puka „zemaljska mudrost“. Ona je svetovna, o svetu, o zemaljskom carstvu, o vremenu.
Hegel govori o „racionalnom“ koje je „istovetno sa realnošću“ sveta vremena. Ta istovetnost je filosofija ili „zemaljska mudrost“. Tako je opredeljenje za filosofiju isto što i napuštanje Kosovskog Zaveta: vrhuncem ili najvišim dostignućem čovekovim se od vremena prosvetiteljstva (posebno od Dositeja) u srpskoj kulturi smatra upravo ta „zemaljska mudrost“ koja duhovno poistovećuje sa racionalnim (sa mišljenjem), a racionalno sa realnim, sa svetom vremena (prolaznosti, smrti). Tako čovek ima da sebe „dovrši“ i „prevaziđe“ u tome svetu vremena, u svetu koji je tiranin, čak, i tiraninu, „a kamoli duši blagorodnoj“.
Njegoš, naravno, neće reći da je to čovekovo samoprevazilaženje u svetu moguće, jer dok je sveta i dok je u svetu, čovek je nesrećan, „metafizički“ nesrećan (čak i onda kad u svojoj beslovesnosti svoju nesreću ne primećuje); svet je takav da u njemu, u zemaljskom carstvu, ratuju dusi protiv nebesa (protiv Nebeskog Carstva)…
T’jelo stenje pod silom duševnom,
koleba se duša u tijelu…
………………..
Niko srećan, a niko dovoljan,
(niko dovršen, zadovoljen, pun…)
niko miran, a niko spokojan;
sve se čovjek bruka sa čovjekom:
gleda majmun sebe u zrcalo!
Jer, gledajući sebe i svoje mesto u svetu, svetovni čovek ne može, kao ni majmun, da se uzdigne iznad sveta.
U zemaljskom carstvu nema one čovekove „prve slave“, prvobitne slave koje se on seća kad se seća Carstva Nebeskog (LM-P, 11). Naprotiv, čovek se tu, u zemaljskom carstvu, samo bruka, jer ne može svoju Luču (sebe, u zvaniju ličnosti) da vidi u svetu, nego samo u Nebu. Tražeći sebe i svoju suštinu tu, u zemaljskom carstvu, naći će ne čoveka nego samo majmuna! jer čovek, njegov koren, njegova suština, njegova Luča – nebeski su, te samo u Nebeskom Carstvu može čovek da nađe zrcalo (ogledalo) u kojem će videti i sebe i svoju slavu!
Ko se opredeljuje za Nebesko Carstvo – to jest ostaje, uprkos Prosvetiteljstvu, veran Kosovskom Zavetu – on za svedoka poziva Poeziju: samo „njom se sjeća šta je izgubio“ (LM, I, 36), pa se tako seća i svoje „prve slave“ (LM-P, 11); samo njome može biti sličan Bogu (biti „ikona Hristova“ ili hristolik), jer suština Boga je Poezija (radost stvaranja iz Ljubavi), pa tako i Njegoš slavi Boga kao Poetu (LM-P, 171–180):
Šta je skupa ovo svekoliko
Do Opštega Oca poezija?
(LM-P, 175–176)
Kosovski Zavet, prema tome, nije moguć kao vernost filosofiji, „zemaljskoj mudrosti“, nego samo kao Poezija, kojom se čovek uzdiže (kao Njegoš u Luči Mikrokozma) u Carstvo Nebesko, do istovetnosti čoveka sa božanstvenim. Ta istovetnost nije, kao u Aristotela, u moći mišljenja, nego (po Platonu) u moći poetskog osećanja.
Žarko Vidović, NJEGOŠEVA TRILOGIJA /str. 103-106/ (u NJEGOŠ I KOSOVSKI ZAVET U NOVOM VEKU, Logo Altere, Beograd, 2013)
