„Usamljen se kreći kao nosorog. Zadah mržnje, bestiđe i besuđe, mentalni beskućnici, boemi uvlake, režimski barbarogeniji, oholi zavidljivci, razbarušene ‘odadžije, vagabundi i cinkaroši, ekscentrični poltroni, nezavisni plaćenici. Usamljen se kreći kao nosorog”.
Sputnjikova Orbita kulture ugostila je akademika i pesnika Matiju Bećkovića povodom njegove nove zbirke pesama ,,Nigde nikog, nemamo kud”.
Kako sam Bećković objašnjava, uvodna pesma predstavlja „skromni inventar“ naše današnjice. ,,Nosorog” beleži sve ono što se dešava u svetu, ali i ono što se tek priprema ili je već utihlo, stvarajući osećaj dehumanizacije i gubitka kolektivnih vrednosti. Nova zbirka nastavlja seriju portreta ljudi iz Bećkovićevog života – prijatelja, nepoznatih ljudi, ali i likova iz istorije i mitologije. Svi oni, kako pesnik ističe, imaju jednaku vrednost, od žene koja je pred streljanje tražila duplu iglu da zakači suknju, pa do drugih, malih ali velikih junaka.
Bećković beleži i heroje savremenog života, kao što su sportske figure, uključujući pesmu inspirisanu Novakom Đokovićem. Kao što sam pesnik objašnjava, reč je ne toliko o sportisti, koliko o inkarnaciji ljudskih ideala.
Jezik kao živi izvor
Jezik je za Bećkovića jedini trajni izvor kulture i poezije. Nemamo, kaže pesnik, ni u jednoj arhivi, ni u jednom muzeju, ni u jednoj biblioteci ono što imamo u jeziku. Nijedna reč nije slučajno rođena i svaka bi mogla da se stavi pod zaštitu države kao kulturni spomenik.
Savremeni svet, po njegovom mišljenju, sve više ugrožava jezičku tradiciju, dovodeći do unifikacije i gubitka smisla. Ali poezija, dodaje on, vraća reči život:
Svi primete i obraduju se. I svi razumeju, iako nikada nisu pre čuli. Poezija, kako objašnjava Bećković, sabija milenijume u tačku i čuva istinu, život i kulturu ljudi kroz vreme.
Tamo daleko
Knjiga se završava pesmom „Tamo daleko“, u kojoj Bećković povezuje prošlost, sadašnjost i večnost. Likovi istorije i savremenosti susreću se u metaforičkom prostoru:
Tamo daleko, daleko od svega… sve će nam se vratiti. Sad će nam vrata biti otvorena, tu ću ja stići i postati ceo, negasive iskre, nevidljivi deo.
Pesnik ističe da poezija omogućava da se kroz reči sačuva smisao života i duhovni kontinuitet, prenoseći ljudske vrednosti i sećanja na buduće generacije. Kad postoji čitaoc koji oseća reč, ta pesma nije više samo pesnikova, već postaje deo života onog koji je prima, zaključuje Bećković.
