Nad čovekom plamte plave nebeske tajne, a pod njim tutnje potmule ponornice nepoznatog i večnog. U ovako zagonetnom svetu čovek ne može biti pravi čovek, ako biće svoje ne veže sa plavim beskrajnostima neba i tajanstvenim ponornicama zemlje. I poteče kroz krvotok svih bića u svima svetovima i poživi u svima njihovim srcima. Samo tako čovek doživljuje punoću svoga bića i oseća sebe kao neko svebiće. Jer u svima bićima on nalazi sebe, ali i sva bića vidi sudbinski utkana u sebi.
Sva su mu bića svoja: on iskreno učestvuje u svemu njihovom: i u radostima i u žalostima, i u ushićenjima i u očajanjima. U carstvu postojanja ništa mu nije tuđe; nešto beskrajno i neodoljivo vezuje ga sa svim i svačim: sve je u njemu, i on je u svemu. Svrh svega, on plameno oseća da je na tajanstven način realno prisutan u svima ljudima i da su svi ljudi organski deo njegovog bića: on plače s plačnima, tuguje s tužnima, raduje se s radosnima. Jednom rečju: svima je sve. Čime i kime? – Bogočovekom Hristom. Jer On čovekovu dušu razliva po svima srcima, dajući joj svečovečansku širinu i svečovečansku dubinu. I Hristov čovek se oseća kao svečovek, kome su sva ljudska bića prisna i svoja: svoja i u osećanju, i u saznanju, i u ljubavi. Nema granice između njega i njih, jer ih božanska sila njegove sveljubavi rastapa kao vrelo sunce led. Ispunjen bogočovečanskom ljubavlju, Hristov čovek je uvek svečovečanski raspoložen: u svakom ljudskom stvoru vidi svog besmrtnog, božanskog brata, i gotov je da mu služi svim svojim bićem.
U slovenskom svetu Dostojevski je najveći prorok i najrevnosniji apostol Sveslovenstva. Slovenska ideja je jedno od glavnih njegovih proroštava i jedna od glavnih njegovih blagovesti. Bogočovečanski duh pravoslavlja ne može se saterati u usku čauru nacionalizma, jer svojom svečovečanskom sadržinom on gravitira sveopštem ujedinjenju ljudi Hristom i u Hristu. Nacionalizam, osvećen i prosvećen Bogočovekom Hristom, postaje evanđelski prelaz ka Hristovom Svečovečanstvu. Samo osvećeno i prosvećeno Hristom, Slovenstvo dobija svoj neprolazni značaj u istoriji sveta, i kroz Sveslovenstvo vodi Svečovečanstvu. Jednome cilju teži sve što je pravoslavno: svebratskom ujedinjenju ljudi, i to putem evanđelske ljubavi i samopregornog služenja svima ljudima.
Po shvatanju Dostojevskoga, slovenska ideja u njenom najvišem smislu jeste, pre svega, žrtva, potreba žrtvovati sebe za braću, da bi se time osnovalo veliko sveslovensko ujedinjenje u ime Hristove istine, to jest na korist, ljubav i služenje svemu čovečanstvu, na zaštitu slabih i potlačenih u svetu. Ujedinjenje svih Slovena nije ujedinjenje radi zavojevanja i radi nasilja, nego radi služenja svemu čovečanstvu. U samopregornom služenju Rusije ovoj ideji i sastoji se sva njena moć, tako reći – sva njena ličnost i sva budućnost ruskoga poziva. Svako delo, i misao, i reč, i osećanje, kojim čovek smirava sebe i postaje sluga svome sluzi „poslužiće kao osnov za buduće velikolepno ujedinjenje ljudi, kada čovek neće sebi tražiti sluge i kao sada želeti da sebi slične pretvara u sluge, nego će, naprotiv, iz sve snage želeti da sam postane sluga svima, po Evanđelju.
Za ljude humanističkog, mehaničkog, rimokatoličkog sklopa duha, ovakvo evanđelsko ujedinjenje ljudi u svečovečansko bratstvo, pretstavlja utopiju i nemogućno čudo na zemlji. Ali za pravoslavnog čoveka, obogočovečenog i osvečovečenog Hristom, takvo ujedinjenje ljudi je ne samo vatrena potreba vere i molitve, nego i neophodnost evanđelskog osećanja života. To je jedna od osnovnih stvarnosti, na kojoj stoji i radi koje postoji Hristov čovek u ovom svetu. Služiti ljudima iz evanđelske ljubavi, radi svebratskog ujedinjenja, nije mašta za Hristovog čoveka već prvobitna stvarnost. Hristoliki Zosima veli: „I zar je samo mašta: da će čovek naposletku nalaziti uživanje i radost jedino u podvizima prosvećenja i milosrđa, a ne u radostima grubim, kao danas – u suvišnom jelu, bludu, oholosti, hvalisanju, i zavodljivom uzdizanju jednoga nad drugim? Ja čvrsto verujem da to i nije mašta, i da je blizu vreme kad će se to i zbiti. Smeju se i pitaju: pa kad će to vreme nastati, i ima li izgleda da će ono nastati? A ja mislim da ćemo mi sa Hristom to veliko delo rešiti. Jer, koliko je ideja bilo na zemlji, koje su na deset godina pre svoga ostvarenja izgledale nezamislive, a koje se se najedared javljale kad bi im došao tajanstveni rok, i razilazile se i rasprostirale po svetu! Tako će i kod nas biti, i zasijaće svetu narod naš, i kazaće sav svet: „Kamen koji su odbacili zidari postao je kamenom temeljcem“. A ismevače bi trebalo zapitati: ako je ovo naša mašta, a kad li ćete vi podići svoju zgradu, i kad li ćete udesiti svoj život pravično samo pomoću uma svoga, a bez Hrista? I premda oni tvrde da baš oni idu ka sjedinjenju, to vaistinu u to veruju samo najprostodušniji između njih, tako da se čovek prosto čuditi mora toj prostodušnosti. Doista, u njih ima maštave fantazije više nego u nas! Oni misle da udese život i urede svet pravilno, odbacivši Hrista; ali svršiće time što će svet zaliti krvlju, jer krv izaziva krv, a ko izvuče mač taj će od mača i poginuti“.
Nad podvizima Hristovih ljudi bdi Božja ljubav i Božja sila. Neka ih je malo u svetu, ali iza njih i uz njih stoji Onaj koji najmanje začas pretvara u najveće, i najslabije u najmoćnije. Neka je kvasac svečovečanske ljubavi mali, ali je tu čudotvorni Hristos koji za kratko vreme može učiniti da njime uskisne sav duh svih ljudi, i tako se ostvari svebratsko ujedinjenje ljudi u Hristu. Istina, izjavljuje sveti starac Zosima, zasad hrišćansko društvo samo još nije gotovo, i počiva na ciglo sedam pravednika; no kako pravednih ljudi uvek ima, to hrišćansko društvo stoji nepokolebljivo, očekujući svoj potpuni preobražaj iz skoro još neznabožačkog udruženja u jednu jedinu, vaseljensku i gospodareću Crkvu. A to nek da Bog da bude, nek da Bog da bude, makar na kraju vekova, jer samo tome i jeste namenjeno da se zbude i svrši! I ne treba čovek da se zbunjuje vremenima i rokovima, jer je tajna vremena i rokova u mudrosti Božijoj, u predviđanju njegovom i ljubavi njegovoj. I što po računu ljudskom može biti još vrlo udaljeno, ono se možda, po predopredelenju Božjem, nalazi već uoči svoga javljanja, na pragu. A ovo poslednje nek da Bog da bude, nek da Bog da bude!
Za dušu koja živi Hristom, svečovečanske čežnje i težnje su sasvim prirodne i logične. Sve što je bogočovečansko, u suštini je svečovečansko. Jedini pravi svečovek jeste Bogočovek. Jer je jedino u Bogočoveku sve čovečije dostiglo svoje božansko savršenstvo. Sve čovečansko našlo je u Njemu svoju besmrtnost i svoju večnost. Svaka svečovečanska osobina kod čoveka ili kod naroda dolazi od Bogočoveka, posredno ili neposredno. Dostojevski je prvi počeo govoriti o svečoveku i svečovečanstvu. To je njegovo proroštvo i njegovo evanđelje.
Vrhunac Dostojevskovog proročkog nadahnuća i apostolske blagovesti pretstavlja njegov „Govor o Puškinu“. To je, uistinu, najproročanskije evanđelje i najevanđelskije proroštvo Rusije i Slovenstva. Evanđelje i proroštvo o svečoveku i svečovečanstvu. Po tom proroštvu i po tom evanđelju: prizvanje ruskog čoveka je sveevropsko i svečovečansko. Postati pravi Rus, postati potpuni Rus, to možda jedino znači – postati brat svima ljudima, postati svečovek. O, celokupno naše slovenofilstvo i zapadnjaštvo, jeste samo jedan veliki nesporazum, premda istorijski potreban. Pravome Rusu, Evropa i udes sveg velikog Arijskog plemena, isto su tako dragi kao i udes Rusije, kao i udes svoje rođene zemlje, zato što je naš poziv svesvetskost (vsemirnost) ne stečena mačem, nego silom bratske težnje ka ljudskom sveujedinjenju. Ako uđete u našu istoriju posle Petrove reforme, naći ćete u njoj već tragove i ukazivanja na tu misao, na taj moj san, ako hoćete, u karakteristici našeg opštenja s evropskim plemenima, čak i u našoj državnoj politici. Jer, šta je drugo činila Rusija za čitava dva stoleća svoje politike, ako nije služila Evropi, i možda više nego samoj sebi? Ja ne mislim da je tako bilo zbog neveštine naših političara. Ah, evropski narodi i ne znaju kako su nam dragi! Docnije, ja sam u to ubeđen, mi ćemo, to jest, naravno, ne mi, već budući Rusi, shvatiće svi do jednoga da postati pravi Rus znači: težiti da se u evropske protivrečnosti unese konačan sporazum; pokazati evropskoj tuzi da joj je kraj u ruskoj duši, koja je svečovečanska i sveujedinjavajuća; obuhvatiti njome u bratskoj ljubavi svu braću, i, na kraju krajeva, možda reći i konačnu reč velike i opšte harmonije, konačne bratske sloge svih plemena po Hristovom evanđelskom zakonu.
U univerzalnosti i svečovečnosti Puškinovog genija Dostojevski vidi umetnički izraz ruskog narodnog duha. A ruski narodni duh karakteriše odazljivost na sve što je čovečije u svima ljudima: od najmanjeg do najvećeg. Evropske književnosti su imale, veli Dostojevski, silne umetničke genije: Šekspire, Servantese, Šilere. Ali, kažite: koji je od tih velikih genija bio obdaren sposobnošću svesvetske odazljivosti – kao naš Puškin. I tu baš sposobnost, tu našu najglavniju nacionalnu sposobnost on upravo deli sa našim narodom, i po tome je on, uglavnome, narodni pesnik. Najveći evropski pesnici nisu nikada mogli da tako snažno ovaplote u sebi genij tuđeg, susednog naroda, duh njegov, svu skrivenu dubinu toga duha i svu setu njegovog poziva – kao što je to mogao da izrazi Puškin. Evropski pesnici, kad su se obraćali drugim narodnostima, najčešće su ih preobraćali u svoju nacionalnost, i shvatili na svoj način. Čak i kod Šekspira, Italijani su gotovo pravi Englezi. Od svih svetskih pesnika jedini je Puškin imao osobinu da se potpuno preovaploti u tuđu nacionalnost.
Sila, kojom se čovek izjednačuje sa drugim čovekom, pa čak i preovaploćuje u duh njegov, jeste ljubav. Ona daje čoveku moći da, preovaploćujući se u druga ljudska bića, čovek dostiže punoću i savršenstvo svoje ličnosti. Što više daje, čovek sve više ima, jer sve više prima. Smelo tvrdim, veli Dostojevski, da nije bilo pesnika sa takvom svesvetskom odazljivošću, kao Puškin. I tu nije stvar samo u odazljivosti, nego u strahovitoj dubini toga, u preobraćanju, u preovaploćavanju svoga duha u duh drugih naroda, u preovaploćavanju gotovo savršenom i zbog toga čudesnom. To je jedino Puškinova osobina, i on je u tom smislu, ponajviše, neviđena i nečuvena pojava, a po mome mišljenju i proročanska, jer… jer se kroz to baš najviše izrazila njegova nacionalna ruska snaga, narodnost njegove poezije, narodnost u daljem svom razviću, narodnost naše budućnosti koja se već skrivala u sadašnjici, i izrazila se proročki. Jer, šta je drugo duhovna snaga ruske narodnosti ako ne njena težnja, u konačnim ciljevima, ka svesvetskosti i svečovečnosti? Pošto je postao pravi nacionalni pesnik, Puškin je, čim se dotakao narodne snage, predosetio veliki budući značaj te snage. Tu je on vidovit, tu je on prorok.
Mi Rusi, izjavljuje Dostojevski, imamo dve otadžbine: našu Rusiju i Evropu, čak i u slučaju kad sebe nazivamo slovenofilima. Najveći među najvećim pozivima, koga su Rusi svesni u svojoj budućnosti, to je opštečovečanski poziv, služenje celome čovečanstvu – ne samo Rusiji, ne samo Slovenstvu – nego svečovečanstvu. Svečovečnost je najglavnija lična odlika i poziv svakoga Rusa.
Svečovečnost se, pre svega, sastoji u poštovanju ljudskih vrednosti, ma u kome se čoveku ili narodu nalazile. A svrh svega, svečovečnost se sastoji u poštovanju čoveka, svakog čoveka kao apsolutne i nezamenljive vrednosti. Nošen svečovečanskom ljubavlju, Dostojevski izjavljuje: „Mi ne želimo da budemo Rusi, nego sveljudi… Evropa je naša druga otadžbina – ja prvi strasno to ispovedam, i uvek sam ispovedao. Evropa je svima nama isto tako draga kao i Rusija; u njoj je sve Jafetovo pleme, a naša je ideja: ujedinjenje svih naroda toga plemena, pa čak i dalje, mnogo dalje, do Sima i Hama. Kako to da postignemo? – Da postanemo Rusi, na prvom mestu, i pre svega. Ako je svečovečnost nacionalna ruska ideja, onda svako od nas treba da postane Rus, to jest ono što jeste, i tada će se odmah sve promeniti. Postati Rusom, znači prestati prezirati svoj narod. I zaista, što se jače i samostalnije razvijemo u svom nacionalnom duhu, to ćemo jače i bliže shvatiti evropsku dušu; a zbliživši se s njom, postali bismo joj razumljiviji. Postavši svoji, dobili bismo, najzad, oblik čovečanski, a ne majmunski; izgled slobodnog bića, a ne roba, ne sluge. I govorili bismo s njima pametnije nego pre toga; jer bismo u svom narodu i u njegovom duhu našli nove reči, koje bi Evropljanima neizostavno bile razumljivije. Čak bismo i mi sami tada uvideli: da mnogo od onoga što smo u svom narodu prezirali – nije tama, nego baš svetlost, nije glupost, nego baš um; a razumevši to, sigurno bismo u Evropi kazali takvu reč kakvu tamo još nisu čuli. Uverili bismo se tada: da pravu socijalnu reč ne nosi u sebi nijedan drugi do baš naš narod; da u ideji njegovoj, u duhu njegovom, postoji živa potreba za sveujedinjenjem čovečanstva, sveujedinjenjem sa potpunim poštovanjem za nacionalne ličnosti i za njihovo održanje; za održanje potpune slobode ljudi, sa ukazivanjem na to u čemu se ta sloboda baš sastoji – ujedinjenje kroz ljubav, zagarantovano delom, živim primerom, potrebom za pravim bratstvom; a ne gilotinom, ne milionima otsečenih glava“…
Narodi u Evropi se sve više i više izdvajaju, sve upornije i upornije odvajaju jedan od drugoga svojim zakonima, moralom i gledištem na ceo Božji svet. U celom svetu vide samo sebe, a sve ostale smatraju za prepreke, i svaki posebice želi da kod sebe izvrši to što mogu izvršiti samo svi narodi, svi skupa, opštim udruženim snagama. Većim delom su svi Evropljani takvi, tvrdi Dostojevski. Ideja svečovečanstva sve više nestaje između njih. Kod svakoga od tih naroda dobija ta ideja drugi izgled, tamni, ili prima u svesti nov oblik. Hrišćanska veza, koja ih je dosad spajala, svakim danom sve više gubi snagu. Ni nauka nema snage da ih veže, jer se sve više razilaze. Recimo, donekle, da, oni su u pravu, jer sve te isključivosti, to uzajamno suparništvo, ta povučenost u sebe, ta ponosita nada u sebe jedinoga – rađa u njima divovske snage za borbe sa preprekama na putu. No prepreke baš samim tim sve više i više rastu i množe se… Posle rečenoga se može razumeti zašto Evropljani ne shvataju ni malo Ruse, i uzvišenu osobenost njihova karaktera nazivaju bezličnošću. Ali neka nam se dopusti: ruski se karakter oštro razlikuje od evropskog, u njemu se naročito zapaža visoka-sintetička sposobnost, sposobnost opšte pomirljivosti, svečovečnosti. U ruskom čoveku nema evropske ugaonosti, nepronicljivosti, neodazljivosti. On se sa svima saživljuje i u sve uživljuje. On saoseća svemu čovečanskom, bez obzira na nacionalnost, krv i zavičaj. On ima razumevanja za sve što je makar malo od svečovečanskog značaja. On ima instinkt svečovečnosti. On instinktom pogađa svečovečansku crtu čak i u najoštrijim isključivostima drugih naroda.
Genijalnu potvrdu ovih svojih misli o ruskom čoveku Dostojevski nalazi u Puškinu. Puškin je živo objašnjenje, u svoj umetničkoj punoći, šta je to ruski duh, kuda streme sve njegove sile i kakav je ideal ruskoga čoveka. Mi smo u Puškinu shvatili, da je ruski ideal: svecelost, sveizmirenje, svečovečnost.
Dostojevski je svestan da mu se zbog ovakvog shvatanja ruskog naroda i njegovog istorijskog poziva, mogu činiti razne zamerke. Sve to može izgledati suviše samopouzdano, veli Dostojevski. Zar nama, našoj ubogoj i nekulturnoj zemlji, takav udeo, takav zadatak? Zar je nama suđeno da čovečanstvu kažemo novu reč?… Ali jesam li ja govorio o ekonomskoj slavi, o slavi mača ili nauke? Ja govorim samo o ljudskom bratstvu, i o tome da je za svesvetsko, za svečovečansko-bratsko ujedinjenje, pre svih drugih naroda prednaznačen ruski narod. Tragove toga ja vidim u našoj istoriji, kod naših darovitih ljudi, u umetničkom geniju Puškinovom. Neka je naša zemlja uboga, ali je tu ubogu zemlju „Hristos kao prosjak obišao blagosiljajući je“. Zašto ne bismo mogli primiti u sebe Njegovu poslednju reč? I zar se nije i On rodio u ubogim jaslama? Ponavljam: mi se već možemo pozvati na Puškina, na svesvetskost i svečovečnost njegovog genija. On je mogao u svojoj duši da smesti i tuđe genije kao da su mu rođeni. On je, bar u umetnosti, u umetničkim tvorevinama, neosporno pokazao tu težnju ruskoga duha za svesvetskošću; a to je već važan putokaz.
Pišući malo kasnije objašnjenje za svoj „Govor o Puškinu“ Dostojevski veli: „Ne treba, ne treba se uzrujavati što sam kazao: „da će možda naša uboga zemlja, na kraju krajeva, reći novu reč svetu“. Isto je tako smešno uveravati, da, pre nego što kažemo novu reč svetu, „moramo i sami razviti se ekonomski, naučno i građanski, i tek onda sanjati o „novim rečima“ koje ćemo reći tako savršenim (tobož) organizmima, kakvi su narodi Evrope“. U svom govoru ja sam naročito podvukao: da i ne pokušavam upoređivati ruski narod sa zapadnim narodima u sferama njihove ekonomske ili naučne osnove. Samo sam kazao da je ruska duša, genij ruskog naroda, možda sposobniji od genija ma kog drugog naroda da smesti u sebi ideju svečovečanskog ujedinjenja, bratske ljubavi, trezvenog pogleda, koji oprašta neprijateljstvo, razlikuje i izvinjava raznoliko, briše protivurečnosti. To nije ekonomska osobina, niti koja druga, to je samo moralna osobina, i ko bi mogao odricati i sporiti da je ruski narod ima?… Mi tvrdimo: da se duh ljubavi i sveopšteg ujedinjenja može imati, i nositi u sebi, i uz našu sadašnju ekonomsku sirotinju, pa još i u goroj sirotinji nego što je sad: imao se on, i nosio, i uz sirotinju kakva je bila posle najezde Tatara pod Batijem, ili posle pogroma onog buntovnog doba, kada je Rusija bila spasena jedino sveujedinjavajućim duhom narodnim“.
Tajna Sveslovenstva je – evanđelsko služenje svečovečanstvu radi sveopšteg ujedinjenja svih ljudi u Hristu. Tajna svečovečanstva je u svečoveku koji silom svoje sveljubavi nalazi u svakom čoveku i u svakom narodu večne božanske vrednosti i dragocenosti. Tajna svečoveka je u Bogočoveku koji neprolaznim božanskim savršenstvima krasi sve što je čovečije u svima ljudskim svetovima.