Iako poneki od autoriteta u srpskoj nauci o književnosti i dalje veruju da Pekićev animozitet prema Crnjanskom nije bio utemeljen na bilo kakvom ličnom iskustvu, istina je ipak drugačija: Pekić i Crnjanski su se videli, najmanje jednom, i tom prilikom su razmenili ukupno tri rečenice: Pekiću su pripadale dve, Crnjanskom jedna.
Jedna fusnota gospođe Ljiljane Pekić u knjizi Pekićeve prepiske Korespodencija kao život, donosi nam taj razgovor u celosti. Pekić i Crnjanski su se sreli u Udruženju književnika Srbije, neposredno po Crnjanskovom povratku u zemlju iz londonske emigracije. Pekić je prišao Crnjanskom i kazao mu je: ,,Gospodine Crnjanski”; Crnjanski je odgovorio ,,Ja sam drug”; Pekić je uzvratio ,,Ja sam još uvek gospodin” a zatim je izašao iz prostorije.
Posle ove razmene udaraca, kod Pekića se na više mesta mogu videti znaci animoziteta prema Crnjanskom. Logika je jasna: Pekić se obratio Crnjanskom sa gospodine, aludirajući na njegov građanski (u prevodu – antikomunistički) status između dva rata; Crnjanski se, imenujući sebe kao druga, distancirao od tog statusa; Pekić mu to nije oprostio. Sve je jasno, zar ne?
Pa ipak, baš i nije tako jasno. Pekić je svim svojim junacima davao najbolje šanse, a posebno onima sa kojima se nije slagao. To znači da je umeo da stvari sagleda i iz suprotnog ugla. Dakle, iz perspektive Crnjanskog, ista ova priča glasila bi ovako: dolazi mi u susret jedan visok, nepoznat čovek; oslovljava me sa ,,gospodine Crnjanski”; pomislim da je provokator i zato iz opreznosti kažem ,,Ja sam drug”; provokator odgovori: ,,Ja sam još uvek gospodin”, a zatim se okreće i odlazi.
Ko bi mogao da zameri Crnjanskom na ovoj opreznosti, posebno kada se zna da mu bezbedonosne garancije sasvim sigurno nije dao Josip Broz?
Niz saglasnosti
Kada sam pročitao ovu razmenu udaraca, zapitao sam zašto je ona Pekića baš toliko jako pogodila, da je, i nekoliko godina kasnije, imao potrebu da tu i tamo pljucne na Crnjanskog. To je moguće samo ako se Pekić jako razočarao u Crnjanskog, a mogao je da se razočara samo ako je između njih postojala neka tajna veza i neko skriveno razumevanje, koje na površini nije bilo vidljivo. Kažem, ,,na površini” jer kada se posmatra njihov opus, Crnjanski i Pekić sasvim sigurno nisu bliski pisci.
Međutim, kada sam, razmišljajući o ovoj dvojici svojih prijatelja iz prošlosti, prešao preko poetičkih površnosti, odjednom se preda mnom pojavio čitav niz saglasnosti. Nije stvar samo u njihovom antikomunizmu. Stvar je u tome što je Pekića izuzetno iritirala potreba pisaca da se izoluju od sudbine svog naroda, pod izlikom da su zauzeti stvaranjem umetnosti (sa ili bez navodnika).
Pekićevim rečima: ,,Smatram da sjajne knjige, angažovane, kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca od života njegovog društva, njegove nacije i čoveka uopšte”. Ako je zbilja tako, onda Pekića većina srpskih međuratnih pisaca sasvim sigurno nije mogla da impresionira, ali ga je zato mogao oduševiti upravo Crnjanski. I to ne samo zbog antikomunističke sadržine svog angažmana, već i zbog odlučnosti i jasnosti u ispoljavanju tog angažmana tokom tridesetih godina proškog veka (polemika sa Nolitom, polemika sa Krležom, Ideje).
Druga stvar koja ih spaja jeste to što su obojica socijalno pitanje razdvajali od komunizma, pokušavajući da ga sagledaju i reše u okviru nacionalnog pitanja. Crnjanski je, recimo, 1919. godine, na Beogradskom univerzitetu, bio socijalista, ali je izbačen iz stranke zbog tzv. ,,nacionalističke devijacije”.
Crnjanskovim rečima: ,,Prilikom dolaska jedne socijalističke delegacije iz Pešte, pao sam u nacionalističku devijaciju i bio mi je zabranjen pristup u Dom [Radnički dom]. Tvrdio sam da te industrijski jače zemlje, nas, zemljoradničke zemlje, kraj sveg socijalizma, i dalje da iskorišćuju, ali sam imao svega jedan glas za tu teoriju. To je bio pomenuti Ilija Petrović, prevodilac Bajrona, koji je imao nekakve veze sa šefovima socijalista. Kad je on otišao, ja sam izleteo.” Što se tiče Pekića, on je u jednom intervjuu sebe odredio kao desnog socijaldemokratu, kako bi mogao da se definiše i nacionalno devijantni socijalizam ranog Crnjanskog.
Druga stvar koja ih spaja jeste to što su obojica socijalno pitanje razdvajali od komunizma, pokušavajući da ga sagledaju i reše u okviru nacionalnog pitanja
I Pekić i Crnjanski su osetili da se socijalno pitanje ne može rešavati po strani od nacionalne sudbine, što je lekcija koju su pravoverni komunisti srpskog porekla, manje inteligentni od obojice, naučili tek kasnije, u Titovoj Jugoslaviji. Svaki koji bi pokušao da se pozabavi i nacionalnim pitanjem, odnosno inferiornim položajem Srbije u odnosu na ostale jugoslovenske republike – položaju koji je bio eho kominternovskog razumevanja Kraljevine SHS/Jugoslavije u kojoj je tzv. ,,velikosrpska” buržuazija ugnjetavala sve ostale narode – bio je politički likvidiran, kao Blagoje Nešković 1952. godine ili (verovatno) fizički likvidiran, poput Slobodana Penezića Krcuna 1964. godine.
Dodajmo ovde, u kontekstu skorašnjeg ,,kulturno-umetničkog programa” na teritoriji regiona, i slučaj Tanasija Mladenovića urednika Književnih novina. On je 1968. godine notirao reči Ivana Steve Krajačića, Titovog intimusa i visokog funkcionera SK Hrvatske, upućene delegaciji boraca Srbije prilikom otkrivanja spomenika u Jasenovcu.
One su glasile ovako: ,,Šta vi Srbi hoćete, hteli ste da nam ubijete Tita, [?] vi ste opančari i svinjari, hoćete industriju, za vas nije industrija, vi ste bili i ostaćete svinjari i opančari”. Konsekvenca: Tito se obratio Gradskom komitetu SK Beograda, rečima ,,ovu bandu [ekipu Književnih novina] treba razjuriti.” I ,,banda” bi uspešno razjurena, od strane pravovernih srpskih komunista, koji nisu bili ,,nacionalisti”.
Protiv revolucije
Vratimo se Pekiću i Crnjanskom. Obojica velikih srpskih pisaca nisu nikada bili ideološki ostrašćeni antikomunisti, već su svoj otpor revolucionarnim promenama gradili na humanističkom stavu o nepravdama revolucionarne ,,pravde” i nemoći revolucije da svoje ideale pretvori u realnost (Pekić) odnosno, na činjenici da se preobražaj čoveka ne može izvesti spolja (revolucijom), već samo iznutra (vaspitanjem), što je bio stav Crnjanskog u tekstu ,,Vaspitanje i revolucije” iz 1919. godine. (Ovaj Crnjanskov stav, uzgred budi rečeno, odgovara Volandovom zapažanju o Moskovljanjima u čuvenom romanu Majstor i Margarita, Mihaila Bulgakova. Kada malo bolje razmislim, čini mi se da je u ovom slučaju, Voland bio glasnogovornik Bulgakova).
Socijalna crta kod Crnjanskog i Pekića može se razumeti i kao njihova distanca od kapitalizma. I jedan i drugi su, naime, bili kritički nastrojeni i prema ,,materijalističkoj civilizaciji”, sa kojom su, iz prve ruke, mogli da se sretnu na istom mestu – u Londonu, u kome su obojica živeli nešto više od dve decenije.
Nezaboravne su reči Crnjanskog u kojima objašnjava svoju nameru prilikom pisanja Romana o Londonu: ,,U svom romanu o Londonu nameravam da pokažem grozno robovanje danas novcu. Strašni napor milionskih masa koji svaki dan, svaki dan ponovo, idu na rad, i vraćaju se na rad, da bi mogli da kupe frižidere, radio, aparat za televiziju. Da pokažem kako je užasno da sve ono što je čovek nekada dobijao mladošću, hrabrošću, veselošću, danas, može samo kupiti. Za novac.”
Ukratko rečeno, Crnjanski je užasnut činjenicom da novac gospodari čovekom, zato što je novac jedina vrednost. Ako je novac jedina vrednost, onda to znači da sve što vredi jeste izbrojivo, materijalno, vidljivo, a kada se čovek svede na ono ,,materijalno”, on se više ne razlikuje bitno od životinje.
To je i zaključak do koga dolazi jedan antihumanista, mnogo godina posle Crnjanskog, kada kaže: ,,Hteli biste da znate kako će se superinteligentni kiborzi ponašati prema običnim ljudskim stvorovima od krvi i mesa? Najbolje da počnemo od toga što ćemo ispitati kako ljudska bića postupaju prema svojim manje inteligentnim životinjskim srodnicima.”
Materijalistički svet
Pekić se nadovezuje na Crnjanskovu užasnutost pred slikom čoveka svedenog na puko telo. Naredna faza te redukcije, jeste potreba da se to telo (pre nego sam čovek) usavršava hemijskim jedinjenima ili elektronskim implantima. U suprotnom, pušta se da umre (uz diskretnu asistenciju), ukoliko nije profitabilan.
Crnjanski je užasnut činjenicom da novac gospodari čovekom, zato što je novac jedina vrednost
Pošto dolazi posle Crnjanskog, Pekiću će biti vidljivo ono što Crnjanski tek sluti, pa zato piše romane poput Besnila, 1999. i Atlantide u kojima tematizuje odnos između čoveka i tehnologije koja čoveku više ne služi, već ga pretvara u nešto drugo. A da ne bi ostavio nedoumicu u pogledu svog odnosa prema sebi savremenoj civilizaciji, Pekiću neće biti strani i ovakvi, vrlo direktni i nedvosmisleni iskazi: ,,U svetu zasnovanom na materijalističkoj civilizaciji, materijalističkom poimanju života, neizbežno je sve manje prirodnog, spontanog, slobodnog, izbornog, pravog, a sve više, neprirodnog, neizvornog, indukovanog, ropskog (…).” I tako se ropstvo, koje je video Crnjanski, pojavljuje i kod Pekića.
Za Crnjanskog znamo da je veći deo svog života proveo kao usamljen čovek bez velikih prijateljstava, što nas i ne čudi, kada imamo u vidu da se radi o čoveku koga je Andrić nazvao jedinim bogomdanim piscem svoje generacije – to je prokletstvo velikog talenta. Sa druge strane, Pekić je samoga sebe smatrao strancem u književnosti, dok je prema književnom svetu, sudeći po svedočanstvu Palevestre, ,,napadno i izveštačeno održavao distancu otmene pristojnosti na uljudnom odstojanju.”
Sličnu distancu, Pekić je održavao i prema Engleskoj i Englezima, što potvrđuje i sledeća njegova rečenica, koju bi mogao da potpiše i sam Crnjanski: ,,Ja sam za ovih dvadeset godina boravka u Engleskoj, i to uvek zovem boravkom, a ne životom, smatrao, i sada smatram, da je pravo mesto boravka jednog čoveka njegova zemlja.”
Vreme u kome živimo danas, drugačije je od njihovog vremena: materijalistička civilizacija se danas zove potrošačko društvo, dok se robovanje novcu tretira kao ,,normalan život”. Da žive, sada, tu, pored nas, i Crnjanski i Pekić bi imali još manje istinskih sagovornika, a pitanje je koliko su ih imali i onda, u svom vremenu.
Možda je zato Pekić i bio tako ljut na Crnjanskog, nakon što je njihovo upoznavanje propalo. Kao da je osećao da je upravo ostao bez čoveka koji bi ga mnogo bolje razumeo, nego što su mogli da ga razumeju Mirko Kovač, Filip David, pa čak i Danilo Kiš, koji je bio veliki pisac, ali i drugačija ličnost
