Anton Pavlovič Čehov je bio ruski pisac i lekar. Rođen je 29. januara 1860. godine u Taganrogu u Rusiji, a preminuo 15. jula 1904. u Badenvajleru u Nemačkoj.
Pisao je kratke humoreske, novele i pripovetke, a slavu je stekao pišući pozorišne komade i drame od koji su najpoznatiji „Galeb“ („Čaйka“), „Ujka Vanja“ („Dяdя Vanя“), „Tri sestre“ („Tri sёstrы“) i „Višnjik“ („Višnёvый sad“). Po profesiji je bio lekar, ali mu je književnost bila strast, otuda potiče i njegova izjava da mu je medicina zakonita supruga, a literatura ljubavnica. Umro je sa samo 44 godine, a za to vreme napisao je 17 drama i oko 600 priča, te se smatra jednim od najvećih novelista evropskog realizma.
Detinjstvo i obrazovanje
Anton Pavlovič Čehov je rođen 29. januara 1860. godine u luci Taganrog na jugu Rusije. Njegov otac Pavel Egorovič (Pavel Egorovič Čehov) bio je trgovac, a majka Jevgenija Jakovljevna Morozova (Evgenii Яkovlevnы Morozovoй)je takođe bila ćerka trgovca. Godine 1855., baš po završetku Krimskog rata dobili su prvog sina koga su nazvali Aleksandar. Drugi sin, Nikolaj Kolja rođen je četiri godine kasnije, a nakon njega, već sledeće 1960. rođen je Anton. Naredne godine dobili su četvrtog sina Ivana Vanju, a dve godine kasnije rođena je prva devojčica u porodici kojoj su dali ime Marija Maša. Godine 1865. na svet je stigao još jedan dečak Mihailo Miša.
Mnogobrojnu porodicu Pavel je hranio radeći kao trgovac. Uspeo je da sakupi dovoljno novca da otvori radnju u kojoj su radili i sinovi. Otac je bio izuzetno strog prema sinovima, tako da je slika koju su zapamtili meštani Taganroga o pobožnom i vrednom čoveku bila sasvim pogrešna. Naprotiv, svi članovi porodice, uključujući Jevgeniju redovno su dobijali batine. Jedina svetla tačka u njihovom detinjstvu bile su priče koje im je pričala majka Jevgenija i druženje sa ujakom Ivanom, koji je, po svemu sudeći, bio veoma interesantna ličnost. Ivan je govorio nekoliko jezika, svirao četiri instrumenta, slikao i crtao, popravljao časovnike i slično.
Anton je 1873. godine prvi put pogledao pozorišnu predstavu i potpuno se oduševio. Ljubav prema „daskama koje život znače“ desila se na prvi pogled. Zato je sa braćom napravio Porodično pozorište i pripremao predstave za roditelje i komšije. Ljubav prema pozivu koji je kasnije izabrao desila se dve godine kasnije, i to kada je na izletu sa školskim drugom „zaradio“ upalu trbušne maramice. Nega koju mu je pružao lekar mu je prijala, pa je i sam poželeo da pomaže ljudima kojima je pomoć najpotrebnija. Dečaci su radili u očevoj radnji i uporedo se školovali. Anton Pavlovič je pohađao grčku školu, ali se zbog nerazumevanja jezika teško uklopio. Ocene su mu bile vrlo loše, pa je ponavljao jedan razred.
Nakon završene osnovne škole upisao je gimnaziju u Taganrogu. Starija braća Aleksandar i Nikolaj su zbog neslaganja s ocem napustili porodični dom i odselili u Moskvu. Sav teret siromaštva i očevog prekog karaktera pala je na Antona koji je u tom momentu postao najstariji sin u porodičnom domu. Spas je pronalazio u uređivanju novina koje je sa braćom osnovao pre nego što su otišli. Reč je o svojevrsnoj hronici o događajima i ljudima u mestu koja je bila toliko popularna da su mnogi jedva čekali da se pojavi novi broj. U međuvremenu otac je zbog izgradnje kuće digao kredit koji nije mogao da vrati. Iz straha od toga da ga pošalju u zatvor u sred noći je pobegao u Moskvu kod sinova, a brigu o kreditu i svemu ostalom ostavio je Antonu i Jevgeniji.
Do 1876. godine cela porodica se preselila u Moskvu, a Anton je ostao sam u Taganrogu. Morao je da završi školu i da rasproda preostalu imovinu koju su otac i majka ostavili za sobom. Držao je časove deci bogatijih meštana, a sav zarađeni novac slao je svojima u Moskvu. Radio je, školovao se i mnogo čitao. Pojedini istoričari tvrde da je u tom periodu napisao dramu „Bez oca“ koja nikad nije objavljena i za koju se smatra da ju je Čehov sam spalio. Po završetku gimnazije i sam je otputovao u Moskvu s namerom da završi medicinu i pomogne svojim roditeljima. Želja mu je bila i da se jednog dana vrati u rodno mesto i pomogne njegovom razvoju. Svoje obećanje je kasnije ispunio, pa mnogi posetioci smatraju da je celi Taganrog jedan veliki spomenik Antonu Pavloviču Čehovu. Život u Moskvi Čehov je uspeo da upiše medicinski fakultet i dobije stipendiju koju je skoro celu davao roditeljima, a sam je živeo u domu. Veliki grad i velika promena nisu prijali mladom Antonu, a studij nije bio ono što je on zamišljao. Uprkos tome, godine 1884. uspeo je da položi sve ispite, ali nije predao diplomski rad. Zato mu uz ime nikad nije stajao prefiks „dr“.
Ubrzo je počeo da odrađuje specijalizaciju u bolnici nedaleko od Moskve i praksu u Zvenigorodu. Da bi zaradio nešto novca došao je na ideju da svoje tekstove šalje moskovskim listovima. Ispočetka su ga redom odbijali, a prvu njegovu priču objavio je magazin „Vretence“. Tokom dve godine „Vretence“ je objavilo skoro 130 krakih priča Antona P. Čehova. Međutim, on se nije potpisivao pravim imenom već kao „Doktor koji je izgubio pacijente“, „Čovek bez slezine“, „Mog brata brat“, „Odisej“, „Antonš“, te „Antonša Čehonte“. Tekstove je počeo da šalje i listovima „Budilica“ i „Spectator“. Upornost i veliki talenat nisu ostali neprimećeni u književnim krugovima tog vremena, a prelomni trenutak desio se 1882. godine. Tada je upoznao Nikolaja Aleksandroviča Lejkina (Nikolaй Aleksandrovič Leйkin), uglednog pisca, izdavača i urednika lista „Fragmenti“. Počeo je da piše kolumnu o životu u prestonici, koju su Moskovljani vrlo brzo zavoleli. U tom periodu napisao je dramu „Platonov“, koja je štampana dve decenije posle njegove smrti, 1923. godine. Iste, 1884. godine zadužio se da bi objavio svoju prvu knjigu „Melomenine priče“, zbirku od šest priča. Odštampano je 1200 primeraka, kritičari su je hvalili, ali je prodaja bila slaba, što se može pravdati činjenicom da je objavljena pod pseudonimom „Čehnota“, do sada nepoznatim moskovskim čitaocima. Pisao je i radio u bolnici, ali lečenje nije naplaćivao siromašnima. Sve to uticalo je na njegovo krhko zdravlje, pa je već u decembru 1884. godine počeo da oseća ozbiljne simptome tuberkuloze. Uprkos svom medicinskom znanju, odbio je da prizna da boluje od ove opake bolesti, odbijao je i da promeni način života, da se više odmara, pa čak i da kaže porodici šta mu se dešava.
Sledeće godine se zajedno sa porodicom preselio na prijateljevo imanje u Kiseljovu. Nastavio je da piše i da leči meštane, a posle povratka u Moskvu porodica se preselila u veći i bolji stan. Nikolaj Aleksandrovič Lejkin ga je pozvao u Petrograd gde su ga čitaoci dočekali s oduševljenjem. Osnivač časopisa „Nova vremena“ Aleksej Suvorin (Alekseй Sergeevič Suvorin) ponudio mu je da piše za njegov list, a ubrzo su postali i dobri prijatelji. U vreme najveće epidemije tifusa lečio je ljude u Moskvi, a uporedo s time napisao je neke značajne priče, poput „Prestupnika“, „Lovca“ i „Bede“. Godine 1886. objavio je knjigu „Šarene priče“ na čijim koricama se prvi put pojavilo njegovo pravo ime. Čitaoci u Moskvi su bili oduševljeni, kritičari manje, ali su Petrograđani ponovo oberučke prihvatili novo delo mladog pisca. Sledeće godine objavio je novu zbirku priča pod naslovom „U sutonu“, a 1888. u knjižarama se pojavila priča „Stepa“. Iste godine napisao je svoj prvi pozorišni komad imena „Medved“.
Da bi se odmorio od pacijenata i pisanja, otputovao je prvo u Luku u Ukrajini, zatim u Etos, Tbilisi, Baku i Batumu. Na putovanju je „napunio baterije“, ali se sa povratkom u Moskvu vratila i bolest. Dela su mu objavljivana u uglednom listu „Severni glasnik“, a u oktobru 1888. godine dobio je prestižnu Puškinovu nagradu. Predstava „Ivanov“, proizašla iz pera Antona Čehova bila je veliki hit u Moskvi.
Teret slave koja je svakim danom bila sve veća piscu je sve teže padao. Zato je posvetio pomaganju bolesnim i siromašnim. Slao je novac, hranu i knjige u rodni grad, te sakupljao pomoć za druga siromašna mesta širom Rusije. Smrt starijeg brata Nikolaja, koji je poput njega bolovao od tuberkuloze, slomila je Čehova, ali je spas pronalazio u radu. Godine 1889. objavio je „Sumornu priču“ i zbirku priča „Deca“, a već naredne godine izašla je njegova sedma zbirka priča pod naslovom „Sumorni ljudi“.
Isposništvo u Sahalinu i raskoš Evrope
U proleće 1890. godine otputovao je na sibirsko ostrvo Sahalin gde je bila kolonija zarobljenika. Družio se sa zatvorenicima i pisao o svemu što ga je okruživalo. Bio je šokiran uslovima u kojima su ljudi tamo živeli, a nakon tri meseca napustio je Sahalin obećavši da će učiniti sve da im pomogne. Iz ovog iskustva nastao je socijalni roman „Ostrvo Sahalin“ koji je izlazio u nastavcima. Izmoren putovanjem u Sibir i svime što je tamo video odlučio je da posluša Suvorina i da nakratko otputuje u Evropu. Obišao je Beč, Veneciju, Firencu, Rim, Pariz, Monako i Nicu. Iz sibirske i evropske avanture nastala je pripovetka „Dvoboj“. Melihovo i Jalta Početkom 1892. godine kupio je imanje nedaleko do Moskve gde se preselio sa porodicom. Od zapuštenog imanja stvorio je predivnu seosku idilu, pomagao je i lečio meštane, uređivao baštu koju je sam posadio. Radio je i pisao mnogo, a bolest je sve više napredovala.
Godine 1894. počeo je da piše dramu „Galeb“ koja je prvi put izvedena 1896. godine. Pokrenuo je izgradnju škole, vatrogasnog doma i crkvenog zvonika u Melihovu. Nakon izbijanja epidemije kolere pozvan je u Moskvu da bi pomogao ostalim lekarima da zbrinu sve pacijente. Osim toga, prikupljao je donacije, kupovao lekove i naučio seljake kako da spreče razvoj bolesti. Zbog lošeg zdravstvenog stanja otputovao je u Nicu, ali se tamo nije zadržao nego se vrlo brzo vrato u Melihovo. Kupio je imanje na Jalti gde je završio dva pozorišna komada – „Višnjik“ i „Tri sestre“. Živeo je na relaciji Jalta – Moskva – Petrograd. 1898. mu je preminuo otac, a on je autorska prava na svoja dela prodao za 75 hiljada rubalja poznatom izdavaču A.P. Marksu (A.P. Marx) kako bi osigurao majčinu i sestrinu budućnost. Tu se, ipak nije zaustavio, nego je nastavio da gradi škole na Jalti.
Pozorište, brak i smrt U Moskovskom umetničkom pozorištu upoznao je mladu glumicu Olgu Leonardovu Kniper (Olьga Leonardovna Knipper). Olga je bila lepa i inteligentna, a osim dara za glumu posedovala je izuzetan talenat za muziku i slikarstvo. Posetila ga je na Jalti i odmah se zaljubila tako da je vrlo često, posle proba i predstava u Moskvi putovala na njegovo imanje. Venčali su se u maju 1901. godine. Bolest je sve više napredovala, pa je iste godine otputovao u Švajcarsku na lečenje. Život s Olgom bio je sve što je želeo – živela je u Moskvi i redovno ga posećivala na Jalti. Sledeće godine je zatrudnela, ali je izgubila dete. Na imanju je napisao i jedno od svojih najpoznatijih dela, dramu „Dama s psom“. Pre smrti uspeo je da završi dramu „Višnjik“, a premijerno je izvedena početkom 1904. godine i to pod producentskom palicom samog Čehova. Namera organizatora je bila da se upravo ovom predstavom proslavi piščev rođendan i 25. godišnjica rada. Sve to veoma ga je iscrpelo pa je odlučio da posluša savet kolega lekara i da otputuje na lečenje u Berlin.
Postao je potpuno svestan da će uskoro umreti, zato je u oporuci podelio svoju imovinu na Olgu i ostale članove porodice. Lekar u Nemačkoj je potvrdio sumnje da mu se bliži kraj pa je s Olgom otputovao u Badenvajler. Tu se pomalo oporavio, ali više nije pisao, jer nije voleo da piše u inostranstvu. U pismima majci i sestri pisao je da se oseća bolje, da mu se snaga vratila, te da će se vratiti na Jaltu nakon što poseti Italijanska jezera. Prvog jula u dva ujutro mu se stanje pogoršalo pa je Olga pozvala lekara. Umesto boce s kiseonikom zatražio je šampanjac. Popio je šoljicu šampanjca, spustio se na krevet i izdahnuo. Njegovo telo je vozom prevezeno u Moskvu, sahranjen je pored oca 9. jula na moskovskom groblju Novo devičje. Sahrana je prošla bez mnogo buke, baš kako je pisac želeo.
Značaj
Iako je umro prerano i to na vrhuncu stvaralačke snage Čehov je bio jedan od najznačajnijih ruskih pisaca. Njegova dela proučavaju se na brojnim svetskim univerzitetima, a mnoga od njih doživela su svoju filmsku i televizijsku verziju.
Njegova sestra Marija Maša osnovala je Čehovljev muzej na Jalti i donirala njegove stvari muzeju u rodnom Taganrogu. Ostatak života provela je u radu na očuvanju književnog opusa svoga brata. Bibliografija Najznačajnije drame 1886. O štetnosti duvana 1887. Ivanov 1888. Medvjed 1889. Prosidba 1889. Šumski duh 1889. Svadba 1891. Jubilej 1896. Galeb 1897. Ujak Vanja 1900. Tri sestre 1903. Višnjik Najznačajnija prozna dela 1884. Melpomenine bajke 1886. Šarene priče 1887. Nevine priče 1887. U sutonu 1894. Novele i pripovetke Ostala dela Dama sa psom Čovjek u futroli Stepa Ogrozd Dočasnik Prišibjejev O ljubavi Ođel br. 6 U jaruzi Nevesta Ostrvo Sahalin
