Evropski parlament usvojio je zakone koji imaju za cilj da pooštre proceduru dobijanja azila u Evropskoj uniji, kao i da obezbede bolju kontrolu granica. Kako bi to trebalo da funkcioniše?
Nakon osam godina teških pregovora sa 27 država članica, Evropski parlament je usvojio sveobuhvatnu reformu evropske politike azila. Takozvani Pakt o migracijama, koji se sastoji od osam zakona, prvenstveno ima za cilj smanjenje broja potražilaca azila, ubrzanje procedura za dobijanje azila i njihovo izmeštanje na spoljne granice.
Prema podacima Eurostata, statističke agencije EU, prošle godine bilo je 1,14 miliona zahteva za azil. Već četiri godine broj tih zahteva stalno se povećava. Pored toga, oko četiri miliona ratnih izbeglica iz Ukrajine smešteno je u EU od 2022. godine.
Kako bi trebalo da funkcionišu procedure na spoljnim granicama?
Potražioci azila i izbeglice trebalo bi, u roku od sedam dana nakon dolaska kopnenim, vodenim ili vazdušnim putem, da budu jasno identifikovani i registrovani u proširenoj biometrijskoj bazi podataka „Eurodac“.
Migranti iz zemalja sa stopom priznavanja azila manjom od 20 procenata, trebalo bi da budu zadržani na granici do dvanaest nedelja. U kampovima – koji moraju da budu formirani u Grčkoj, Italiji, Malti, Španiji, Hrvatskoj i na Kipru – trebalo bi da bude odlučeno ko će biti vraćen u matičnu zemlju bez daljeg ispitivanja. To se odnosi samo na manjinu onih koji dolaze. Kapacitet tih kampova trebalo bi da bude 30.000 mesta širom EU.
Migranti iz zemalja s višom stopom priznavanja azila, trebalo bi da prođu kroz redovnu proceduru azila. Te procedure, koje su do sada mogle da traju godinama, trebalo bi skratiti. Odbijeni potražioci azila trebalo bi da budu deportovani direktno sa spoljnih granica.
Kako će se rasteretiti zemlje takozvanog prvog ulaska u EU?
Zemlje takozvanog prvog ulaska u EU, trebalo bi da budu u mogućnosti da neke od potražilaca azila ili migrante koji imaju dobre šanse da dobiju azil, prebace u druge zemlje-članice EU. Između država-članica trebalo bi da postoji „obavezna solidarnost“.
Države poput Mađarske, koje ne žele da prihvate migrante, trebalo bi barem da plate odštetu ili da pošalju opremu i osoblje zemljama takozvanog prvog ulaska u EU. Navedena suma za odštetu je 20.000 evra po neprihvaćenom migrantu. Međutim, taj sistem kompenzacije nije propisan zakonom, već o njemu moraju da pregovaraju države-članice od slučaja do slučaja.
Ako se neka zemlja oseća preopterećeno, ona može da ublaži mnoga pravila i zahteva više solidarnosti. Svih 27 država zajedno odlučuje o tome da li je nastupila jedna takva „krizna situacija“. Dakle, ima mnogo prostora za političke sporove.
Kako bi trebalo rasteretiti trenutne ciljne zemlje?
Mnogi potražioci azila su do sada direktno iz Grčke ili Italije odlazili u Nemačku, Austriju, Francusku, Holandiju ili Belgiju. To važi i za odbijene potražioce azila. Zemlja prvog prijema (npr. Italija) zapravo bi trebalo da bude obavezna da te migrante primi nazad. Međutim, u praksi se to ne dešava.
Novi Pakt o migraciji sada ponovo revidira pravila. Podsticaji za unutrašnju migraciju, takozvani faktori privlačenja (pull factors), trebalo bi da budu oslabljeni ujednačenim beneficijama i uslovima prijema širom EU.
Da li će deportacije postati lakše?
Pakt predviđa da se ljudi u budućnosti brže deportuju u zemlje porekla ili tranzitne zemlje koje su označene kao sigurne. Evropska unija teži sklapanju više sporazuma s trećim zemljama kako bi one ponovo prihvatale odbijene migrante.
Često se kao primer navodi nedavni sporazum sa Tunisom. Ta zemlja se složila da ponovo prihvati svoje državljane u zamenu za ekonomsku pomoć. Međutim, vlada Tunisa ne želi ponovo da primi ljude iz podsaharske Afrike, koji su migrirali u EU preko Tunisa.
Sporazum sa Turskom iz 2016. doveo je do smanjenja broja sirijskih izbeglica koje su stizale u Grčku tokom četiri godine. Taj sporazum, međutim, više ne funkcioniše, jer Turska više ne prihvata sirijske izbeglice iz Grčke.
Kako sprečiti takozvani „azilantski turizam“?
Graničari Evropske unije bi ubuduće trebalo da evidentiraju sve ljude koji dolaze i da čuvaju njihove biometrijske podatke u proširenoj bazi podataka, koju će moći da koriste sve vlasti u Evropi. Na taj način će se utvrditi da li migranti koji su odbijeni u Grčkoj, na primer, ponovo podnose zahtev za azil u Austriji ili prolaze kroz više drugih zemalja. Potražilac azila bi potom lakše mogao biti deportovan u zemlju takozvanog prvog ulaska u EU i na kraju u zemlju porekla.
Od 2015. godine bilo je nekoliko pokušaja da se uvede obavezna registracija. Dosadašnja baza podataka „Eurodac“, koja je čuvala samo otiske prstiju, imala je značajne propuste i tehničke nedostatke.
Zašto je Pakt o migraciji i dalje kontroverzan?
Zagovornici Pakta tvrde da će stroža pravila i procedure koje dovode do bržih deportacija imati dugoročni efekat odvraćanja – manje ljudi će kretati na put, jer će imati manje šanse da ostanu u Evropi, čak i ako im zahtev za azil bude odbijen ili bez odgovarajućeg postupka.
Kritičari pakta se žale da bi time bilo potkopano pravo na azil u EU i da bi oni kojima je zaštita zaista potrebna ubuduće bili odbijeni. Oni smatraju da će se stradanja na putu preko Sredozemnog mora nastaviti.
Kako dalje?
Savet Evropske unije, odnosno predstavnici 27 država-članica, sada mora ponovo da dâ saglasnost krajem aprila, što se smatra formalnošću. Kada razni zakoni i propisi Pakta o migraciji postanu pravno obavezujući, najvažnije će biti da li i kako države članice ispunjavaju svoje nove obaveze. Hoće li Italija uspostaviti funkcionalne zatvorene granične kampove? Da li će severne i istočne članice zaista pokazati solidarnost i prihvatiti migrante ili bar finansijski pomoći?
Implementacija novih pravila će trajati do dve godine, tako da će tek za nekoliko godina biti jasno da li se broj tražilaca azila zaista smanjuje.
