Kodeks časti temelji se na pretpostavci da je čast najvrednije obeležje svake osobe. Čast je spoljašnje lice i odraz dostojanstva svakog čoveka. Pravo na dostojanstvo jednog čoveka je jedno od temeljnih ljudskih prava i jednako pripada svakom ljudskom biću, bez obzira na starost, pol, klasu, rasu i druga obeležja.
Čast predstavlja osećaj vrednosti
Čast (lat. honor) apstraktni je pojam koji predstavlja osećaj vrednosti koji utiče na društveni položaj i na samoocenjivanje nekog pojedinca ili porodice, društva, vojske ili vojne jedinice, države i sl.
Prema tome, pojedincima ili njihovim obiteljima, određenim društvenim zajednicama, vojsci ili vojnim jedinicama, vojnoj ili civilnoj školi, određenim grupama ljudi, državama, dodeljuju se vrednosti i ugled u društvu koji je u skladu prema njihovim izvršavanjem zadataka koja su zadana određenim kodeksom časti, te moralnim kodeksom zajednice u celini.
Kodeks časti je bio čvrsto utemeljen od samog nastanka borilačkih veština
Već od samih početaka nastajanja pojedinih borilačkih veština, bez obzira na zemlju njihovog nastanka, određeni kodeks časti bio je čvrsto ukorenjen u njihovim temeljnim moralnim načelima. Prihvatanjem tog kodeksa časti pojedinac je prihvatio i određene standarde ponašanja, kao i ideale karaktera koji su potrebni za člana jedne takve grupe ljudi tj. onih ljudi koji se bave određenom borilačkom veštinom.
Tako su u raznim istorijskim periodima u mnogim zemljama sveta nastajali pojedini kodeksi časti, mnogi od tih kodeksa, postali su sveopšte poznati.
Već su u staroj Grčkoj, Spartanci imali svoj kodeks časti, a određeni kodeks časti imale su i pojedine rimske legije, kao i određene jedinice Aleksandra Makedonskog, Indijanci Sijuksi pa vojnici Džingis Kana, i mnogi drugi.
Zasigurno da je jedan od najpoznatijih kodeksa časti japanski kodeks časti – bušido, a kojeg su se pridržavali poznati japanski ratnici – samuraji. Iako je japanski kodeks časti bušido najpoznatiji, u svetu je bilo poznato još mnogo drugih kodeksa časti od kojih ćemo spomenuti neke.
Najpoznatiji kodeksi časti u ratničkom svetu
Jedan od starijih kodeksa časti je poznati francuski kodeks ratničkog staleža – noblesse oblige (propisi viteštva), kojeg su se pridržavali vitezovi već od 13 veka. Poznat je i Nemački kodeks časti naziva – gemut, kojeg su se pridržavali nemački vitezovi u srednjem veku.
Jedni od poznatijih kodeksa časti su i engleski – gentleman’s code, te francuski – gentilhomme, koji su bili uglavnom vojni i plemićki kodeksi časti a pojavljuju se negde početkom 16. veka. Jedan od poznatijih viteških kodeksa časti je i italijanski kodeks naziva – cavalleria. Viteški kodeks časti je pod sličnim nazivima – codigo de caballero, a nešto kasnije honor de cavalleria, poznat i u Španiji.
U srednjem veku u nekim zemljama uglavnom središnje Evrope, bio je poznat i kodeks pod nazivom – fidei et honoris, određeni kodeks uzornog ponašanja i primerenog vladanja, koji je u svojoj osnovi poštovao princip poštenja i časti. Sve su to bili kodeksi moralnih principa kojih su se vitezovi u raznim evropskim zemljama morali pridržavati.
Određena pravila ponašanja
Određena pravila ponašanja tj. određeni kodeksi časti postojali su i u 18. i 19. veku, kao na primer kodeks ponašanja oficira u Nemačkoj pod nazivom – Siva knjiga, koja je regulisala pravila ponašanja u dvoboju mačem ili pištoljem.
Poznata zemlja po svojim dvobojima zbog uvrede časti bila je Francuska, u kojoj se je primenjivao već pre spomenuti kodeks časti. Poznati vojskovođa Napoleon Bonaparta ustanovio je u Francuskoj Orden legije časti, kao jedan od prvih ordena takve vrste.
U 19. i 20. veku na američkom zapadu, postojali su nepisani kodeksi časti koje su poštovali i pridržavali ih se tamošnji stanovnici, ti kodeksi su poznati pod nazivima – kodeks kauboja ili kodeks za zapad.
Kodeks časti su imali čak i gusari
Manje je poznato da su jedan od strožih kodeksa časti u 17. i 18. veku. primenjivali gusari, pod nazivom – „Kodeks Braća obale“.
Godine 1889. u Americi je utemeljen etički kodeks časti za skitnice, pod nazivom – hobo etički kodeks. Kodeks je poznat po određenim simbolima kojima su se skitnice služile. Poznati su i kodeksi časti kojih se pridržavaju neke poznate kriminalne grupe, tako primera radi kineske trijade imaju svoj kodeks časti, a japanske jakuze imaju svoj. Prema kodeksu, zbog nečasnog postupka kod jakuza, poznato je odsecanje malog prsta.
Jedan od poznatijih kodeksa časti u svetu je kodeks kojeg se pridržavaju pripadnici italijanske mafije. Mafija ima svoj osnovni kodeks ponašanja pod nazivom koza nostra (naša stvar), a sam kodeks časti je poznat pod nazivom – omerta.
U Evropi su se primenjivali razni pre navedeni kodeksi časti a koji su imali svoj prilično veliki uticaj na vežbače određenih borilačkih veština, kao na primer na rvače, mačevaoce i boksere.
Svakako da je na istočnjačke borilačke veštine, a posebno na japanske borilačke veštine najveći uticaj imao kodeks časti – bushido.
Bushido – kodeks časti
Bushido (bu-shi-do, bu – snažan, bushi – ratnik, do – put ili način) ili put ratnika (put samuraja), bio je nepisani kodeks osnovnih moralnih načela ratničkog staleža u Japanu.
Iako se sistem vrednosti sadržan u bushido kodeksu menjao pod različitim uticajima kroz ceo period japanskog feudalizma, njegova osnovna suština je ostala nepromenjena.
Uvek su isticani pravednost i iskrenost, hrabrost, uljudnost, čast te skromnost i lojalnost kao najviše vrline savršenog ratnika.
Posebna važnost pridavala se preziranju smrti, dok je lojalnost porodici, zavičaju i gospodaru (vladaru) predstavljala najvišu samurajsku obavezu. Samurajski stalež se pojavio kao značajna snaga u periodu Hejan (794-1185), a nastao je od predstavnika ratničkog staleža – buke.
Postepeno su stupili u službu na dvoru kao fizička straža. Nazvani su samuraji, od reči samurau – služiti, pratiti. Reč samuraj se u početku odnosila samo na vojnike koji su bili na dužnosti u carskoj palati, a kasnije je označavala sve pripadnike ratničkog staleža. Njihov način života znatno se je razlikovao od života ostalih pripadnika dvorske aristokratije.
Zbog učestalog ratovanja u periodima Kamakura (1192-1333) i Ašikaga (1338 – 1573), zahtevalo se od njih negovanje ratničkih vrlina i stalno veličanje hrabrosti na bojnom polju. Ravnodušnost prema smrti preuzeta je iz Zen budizma, kada je otkriveno da njegovo odbacivanje života kao objekta obožavanja može mnogo da ponudi ratniku. Budizam je doneo veru u nepromenjivost sudbine, pokoravanje neizbežnom i hrabru mirnoću pred opasnošću.
Veliku važnost su pridavali poreklu i porodici
Veoma se cenila čast, a pod uticajem šintoizma, izvorne japanske religije, ratnici su veliku važnost pridavali poreklu i ugledu porodice. Zbog počinjene greške ili gubitka časti, najviši vid spremnosti na žrtvovanje predstavljala je obaveza samoubistva (seppuku) ritualnim rasecanjem utrobe (hara-kiri).
Takav način samoubistva, bazira se na staro japansko anatomsko vjerovanje prema kojem je tačka nešto iznad pupka (jap. – hara), središte čovekove duše i osećaja. Osnovna vodilja za počinjenje seppukua bila je – „Otvoriću prebivalište svoje duše i pokazaću ti kakva je.“ Sam vidi dali je iskvarena ili čista.“
Pridavali su značaj i telesnom i umnom usavršavanju
Program učenja ratničkog staleža bio je baziran uglavnom na izučavanju sledećeg: mačevanje, streličarstvo, jahačke veštine, upotreba koplja, taktika ratovanja, kaligrafija, etika, književnost, istorija, sa posebnim akcentom na izučavanje i vežbanje ju-jutsu ili javara veštine.
Ju – jutsu kao borilačka veština je bila posebno cenjena jer za razliku od rvanja nije zavisila od fizičke snage, a razlikovala se u odnosu na druge oblike napada utoliko jer ne koristi oružje.
Bušido kodeks se poštovao svo vreme dok je trajala obuka i bio je od početka sastavni deo učenja u svim borilačkim veštinama koje su ratnici izučavali. Iako bushido kodeks nije bio zapisan, njegova nepisana pravila su se poštovala. Onako kako su se pojedine borilačke veštine tokom istorije razvijale, tako se i znanje o pojedinim borilačkim veštinama prenosilo sa jednog učitelja na njegove učenike, sa jedne generacije na drugu.
Svaki majstor borilačkih veština je na taj način svojim učenicima prenosio i nepisana pravila o kodeksu časti. Načini vežbanja prožeti kodeksom časti kodeks časti – ju-jutsu ili „Do“ tehnike borenja koje su koristili ratnici u feudalnom Japanu nazivaju se – bugei.
Bilo je 40 osnovnih tehnika borenja
Prema nekim stručnjacima za borilačke veštine tih osnovnih tehnika, a koje su svoj najveći razvoj imale u feudalno doba, ima oko 40. Te tehnike borenja – bugei, su praktično primenjivane u ratu i to je njihova osnovna odlika te njihova svrha, dakle – bugei su ratničke veštine starog Japana.
Pojedinačne ratničke veštine bugei, u svom nazivu koriste reč jutsu (veština, umeće), a zbog svoje osnovne svrhe korišćenja u vreme rata poštovanje bushido kodeksa se podrazumevalo i podsticalo.
Poznati majstor borilačkih veština Jigoro Kano (1860 – 1938), koji je u mladosti sam vežbao nekoliko različitih stilova tj. škola jutsua, kada je postao sensei (učitelj), uvideo je da se njegova škola po nazivu ne razlikuje previše od drugih škola toga vremena.
Dobro promislivši, godine 1898. došao je na ideju da svoj stil nazove – judo. Majstor Kano je tim nazivom na neki način hteo da zadrži određeni tradicionalni naziv, kao na primer – budo ili bushido, a da sama vještina ipak nema svoju osnovnu ratničku svrhu i time naziv jutsu.
Nastanak judo-a
Tim je činom borilačka veština judo više prihvatila oblik vežbanja principa borenja, čime je umanjila svoju osnovnu svrhu ratničke veštine, a samim time i potrebu za strogim pridržavanjem bushido kodeksa časti. Na taj način, majstor Kano je svoj stil mogao prilagoditi za različite profile i profesije ljudi, te izbeći da se njegov stil borenja (judo) koristi isključivo samo za potrebe vojske ili policije.
Tako je iz ju–jutsu ratničke veštine postepeno nastao – judo (ju – nežno, do – put ili način), način vježbanja određenih tehnika principa borenja koji se je postepeno razvijao i menjao svoju svrhu, tako da je danas on uglavnom sport.
Uvidevši uspešan razvojni put borilačke veštine judo, i neki drugi poznati majstori borilačkih vještina preuzeli su isti princip.
Nastanak karatea, aikidoa i drugih borilačkih veština
Tako je poznati majstor borilačkih veština i začetnik borilačke vještine karate Gičin Funakoši (1868 – 1957) još 1926. godine nazivao svoj stil karate-jutsu, da bi deset godina kasnije, 1936. godine, promenio taj naziv u karate-do.
Danas se za tu borilačku veštinu koja sve više poprima svoj sportski oblik, uglavnom koristi samo naziv – karate. Drugi veliki majstor borilačkih veština Morihei Uešiba (1883 – 1969), koji je u mladosti vežbao razne oblike jutsu veština, u početku je svoj stil nazivao aiki-ryu tj. aiki-jutsu, da bi pred kraj 1942. godine promenio naziv svog stila u danas već svima znan – aikido.
Naziv je postao opšte poznat početkom 1948. godine. Odmah nakon završetka Drugog svetskog rata u tadašnjem Japanu je došlo do mnogih promena, a mnoge od njih su se odrazile i na borilačke veštine.
Mnogi majstori borilačkih veština toga vremena za vreme rata su bili instruktori raznih časnika u japanskoj vojsci ili su i sami bili pripadnici japanske vojske.
Upravo iz tog razloga, po završetku rata, želeli su svetu da predoče miroljubivost svojih pogleda na život i njihovih japanskih borilačkih veština, a ne njihovu ratničku svrhu.
Gubljenje izvornog smisla
Tako su propagirali „Do“ način vežbanja borilačkih veština i time im postepeno umanjivali njihovu početnu svrhu i smisao kao ratničkih veština. Takođe su postepeno umanjivali uticaj ratničkog bushido kodeksa časti u borilačkim veštinama.
Tako je način vežbanja, postepeno zamenjen sa danas poznatijim „Do“ oblikom vežbanja. Mnoge borilačke veštine su tako postepeno menjale svoju osnovnu ratničku svrhu tj. način pristupa vežbanju, pa time i svoje nazive, kao npr.; ken jutsu – kendo, iai jutsu – iaido, so jutsu – sodo, kyu jutsu – kyudo, jo jutsu – jodo, kao i neke druge.
Čak su i razni načini borenja sa oružjem na ostrvu Okinava postepeno promenili naziv u – kobudo. Takav „Do“ način vežbanja su prihvatile i mnoge korejske borilačke vještine, kao npr.; hap ki do, hwa rang do, han mu do, kumdo, tang soo doo i svakako najpoznatiji tae kwon do.
Čak je i poznati majstor borilačkih veština i glumac Brus Li za svoj način borbe izabrao naziv – jeet kune do. Način vežbanja po „Do“ principu su prihvatile i neke druge borilačke veštine širom sveta. Kao primer možemo navesti vijetnamski viet vo dao ili Quan ki do, u Kanadi Defendo ili Wen –Do, u Australiji Zen do kan, a uticaj je vidljiv i na indonezijski sindo, te burmanski boks bando.
Kodeks časti u moderno doba
Hteli to neki majstori borilačkih veština da priznaju ili ne, danas je velikom većinom „Do“ oblik tj. „Do“ način vežbanja borilačkih veština, te njihovo poimanje, više okrenuto sportu i sportskom rezultatu nego samoj izvornoj borilačkoj veštini, a još manje ratničkoj vještini iz koje potiče.
Kodeks časti se tu vrlo retko spominje jer današnji sport ima svoja pravila i svoj fer-plej i za veliku većinu sportista to je sasvim dovoljno. Ipak, i danas postoje manje grupe majstora, koji još uvek poštuju i prihvataju neka od pravila bushido kodeksa časti.
I danas neki pravi, kažimo, istinski majstori pojedinih borilačkih vještina kako na Istoku tako i na Zapadu, poštuju i pridržavaju se određenih životnih pravila iz kodeksa časti.
Borilačka veština je neodvojiva od životne filosofije
Za te pojedine majstore borilačkih vještina, bavljenje određenom borilačkom vještinom nije hobi ili nešto čime se oni bave u svoje slobodno vreme. Za njih to nije niti sport, i bavljenje tom borilačkom veštinom oni ne prihvataju sa sportskog stanovišta, već je za njih to borilačka veština i životna filosofija.
Iako se mnogi majstori toj borilačkoj veštini posvećuju profesionalno, bavljenje tom borilačkom vještinom oni ne smatraju kao svoj osnovni posao. Bavljenje tom borilačkom vještinom, pre svega za njih predstavlja određeni način života koji uključuje poštovanje moralnih principa i određenih kodeksa časti.
Tako i danas možete naći majstore borilačkih veština na Zapadu koji će vam za borilački sport boks kazati da je to plemenita veština, ili neke druge majstore koji će vam kazati da su borilačke veštine kao što su rvanje ili mačevanje veštine za gospodu koja poštuju kodeks časti.
Iako je vreme samuraja davno prošlo u današnjem Japanu još možete pronaći majstore borilačkih veština koji žive poštujući principe bushido kodeksa časti.
Bez obzira na zemlju porekla određene borilačke veštine, kao i na naziv kodeksa časti koji se u njima neguje, osnovni principi kodeksa časti su i na Istoku i na Zapadu gotovo identični.
Onaj praktikant, trener ili instruktor, pojedine borilačke veštine koji ne živi po moralnim principima nekog od kodeksa časti, nije, i nikada neće biti istinski majstor te borilačke veštine.
Drevni samuraji izdvajali su se od ostalih ljudi toga vremena najpre po činjenici što su živeli prema bushido kodeksu časti. Kada danas upitate nekog od oficira koji su završili poznatu vojnu školu „West Point“ po čemu se oni posebno izdvajaju od drugih ljudi, odgovor će uvek biti – „po određenom kodeksu časti“.
Oni koji misle da je osnovna razlika između vrhunskih majstora borilačkih vještina u odnosu na druge, u boji ili načinu na koji oni nose kimono, u amblemima na njihovom kimonu ili sportskoj majci, u boji njihovog pojasa ili njihovoj tituli, u dobrom poznavanju ili izvođenju neke tehnike, nisu u pravu.
Kada danas upitate neke od vrhunskih majstora borilačkih veština, što je osnovno po čemu se oni razlikuju od ostalih ljudi ili nekih drugih osoba koje vježbaju borilačke veštine, njihov odgovor je u svojoj osnovi uvijek isti – „po tome što živimo poštujući moralna načela kodeksa časti“.
Bushido, noblesse oblige, the chivalry code, the genleman’s code, gemut, cavalleria, the cowboy code, za većinu ljudi su samo neki starinski nazivi za neke običaje iz daleke im prošlosti. Za njih su to običaji za koje su oni čuli iz nekih starih legendi o vitezovima ili samurajima. Običaji koji nikada nisu zapisani, pa čak ni jasno propisani, već ti propisi isključivo žive samo u raznim istorijskim legendama.
Za neke druge ljude to su pak nepisana pravila ponašanja. Njihova osnovna moralna načela po kojima oni žive. To su nepisana pravila kojih su se pridržavali i po kojima su živeli njihovi očevi, kao i očevi njihovih očeva, to su nepisana porodična pravila i za njih je to porodična tradicija.
Istinski majstor, učitelj neke od borilačkih veština, svog učenika će prihvatiti kao nekog ko je član njegove porodice. Samim tim će ga podučiti i onome što je on naučio od svog oca ili svog učitelja. Naučiće ga da poštuje nepisana pravila kodeksa časti, i još više, pokazaće mu svojim primerom kako se živi poštujući moralne principe kodeksa časti, što je smisao i osnovni fundament svake borilačke veštine.
