Ekonomske posledice sve starije populacije: Potreba za radno sposobnim stanovništvom i dostojanstvenom starošću

Najveći demografski izazov sa kojim se svet suočava više nije brz rast stanovništva, već njegovo starenje i to kao posledica povećanja dugovečnosti i pada plodnosti (od 1970. do 2020. stopa fertiliteta opala je u svakoj zemlji na planeti).

Ono što je izvesno dobra okolnost je da ljudi širom sveta žive sve duže. Na globalnom nivou, životni vek prosečnog muškarca se tokom proteklih sto godina skoro udvostručio, dostigavši 71 godinu, i pet više kada su u pitanju žene, budući da je kod muškaraca duplo veći rizik od bolesti srca i pluća.

Glavni razlog za to je drastičan pad smrtnosti dece. Dok je u Britaniji 1841. više od trećine muške dece bilo mrtvo pre nego što su navršili 20 godina, trenutno je ta brojka tek 0,7%. U istoj državi je sve do 1965. najčešća godina života u kojoj se umiralo bila prva, danas je to osamdeset sedma. Istovremeno, u 1841. godini 77% muške populacije Britanije nije doživelo 70. godinu; godine 2020. ta cifra je pala na 21%. Uzroci rane smrti su u najvećoj meri pobeđeni čistijom hranom i vodom, vakcinacijom i antibioticima.

Pad nataliteta izazov je s kojim se sučavaju praktično sve razvijene države (koje imigracijom nadoknađuju potrebu za uglavnom nisko kvalifikovanim radnicima, koji rade poslove koje domicilno stanovništvo neće), kao i Istočna Evropa, uključujući i našu zemlju. Takođe globalni fenomen, usko povezan s prethodnim, je i pad fertiliteta.

Praktično, jedini deo planete koji ima znatno veću stopu plodnosti žena u periodu od 15. do 49. godine od one koja je potrebna za prostu reprodukciju (2,1) je Afrika (ovde se još mogu uključiti neke azijske slabo razvijene zemlje, poput Avganistana, Bangladeša, Pakistana, Nepala i, još zakratko, Indije). SAD i zemlje Zapadne Evrope već decenijama imaju stopu fertiliteta ispod magičnih 2,1, ali su one beležile rast populacije i to ne samo zahvaljujući neto imigraciji, već i snažnom natalitetu nedomicilnog stanovništva, kao i znatnom padu mortaliteta.

Starenje populacije

Pad nataliteta i fertiliteta praćen je još jednim demografskim problemom, koji je dobrim delom posledica prethodna dva, a to je starenje populacije, i to u skoro svakom regionu sveta. Ovaj fenomen je generisan dejstvovanjem tri faktora: opadanjem fertiliteta, rastom prosečnog trajanja životnog veka, te povećanjem udela starije u ukupnoj populacijei. Prema projekcijama Ujedinjenih nacija, učešće globalne populacije starosti 65 i više godina će porasti sa 10% u 2022. na 16% u 2050. godini.

Postoji opravdana bojazan da bi drastične promene u starosnoj strukturi stanovništva mogle otežati određene reformske politike, poput povećanja praga za starosne penzije ili usporenje rasta naknada za brigu o starima. Naime, starenje populacije menja biračke preferencije, pa samim tim i stavove glavnih partija po pitanjima povezanim s tim problemom. Na primer, trend porasta snaga partija čiji su glasači dominantno stariji je eklatantan. Tako ankete uoči izbora za Evropski parlament u junu 2024. ukazuju da će partije desnog centra i nacionalno-konzervativne grupacije u „skupštini EU“ značajno povećati broj glasova dobijenih od starijih sugrađana.

Trend starenja brine i ekonomiste koji očekuju nestašice radne snage, poremećaje na tržištu nekretnina i pad stope štednje (stariji bi mogli početi da masovno prodaju svoju imovinu radi izdržavanja u poznoj dobi). Sve to bi moglo usporiti ekonomski rast, a razlog, pored pomenutog manjka pojedinih profila radnika kao i raspoloživog kapitala, je i dodatno fiskalno naprezanje usled rastućih troškova zdravstvene zaštite. Naime, bolesti povezane sa starošću su u porastu (uključujući rak, hronične respiratorne bolesti, dijabetes, bolesti srca, Alchajmerovu bolest) i veoma su skupe za lečenje.

Iako se prosečna starosna granica za odlazak u penziju postepeno povećava u mnogim zemljama, ljudi ne štede dovoljno za svoj produženi životni vek. Naime, penzija jeste obećana, ali ne i zagarantovana, budući da se u praktično svim zemljama penzije ne finansiraju iz budžeta (tzv. fondovi su u stvari „protočni bojleri“, tj. novac koji se trenutno sliva u budžete).

U EU se očekuje da će fiskalni troškovi vezani za penzije, zdravstvo i dugoročnu negu značajno porasti tokom narednih decenija. Naime, kako je stanovništvo EU sve starije, posledično se smanjuje udeo populacije u radnom uzrastu.

Procenjuje se da će se ukupni troškovi starenja (javna potrošnja na penzije, zdravstvo, dugoročnu negu, obrazovanje i naknade za nezaposlene) sa nešto preko četvrtine BDP-a trenutno, porasti za 1,7 procentni poen do 2070. Procenjuje se i da će dugoročni troškovi nege i zdravstvene zaštite najviše doprineti povećanju potrošnje povezane sa starenjem, koja će porasti za 2,1 procentni poen.

Odnos broja radnika i broja penzionera

Veoma važan pokazatelj, kako demografski i socijalni tako i ekonomski, jeste odnos između brojnosti populacije koja je u starosnoj dobi za penziju i one koja je u „radnom uzrastu“ (25-64, ili alternativno 20-64 i 15-64), poznat kao „dependency ratio“. Glavna intencija ovog indikatora je da pokaže koliko potencijalnih radnika finansira jednog potencijalnog penzionera. Ako je npr. taj koeficijent 33,3%, onda na svakog čoveka koji je u dobi za penziju dolaze 3 lica u radnom uzrastu.

Naravno, ne primaju penziju svi oni koji su stari 65 i više godina (istina, ima i onih mlađih koji su ostvarili to pravo), niti je cela populacija stara između 25 i 64 godine zaposlena. One koji ne rade niti traže posao, a u tom su uzrastu, nazivamo „radno neaktivnim“ ili „stanovništvom van radne snage“, i njihov udeo se poslednjih decenija snažno povećava usled dužeg studiranja ili boljih ekonomskih mogućnosti roditelja, kako na Zapadu tako i u Srbiji, gde je udeo „radno neaktivne“ populacije stare između 15 i 64 godina iznosio 28,6% 2022.

„Dependency ratio“ je uglavnom između 22% i 32% u bogatim, odnosno zemljama OECD-a (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, koja obuhvata četrdesetak najrazvijenijih zemalja). Ako se posmatra širi obuhvat (20-64 godine), onda je prirodno taj koeficijent niži.

Prema najnovijem popisu, u Srbiji je oktobra 2022. udeo populacije stare 65 i više godina (1.469.000 ljudi ili 22,1%) u odnosu na populaciju radnog uzrasta, odnosno one stare između 25 i 64 godine (kojih je bilo 3.549.000 ili 53,4% ukupnog stanovništva) iznosio visokih 41,4%.

Ako se radna dob posmatra šire, odnosno od 20 do 64 godine, taj udeo je 58,5%, te je „dependency ratio“ posledično niži: 37,8%. (Inače, naš statistički zavod uglavnom posmatra radnu dob još šire, od 15. do 64. godine ili od 15. do 69. godine). U svakom slučaju, „dependency ratio“ je znatno viši i od onog u Italiji, koja sa 34% „prednjači“ među OECD članicama.

Uvozna radna snaga

Međutim, ako se posmatra samo domicilno stanovništvo, lako se uočava da je kod najbogatijih država OECD-a taj odnos viši, što ukazuje na veću prosečnu starost „domaće“ populacije i posredno na njen veći udeo među penzionerskom populacijom i niže učešće kod stanovništva u radnom dobu. Tako tzv. „dependency ratio“ posredno ukazuje i na zavisnost od radne snage iz siromašnijih zemalja.

U Nemačkoj je udeo domicilne populacije od 65 i više godina 20,3%, dok je učešće iste starosne grupe za one koji su rođeni u inostranstvu tek 12,3%. To pokazuje i koliko se lokalno stanovništvo oslanja na uvezenu radnu snagu, odnosno koliko se njihove penzije de facto finansiraju od rada imigranata, čiji je udeo u populaciji radnog uzrasta od 76% za devet i po procentnih poena viši od onog za domicilno stanovništvo.

Skoro identična razlika u udelu imigrantske i „domaće“ populacije „radnog uzrasta“ je prisutna i u Francuskoj (71,8% prema 62,7%). Kada je u pitanju Austrija, zemlja sa brojnom srpskom dijasporom, udeo onih koji su stari između 25 i 64 godine, a rođeni su u Austriji, iznosi 66,1%, tačno osam procentnih poena manje od onih koji su rođeni van te zemlje. U Švajcarskoj je razlika između dve grupe izraženija, što je i očekivano jer se praktično radi o najbogatijoj zemlji Evrope – imigrantski udeo u stanovništvu radnog uzrasta je 76%, naspram 65,3% za domicilnu populaciju.

Udeo domicilne populacije u radnom uzrastu za sve zemlje OECD u proseku iznosi 65%, skoro osam procentnih poena manje nego što je učešće imigrantske populacije, što opet ukazuje na nadproporcionalan doprinos „stranaca“ fiskalnim prihodima i generalno ekonomiji bogatih država.

Projekcije OECD-a upućuju da će „dependency ratio“ („obuhvatnija verzija“) dalje rasti, kao što je uostalom i bio slučaj između 1980. i 2020, te da će dostići zabrinjavajuće visoke nivoe 2060. – 90% u Južnoj Koreji, 82% u Japanu, 78% u Španiji. Naime, globalno gledano, radno sposobno stanovništvo će se smanjiti za desetinu do 2060, a najdrastičniji pad, od čak za 35% ili više, desiće se u Grčkoj, Japanu, Koreji, Letoniji, Litvaniji i Poljskoj.

Imajući u vidu i iznadprosečni životni vek domicilnog stanovništva, jasno je da će se politika masovnog useljavanja nastaviti, uprkos društvenim tenzijama koje to proizvodi.

Inače, posle Luksemburga sa skoro polovičnom imigrantskom populacijom, po tom kriterijumu prednjače Austrija (18,8%), Nemačka (14,6%), Belgija (13,5%), Danska (10,5%), Francuska (8,2%), dok su imigranti činili čak 26% stanovništva Švajcarske na početku 2023. Nasuprot tome, imigranti čine mali udeo u populaciji Poljske – 1,2%, Bugarske – 1,3%, Hrvatske – 1,8% i posebno Rumunije i Slovačke, gde je sa po 1,1% taj koeficijent najniži u EU.

Demografska budućnost Srbije

Kada je u pitanju naša zemlja, faktički nema dileme da će ukupna populacija nastaviti da ubrzano stari, sa već visokih 43,8 godine prosečno, prema Popisu 2022, što je 1,6 godina više nego na Popisu 2011. Pokazatelji nivoa demografske vitalnosti, predstavljeni kroz odnose tri velike starosne grupe, ukazuju na demografsku budućnost Srbije.

Prema očekivanom scenariju u studiji Vladimira Nikitovića, saradnika Instituta društvenih nauka, udeo izdržavanih lica (lica predškolskog i školskog uzrasta) i onih koji su u grupi iznad starosne granice za penziju, konstantno će rasti. Naime, zbirno učešće lica mlađih od 20 godina (19,4%) i lica od 65 i više godina (22,1%), prema Popisu je iznosilo 41,5% u 2022. i intenzivno će se povećavati, naročito do kraja ove decenije. To će posledično značiti da će se redukovati populacija iz koje se crpi radna snaga.

S tim usko povezano, konstatni pad stope nezaposlenosti u poslednjih skoro deceniju, posledica je rasta broja zaposlenih, ali i pada udela onih u radnom uzrastu u ukupnoj populaciji (u osnovnoj medologiji RZS su u ovu grupu uključeni i oni stariji od 15 godina a mlađi od 20). Poslednja Anketa o radnoj snazi, za poslednje tromesečje 2023, ukazuje da je nezaposlenost pala na 9%, čime se ubrzano približavamo proseku EU.

Nastavak trenda pada nezaposlenosti, iako nešto čemu smo težili tokom skoro čitave novovekovne istorije Srbije, predstavlja i svojevrsni problem, jer će manjak u ponudi pojedinih radnih kvalifikacija izvesno biti otežavajući faktor za srpsku ekonomiju.

S tim povezano, verovatno je da će već krajem 2020-ih ili tokom 2030-ih na red doći dodatno produženje radnog veka, odnosno eliminisanje barijera ljudima da rade u poznijim godinama (prag za obavezni odlazak u penziju mogao bi porasti, najverovatnije na 67 godina). Ovo ne bi bilo dobro samo za društvo, koje ne bi plaćalo penzije najčešće potpuno radno sposobnim ljudima, već i za preduzeća koja bi ostvarivala veći profit koristeći već obučene ljude (primer sa angažovanjem starijih lica kao vozača GSP je, i pored kritika, dobar primer). Pored toga, više žena u radnoj snazi čini se razumnom solucijom, uz koju bi mogle ići veće nadoknade za plaćanje brige o deci.

Na kraju, najvažnija mera u (ne tako) dugom roku će svakako biti privlačenje imigranata. Taj se proces već dešava, mada u malom obimu. U Hrvatskoj, na primer, ista pojava se dinamizirala, dok je u Sloveniji i posebno Češkoj već uzela ozbiljne razmere, mada još uvek neuporedive sa zapadom Evrope.

Pošavši od toga da će očekivani rast životnog standarda u Srbiji, koji je posebno intenzivan od 2016, smanjiti potrebu za emigracijom, Nikitović tvrdi da će se migraciona tranzicija – postepen prelazak iz emigracione u imigracionu državu – desiti u periodu nakon 2030, te da će se već 2050. Srbija etablirati kao zemlja značajnog imigracionog priliva.

Imigracija i verovatno delimična kulturna asimilicija migranata, nešto je što se čini socijalno i politički racionalnim. Štaviše, Srbija u dugom roku, ako želi da bude društvo čije bazične socijalne i ekonomske službe funkcionišu, nema izbora.

Debate o inkluziji imigranata verovatno će biti top tema u narednim decenijama. Gledajući iskustva Zapadne Evrope, jedina stvar koja pomaže je snažna imigracija stanovništva sa visokim fertilnim kapacitetom.

Starenje populacije i civilizacijski napredak

Ono što uvek treba potencirati jeste da su povećanje očekivanog životnog veka i smanjenje mortaliteta, pre svega, velika dostignuća savremene nauke i zdravstva. Umesto da slavimo to nesumnjivo dostignuće o kojem su naši preci mogli samo da sanjaju (u Srbiji je sredinom 19. veka prosečno trajanje života bilo ispod 40 godina), danas se to olako zaboravlja i sve više su prisutne debate o tome kako finansirati rastuće troškove sve starije populacije (za penzije, lečenje, negu) .

Neosporno je da je starenje stanovništva jedna od najznačajnijih društvenih transformacija ovog stoleća, sa implikacijama na skoro sve sektore društva, uključujući finansijsko i tržišta rada, potražnju za dobrima i uslugama (stanovanje, prevoz, socijalna zaštita), te na porodične strukture i međugeneracijske veze.

Krenimo od neospornih benefita starenja stanovništva, pored onih najvažnijih kakav je na primer transfer ogromnog radnog iskustva sa starijih na mlađe. Uslužni sektor je podstaknut kupovinom objekata za slobodno vreme i rekreaciju van špica tokom radne nedelje. Određene kompanije su ušle u rastuću tržišnu nišu za proizvode kao što su invalidska kolica i liftovi za stepenice. Mnogi stariji ljudi su česti putnici i koriste niže vanpansionske cene, što je pomoglo da se turistička sezona produži.

Ipak, izvesno je da starenje populacije stvara velike socijalne i ekonomske rizike. Na primer, sve više je ljudi koji traže penzije, dok je manje onih koji plaćaju porez na dohodak. Posledično, smanjena radna snaga može biti primorana da plaća veće poreze. Dodatno, rastu troškovi zdravstvene zaštite, jer je velika verovatnoća da će oni stariji od 65 godina imati bar jednu hroničnu bolest i zahtevati skupu, dugotrajnu negu. Takođe, ekonomsko usporavanje, kao posledica pada radne snage, može dovesti do odliva kapitala iz zemalja koje brzo stare u države sa mlađom populacijom, menjajući globalnu distribuciju ekonomske moći.

Postoje brojne referentne analize o implikacijama starenja stanovništva i sve se mogu svrstati u tri glavne kategorije: političke, ekonomske i društvene. Studije političke demografije često se fokusiraju na političku moć različitih starosnih grupa i pokušavaju da procene stepen do kojeg se pojavljuje međugeneracijski sukob kako se veličina starosnih grupa menja, kao i njihovi specifični zahtevi. Analizira se, na primer, i ponašanje i preferencije birača kako bi se procenile mogućnosti za reformu politika vezanih za životnu dob, kao što su penzionisanje, zdravstvena zaštita i obrazovanje.

Naučni radovi o ekonomskim implikacijama starenja sagledavaju promenljivu prirodu samog tržišta rada i mogućnosti ekonomskog rasta u novim okolnostima. Istraživanja društvenog uticaja starenja uglavnom se bavi novonastalim položajem pojedinaca, porodice i mreža socijalne zaštite.

Neophodno je i preispitavanje starosti, odnosno šta ona znači za pojedince i društvo, budući da se ne sme dozvoliti da se ogroman deo našeg društva praktično gura u „neproduktivnu i nezdravu starost“. Jasno je da je današnji koncept o 25 godina školovanja, 35 godina rada, te isto toliko godina penzionerskog staža, zastareo i neodrživ, posebno za društvo i njegove ekonomske potencijale.

Budući da su standardne starosne granice za odlazak u penziju prilično obesmišljene, duži radni vek čini se kao prilično izvesna solucija (kao i znatan rast stope doprinosa za penzije). Takođe, češće promene profesije, ili vrste radnog mesta tokom radnog veka, čine se neminovnim. To će biti posledica ubrzanih društvenih i ekonomskih promena, koje će usloviti drugačije profile potrebnih radnih veština. Umesto jednog perioda školovanja, ljudi će biti primorani da više puta pohađaju škole radi višestrukih prekvalifikacija, ovoga puta ne kao mladi.

Promene u društvenim obrascima, ulaganjima u ljudski kapital i infrastrukturu, reforme politike i institucija, te tehnološke inovacije – sve to može omogućiti bolje suočavanje sa izazovom starenja populacije. U cilju promovisanja „zdravog starenja“ potrebno je opremanje ljudi ljudskim i fizičkim kapitalom koji im je potreban da budu produktivni članovi društva, osiguravanje dobrog funkcionisanja tržišta rada i kapitala, povećanje fizičke aktivnosti (npr. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje 150-300 minuta umerene aerobne fizičke aktivnosti nedeljno za lica od 18. do 64. godine).

Inicijative za ulaganje u ljudski kapital treba da se fokusiraju na održavanje ekonomskog rasta po glavi stanovnika uprkos smanjenju udela radno sposobnog stanovništva. Jačanje programa obuke i veština bi trebalo da poveća produktivnost onih koji su već u radnoj snazi, ali i da podstakne rast učešća starijih, kao i majki, u radnoj snazi.

Ublažena ograničenja imigracije kako bi ljudi mogli da idu tamo gde ima manjka radne snage ispravila bi neusklađenost između količine poslova i radno sposobnog stanovništva (dok Afrika ima višak mladih ljudi koji traže posao, Evropa je u potrazi za radnicima za mnoge poslove).

S obzirom da preko 96% ljudi na svetu još uvek živi u zemljama njihovog rođenja, čini se da postoji značajan prostor za međunarodnu migraciju koja bi ublažila demografske pritiske, dok bi posledično povećanje doznaka podržalo ekonomski razvoj matičnih zemalja imigiranata.

Ono što ohrabruje jeste da napredak u zdravstvenoj i informacionoj tehnologiji već počinje da doprinosi naporima za zdravije starenje. Dodatno, duži obavezni radni staž i povećanje minimalne starosne granice već se implementiraju u mnogim zemljama, dok se migracioni tokovi od siromašnih ka bogatim zemljama nastavljaju uprkos socijalnim i političkim problemima koje stvara sve negativnija percepcija o useljeničkom stanovništvu.

Goran Nikolić