Verovatno ste primetili da kada čitamo Jevanđelje ili žitija podvižnika vere, te svete događaje i svete ljude sagledavamo nekako na školski način, više u istorijskom kontekstu, nego na one na koje se najviše treba ugledati, i čemu najviše treba da težimo već sada.
Teško je zamisliti da bi se u naše vreme bilo koja poštovana osoba ponašala ponizno i strpljivo. Mnogi misle da se poniznost nekada cenila, a da se danas uz njenu pomoć neće postići ništa dobro u životu, jer će vam se svi samo rugati i koristiti vas. Sve ovo ukazuje na veliki pad duhovnog života. Mnogi od nas, prema rečima Apokalipse, samo nose ime kao da su živi, a u stvari su mrtvi (videti Apokalipsu 3,1), jer ne žele da se odreknu svojih požuda i strasti. Ako započnemo molitvu, trudimo se da je završimo što je brže moguće, kako bismo imali više vremena za gledanje televizijskih serija ili beskonačno listanje po stranicama interneta. Ako postimo, trudimo se da posnom hranom što više nadoknadimo neposnu hranu. Ako činimo dela milosrđa, onda to objavljujemo svima oko sebe što je moguće glasnije. Gotovo smo zaboravili na vrline prave vere, koja može da pomera planine, na ljubav koja ne traži svoje i nikada ne prestaje, ili, opet, o njima govorimo samo kao o istorijskoj prošlosti. Sada se devedeset posto, a možda i više, brakova raspadne. I kakav su ogroman uticaj imali ostrašćeni mediji na većinu ljudi, pa je ovaj strašni rat postao moguć, ne između hrišćana i nehrišćana, već među samim hrišćanima!
Sveti apostol Toma je, kao i svi mi, posumnjao u svoju veru. Ali kada je Gospod ušao kroz zaključana vrata u sobu, gde su se apostoli sakrili zbog straha od Jevreja, ustanovio Tajnu pokajanja i dao mir svima okupljenima, Toma je od nevernika postao vernik (videti Jn. 20 :19-31). Da, samo potpunim pokajanjem možemo ojačati svoju veru i zapaliti neugasivu, nesebičnu ljubav u našim srcima. Pokajanje je jedino što može da nas duhovno oživi. Pokajanje može uništiti sve veštačke barijere među ljudima, svu mržnju. Dakle, draga braćo i sestre, neprijatelj roda ljudskog – đavo – umnožava raskole i jeresi, čineći sve da nas udalji od pravog pokajanja, tako da se zadovoljavamo samo njegovim podražavanjem. Ali, da ne bismo svi izginuli, treba da požurimo da se i sami pokajemo pred Bogom i da tome naučimo svoju porodicu i prijatelje. Samo tako možemo da rasteramo sav mrak straha koji se nadvio nad nama, i da nađemo mir i spokoj u ovom životu i beskrajnu i neizrecivu radost u životu večnom.
arhimandrit Markel (Pavuk)
priredila: J.G.
