Вероватно сте приметили да када читамо Јеванђеље или житија подвижника вере, те свете догађаје и свете људе сагледавамо некако на школски начин, више у историјском контексту, него на оне на које се највише треба угледати, и чему највише треба да тежимо већ сада.
Тешко је замислити да би се у наше време било која поштована особа понашала понизно и стрпљиво. Многи мисле да се понизност некада ценила, а да се данас уз њену помоћ неће постићи ништа добро у животу, јер ће вам се сви само ругати и користити вас. Све ово указује на велики пад духовног живота. Многи од нас, према речима Апокалипсе, само носе име као да су живи, а у ствари су мртви (видети Апокалипсу 3,1), јер не желе да се одрекну својих пожуда и страсти. Ако започнемо молитву, трудимо се да је завршимо што је брже могуће, како бисмо имали више времена за гледање телевизијских серија или бесконачно листање по страницама интернета. Ако постимо, трудимо се да посном храном што више надокнадимо непосну храну. Ако чинимо дела милосрђа, онда то објављујемо свима око себе што је могуће гласније. Готово смо заборавили на врлине праве вере, која може да помера планине, на љубав која не тражи своје и никада не престаје, или, опет, о њима говоримо само као о историјској прошлости. Сада се деведесет посто, а можда и више, бракова распадне. И какав су огроман утицај имали острашћени медији на већину људи, па је овај страшни рат постао могућ, не између хришћана и нехришћана, већ међу самим хришћанима!
Свети апостол Тома је, као и сви ми, посумњао у своју веру. Али када је Господ ушао кроз закључана врата у собу, где су се апостоли сакрили због страха од Јевреја, установио Тајну покајања и дао мир свима окупљенима, Тома је од неверника постао верник (видети Јн. 20 :19-31). Да, само потпуним покајањем можемо ојачати своју веру и запалити неугасиву, несебичну љубав у нашим срцима. Покајање је једино што може да нас духовно оживи. Покајање може уништити све вештачке баријере међу људима, сву мржњу. Дакле, драга браћо и сестре, непријатељ рода људског – ђаво – умножава расколе и јереси, чинећи све да нас удаљи од правог покајања, тако да се задовољавамо само његовим подражавањем. Али, да не бисмо сви изгинули, треба да пожуримо да се и сами покајемо пред Богом и да томе научимо своју породицу и пријатеље. Само тако можемо да растерамо сав мрак страха који се надвио над нама, и да нађемо мир и спокој у овом животу и бескрајну и неизрециву радост у животу вечном.
архимандрит Маркел (Павук)
приредила: Ј.Г.
