Slučaj bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koji je nedavno doživeo moždani udar u pritvoru u Hagu, ponovo je otvorio pitanje postupanja Mehanizma za međunarodne krivične sudove u slučajevima teško obolelih pritvorenika, pri čemu se u javnosti i među delom pravnika sve češće ističe ocena da dosadašnja praksa suda pokazuje neujednačen pristup i dvostruke aršine.
Iz Srbije i Republike Srpske zatraženo je od Haga da Mladiću bude omogućeno adekvatno lečenje u zdravstvenoj ustanovi izvan pritvorskog centra, ali iz Mehanizma za sada nije bilo zvanične reakcije na ovaj zahtev, iako se bivši komandant Vojske Republike Srpske nalazi u izuzetno teškom zdravstvenom stanju.
Ovo, inače, nije prvi takav slučaj u praksi Haškog tribunala i njegovog naslednika, kada su se postavljala pitanja obima medicinskog tretmana pritvorenih lica, uključujući i najteže zdravstvene situacije. Jedan od najpoznatijih slučajeva je predmet bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića.
Tokom suđenja ukazivano je na njegove ozbiljne kardiološke probleme, a odbrana je više puta tražila da mu se omogući lečenje u inostranstvu, uključujući specijalističke tretmane van pritvorskog centra. Sud je te zahteve odbio, uz obrazloženje da bi postojao rizik od bekstva i ugrožavanja postupka. Milošević je ostao u pritvoru do smrti 2006. godine, što je kasnije postalo jedan od najčešće pominjanih primera u raspravama o humanitarnim izuzecima u radu Haga.
Sličan pristup zabeležen je i u slučaju Gorana Hadžića, koji je tokom sudskog procesa oboleo od teškog oblika karcinoma u uznapredovaloj fazi. Iako je u više navrata ukazivano na njegovo kritično zdravstveno stanje, sud je odobravao isključivo lečenje u bolničkim uslovima pod nadzorom, ali ne i puštanje na slobodu. Hadžić je preminuo 2016. godine pre okončanja postupka.
U predmetu Radovana Karadžića odbrana je tokom postupka isticala više zdravstvenih problema, kao i njegove godine i fizičko stanje, ali je sud ostao pri stavu da se neophodna medicinska zaštita može obezbediti u okviru pritvorskog sistema, bez izmene statusa pritvorenog lica.
Slično je bilo i u slučajevima Jovice Stanišića i Frenka Simatovića, gde su zahtevi za privremeno puštanje zbog zdravstvenih razloga više puta odbijani, uz obrazloženje da ne postoje dovoljne garancije da bi se optuženi vratili pred sud. U tim predmetima posebno je naglašavana procesna sigurnost i potreba da se postupak nesmetano dovrši.
Iako je praksa Haškog tribunala u većini slučajeva bila restriktivna, postoje i izuzeci u kojima je sud odobravao privremeno lečenje van pritvorskih jedinica, ali isključivo pod strogim uslovima i uz kontinuiran nadzor.
Tako je u slučaju Ante Gotovine tokom postupka bilo omogućeno lečenje van pritvora u pojedinim fazama, ali uz precizno definisana ograničenja kretanja i stalni nadzor nad optuženim, kako bi se istovremeno obezbedilo lečenje i očuvala kontrola nad postupkom. Sličan slučaj zabeležen je i u predmetu Momčila Perišića, gde je sud odobravao medicinske intervencije i specijalističke tretmane u bolnicama van pritvorskog centra, ali bez promene pritvorskog statusa i uz stalni nadzor nad kretanjem.
General Ratko Mladić je 10. aprila doživeo je novi moždani udar. Prema rečima Darka, njegovog sina, otac mu se nalazi u najtežem stanju ikada i da su to procene srpskih lekara koji su bili kod nega u pritvorskoj jedinici haškog tribunala. U Hagu su, kako kaže, izgleda odlučili da ga osude na smrt.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da je nekadašnji komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić u vrlo teškom zdravstvenom stanju i dodao da ne razume zašto ne dopuste da provede poslednje dane van ćelije Međunarodnog rezidualnog mehanizma u Hagu. Vučić je rekao da je razgovarao sa ministrom pravde Nenadom Vujićem, od koga je tražio da ga informiše o zdravstvenom stanju Mladića.
– Rekao mi je da je vrlo teško zdravstveno stanje, da su ga doneli, da nije mogao da sedi, da su ga doneli u ležećem položaju sa krevetom, da je odgovarao samo na najkraći mogući način sa „da“ ili „ne“ i da se nalazi u vrlo lošem stanju. Ne razumem ljude zašto nekome ne dopuste da poslednje dane provede van zatvorske ćelije, ali da li sam posebno začuđen? Nisam – poručio je predsednik Srbije, piše Glas Srpske.
Ministar pravde Goran Selak, istakao je da su ovdašnje vlasti za zajedno sa Srbijom, spremne da daju svaki oblik garancija da general Mladić bude pušten u zemlju gde porodica bude insistirala. Kako je rekao, on nema adekvatnu zdravstvenu zaštitu u pritvoru te bi bilo neophodno da se pusti na izvršenje kazne u neku od ustanova u Srpsku ili Srbiju.
Pritisak na UN
Advokat Goran Petronijević kaže da postoje dva načina za puštanje osuđenika na slobodu, nakon izdržane dve trećine kazne ili iz humanitarnih razloga. Navodi da se za privremeno puštanje često indirektno zahteva priznanje krivice, što ocenjuje kao „nedozvoljenu vrstu pritiska“.
Kada je reč o lečenju, podseća na slučaj generala Pavkovića, koji je pušten tek u terminalnoj fazi bolesti. Navodi da ga jako brine obrazloženje jednog od ranijih rešenja za generala Mladića u kojem je pisalo da se zahtev odbija jer on nije u „terminalnoj fazi“. To je, prema mišljenju Petronijevića nezabeleženo, da se ljudi otpuštaju na lečenje samo kada se nalaze u stanju pred samu smrt, poručujući da je neophodan diplomatski pritisak na UN i Savet bezbednosti, koji su osnivači suda.
