Случај бившег команданта Војске Републике Српске Ратка Младића, који је недавно доживео мождани удар у притвору у Хагу, поново је отворио питање поступања Механизма за међународне кривичне судове у случајевима тешко оболелих притвореника, при чему се у јавности и међу делом правника све чешће истиче оцена да досадашња пракса суда показује неуједначен приступ и двоструке аршине.
Из Србије и Републике Српске затражено је од Хага да Младићу буде омогућено адекватно лечење у здравственој установи изван притворског центра, али из Механизма за сада није било званичне реакције на овај захтев, иако се бивши командант Војске Републике Српске налази у изузетно тешком здравственом стању.
Ово, иначе, није први такав случај у пракси Хашког трибунала и његовог наследника, када су се постављала питања обима медицинског третмана притворених лица, укључујући и најтеже здравствене ситуације. Један од најпознатијих случајева је предмет бившег председника Србије Слободана Милошевића.
Током суђења указивано је на његове озбиљне кардиолошке проблеме, а одбрана је више пута тражила да му се омогући лечење у иностранству, укључујући специјалистичке третмане ван притворског центра. Суд је те захтеве одбио, уз образложење да би постојао ризик од бекства и угрожавања поступка. Милошевић је остао у притвору до смрти 2006. године, што је касније постало један од најчешће помињаних примера у расправама о хуманитарним изузецима у раду Хага.
Сличан приступ забележен је и у случају Горана Хаџића, који је током судског процеса оболео од тешког облика карцинома у узнапредовалој фази. Иако је у више наврата указивано на његово критично здравствено стање, суд је одобравао искључиво лечење у болничким условима под надзором, али не и пуштање на слободу. Хаџић је преминуо 2016. године пре окончања поступка.
У предмету Радована Караџића одбрана је током поступка истицала више здравствених проблема, као и његове године и физичко стање, али је суд остао при ставу да се неопходна медицинска заштита може обезбедити у оквиру притворског система, без измене статуса притвореног лица.
Слично је било и у случајевима Јовице Станишића и Френка Симатовића, где су захтеви за привремено пуштање због здравствених разлога више пута одбијани, уз образложење да не постоје довољне гаранције да би се оптужени вратили пред суд. У тим предметима посебно је наглашавана процесна сигурност и потреба да се поступак несметано доврши.
Иако је пракса Хашког трибунала у већини случајева била рестриктивна, постоје и изузеци у којима је суд одобравао привремено лечење ван притворских јединица, али искључиво под строгим условима и уз континуиран надзор.
Тако је у случају Анте Готовине током поступка било омогућено лечење ван притвора у појединим фазама, али уз прецизно дефинисана ограничења кретања и стални надзор над оптуженим, како би се истовремено обезбедило лечење и очувала контрола над поступком. Сличан случај забележен је и у предмету Момчила Перишића, где је суд одобравао медицинске интервенције и специјалистичке третмане у болницама ван притворског центра, али без промене притворског статуса и уз стални надзор над кретањем.
Генерал Ратко Младић је 10. априла доживео је нови мождани удар. Према речима Дарка, његовог сина, отац му се налази у најтежем стању икада и да су то процене српских лекара који су били код нега у притворској јединици хашког трибунала. У Хагу су, како каже, изгледа одлучили да га осуде на смрт.
Председник Србије Александар Вучић изјавио је да је некадашњи командант Војске Републике Српске Ратко Младић у врло тешком здравственом стању и додао да не разуме зашто не допусте да проведе последње дане ван ћелије Међународног резидуалног механизма у Хагу. Вучић је рекао да је разговарао са министром правде Ненадом Вујићем, од кога је тражио да га информише о здравственом стању Младића.
– Рекао ми је да је врло тешко здравствено стање, да су га донели, да није могао да седи, да су га донели у лежећем положају са креветом, да је одговарао само на најкраћи могући начин са „да“ или „не“ и да се налази у врло лошем стању. Не разумем људе зашто некоме не допусте да последње дане проведе ван затворске ћелије, али да ли сам посебно зачуђен? Нисам – поручио је председник Србије, пише Глас Српске.
Министар правде Горан Селак, истакао је да су овдашње власти за заједно са Србијом, спремне да дају сваки облик гаранција да генерал Младић буде пуштен у земљу где породица буде инсистирала. Како је рекао, он нема адекватну здравствену заштиту у притвору те би било неопходно да се пусти на извршење казне у неку од установа у Српску или Србију.
Притисак на УН
Адвокат Горан Петронијевић каже да постоје два начина за пуштање осуђеника на слободу, након издржане две трећине казне или из хуманитарних разлога. Наводи да се за привремено пуштање често индиректно захтева признање кривице, што оцењује као „недозвољену врсту притиска“.
Када је реч о лечењу, подсећа на случај генерала Павковића, који је пуштен тек у терминалној фази болести. Наводи да га јако брине образложење једног од ранијих решења за генерала Младића у којем је писало да се захтев одбија јер он није у „терминалној фази“. То је, према мишљењу Петронијевића незабележено, да се људи отпуштају на лечење само када се налазе у стању пред саму смрт, поручујући да је неопходан дипломатски притисак на УН и Савет безбедности, који су оснивачи суда.
