Kurt Valdhajm bivši je predsednik Austrije i generalni sekretar Ujedinjenih nacija.
Međutim, skriveni deo njegove prošlosti otkriven četiri decenije kasnije i dalje predstavlja misteriju koja muči mnoge istoričare.
“Večernje novosti” su 25. marta 1986. godine objavile takozvani “jugoslovenski dosije” pod oznakom F-25572.
Dokument koji je uzdrmao javnost tokom Valdhajmove predizborne kampanje za predsednika Austrije te godine.
Dosije je otkrio Valdhajmovu prošlost obaveštajnog oficira u štabu generala Aleksandra Lera. Ler je bio komandant Hitlerove armije koji je rukovodio bombardovanjem Beograda u Drugom svetskom ratu.
Obelodanjeno je i njegovo učešće u bici na Kozari u kojoj je 68.000 civila deportovano u koncentracione logore u Jasenovcu, Zemunu i Staroj Gradiški.
Ante Pavelić, vođa ustaškog pokreta i poglavnik marionetske Nezavisne Države Hrvatske, odlikovao je Valdhajma za njegovo učešće u zločinima.
Ujedinjene nacije proglasile su ga 17. novembra 1947. godine ratnim zločincem. To je zatim uradila i Federativna Narodna Republika Jugoslavija.
Međutim, ostatak njegovog života okarakterisan je kao jedan od najvećih paradoksa i nerešenih misterija 20. veka.
Valdhajm 1972. postaje generalni sekretar Ujedinjenih nacija i na toj funkciji ostaje sve do 1981. godine — tek nešto više od dve decenije nakon što ga je ova međunarodna organizacija proglasila ratnim zločincem.
Zagonetni susret Valdhajma i Tita
Veliku nejasnoću u slučaju Valdhajma izaziva i činjenica da ga je 1968. godine Josip Broz Tito ugostio u Beogradu i odlikovao Ordenom jugoslovenske zastave.
Istoričari do danas nastoje da objasne razloge zbog kojih je tadašnji predsednik SFRJ doneo odluku da uruči odlikovanje Valdhajmu.
Mnogi od njih pretpostavljaju da su glavni motiv bili politički interesi.
Poznati jevrejski centar „Simon Vizental“ koji se decenijama bavio lovom na naciste pisao je svojevremeno da su imali skoro sve dokaze protiv Valdhajma, ali da su diplomate socijalističke Jugoslavije pomagale u skrivanju prošlosti ratnog zločinca.
Valdhajmova kandidatura za predsednika Austrije 1986. bila je kap koja je prelila čašu onih koji su bili uporni da dokažu njegovu skrivenu nacističku prošlost.
Ubrzo po rasvetljavanju afere, Valdhajm je pokušao da objasni kako je na početku Drugog svetskog rata bio prinuđen da na strani Hitlerove vojske učestvuje u ratu na Istočnom frontu gde je 1942. doživeo povredu i vratio se u rodni Beč.
Ipak, brojni dokazi su pokazali suprotno.
Vremenom je u javnost isplivala fotografija iz 1943. godine na kojoj četiri vojnika razgovaraju na aerodromu u Podgorici.
Jedan od njih je upravo Kurt Valdhajm. Uprkos tome što je za vreme bitke na Kozari boravio u blizini Jasenovca, tvrdio da nije bio upoznat sa činjenicom da su civili na brutalan način ubijani i odvođeni u logore.
Bio upoznat sa zločinima
Austrijska vlada je 1987. formirala šestočlanu komisiju istoričara kako bi utvrdila sporne detalje o Valdhajmovoj prošlosti.
Iako je zaključila da nije direktno učestvovao u zločinima, komisija je utvrdila da je bivši oficir itekako bio upoznat sa onim što se događalo tokom i nakon bitke na Kozari.
Robert Hercštajn bio je jedan od istoričara koji je pomno istraživao Valdhajmov slučaj i čiji su nalazi doprineli rasvetljavanju afere uoči njegove kandidature.
Paradoksalno je to što je Hercštajn pre otkrivanja afere bio predavač na Univerzitetu u Južnoj Karolini na kojem je 1979. Valdhajm postao doktor.
“Kurt Valdhajm nije učinio ono što uobičajeno smatramo ratnim zločinom, ali to ne smemo pomešati sa nevinošću. Njegovo učešće u vojnim jedinicama koje su sprovodile ratne zločine ga u najmanju ruku čini moralnim saučesnikom”, pisao je Hercštajn u svojim dokumentima.
Podrška naroda i diplomatska izolacija
Čini se da sve ovo nije bio dovoljan razlog za opadanje Valdhajmove reputacije na predsedničkim izborima u Austriji. On je 1986. izabran za predsednika te zemlje, iako je do kraja svog mandata trpeo osude od strane međunarodne zajednice.
Njegove pristalice su se naizgled poistovetile sa čovekom koji je u nedostatku izbora bio primoran da se prikloni nacističkom okupatoru, a potom pokušao da izbriše trag koji je taj period ostavio u njegovoj biografiji.
Uprkos tome što nijedna zemlja nije javno zahtevala Valdhajmovo suđenje, Vašington i London su mu nakon ovih otkrića zabranili ulazak u SAD i Veliku Britaniju.
Bezbroj pitanja o tome ko je i zbog čega uspešno sakrivao Valdhajmovu prošlost dugi niz godina donela su različite odgovore.
Jedni su verovali da su Sovjeti znali za njegovu ratnu biografiju koju su vešto krili zbog činjenice da je Valdhajm tokom četrdesetih godina služio kao sovjetski agent.
Drugi podsećaju na dokumente britanskih i američkih obaveštajnih službi koji su decenijama kasnije procureli u javnost. Dokumenti svedoče da su obe zemlje najverovatnije bile upoznate sa njegovim ratnim učešćem na prostoru Balkana.
Nakon svih saznanja koja Valdhajma nisu sprečila da postane predsednik Austrije i dvostruki generalni sekretar Ujedinjenih nacija. On je 1992. godine otišao u političku penziju.
Neposredno pre svoje smrti napisao je pismo u kom je austrijski narod nazvao “Hitlerovom prvom žrtvom” .
“Da, i ja sam pravio greške — i na svu sreću, imao sam puno vremena da o njima razmislim. Ipak, one sigurno nisu predstavljale saučesništvo ili pružanje podrške kriminalnom režimu”, rekao je on.
Umro je 2007. godine u Beču.
