Studentski bunt nastavlja da se širi po američkim univerzitetima. Policija je silom intervenisala da bi rasterala demonstrante na više fakulteta. Da li će šefovi američkih univerziteta „preživeti” posledice svojih poteza?
„Druga Nakba!”, „Smrt Cionistima!”, odjekivalo je u sredu, 1. maja, u kampusu Univerziteta Kalifornije (UCLA) u Los Anđelesu, pošto su rivalske grupe studenata – proizraelska i propalestinska – odlučile da različitosti reše na sličan način kao i oni koje podržavaju u nešto više od 9.000 kilometara udaljenoj Gazi. Policija je 24 sata nakon njihovog sukoba iz kampusa univerziteta silom uklonila kamp propalestinskih demonstranata i pored protesta stotina okupljenih, a uhapšeno je oko 300 studenata.
Ovo je bila samo jedna od eskalacija protesta pokrenutih gotovo istovremeno pre desetak dana na nekoliko američkih univerziteta, jednih kako bi se digao glas protiv bezumnog ubijanja Palestinaca, drugih zbog rastućeg antisemitizma. Situacija se prethodno zakomplikovala kada su 30. aprila uveče u još jedan od bastiona američkih sloboda – Univerzitet Kolumbija u Njujorku – upali policijski specijalci i razjurili propalestinske demonstrante tvrdeći da su među studentima i agitatori. Demonstranti su, inače, prethodno provalili u zgradu „Hamilton hola” koja se nalazi u sklopu Univerziteta Kolumbija i tamo se zabarikadirali. Njihov kamp ispred zgrade bio je podignut mnogo ranije.
„U slobodi postoji izvestan entuzijazam koji ljude nagoni da se uzdignu i čine hrabra i herojska dela”, reči su koje su ostale zaboravljene dok je policija čistila travnjak Univerziteta Kolumbija tačno ispred biste čoveka koji ih je izgovorio – Aleksandra Hamiltona, jednog od očeva američke nacije. Zamenik šefa njujorške policije Tarik Šepard je u direktnom televizijskom prenosu mahao velikim lancem kojim su nekoliko dana ranije vrata zgrade na Kolumbiji zamandaljena, kao krunskim dokazom nečasnih namera studentarije. „Ovo studenti ne donose u škole. Ovo donose profesionalci”, grmeo je Šepard, da bi se, nedugo zatim, ispostavilo da se radi o lancu protiv krađa bicikala koji se, trenutno na akciji, prodaje baš u univerzitetskoj prodavnici.
Snimci policijskog nasilja su odmah preplavili svet i izazvali talas reakcija zvaničnika. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je Ameriku optužio za mučenje propalestinskih demonstranata, a izraelski premijer Benjamin Netanjahu učesnike protesta za antisemitizam.
Kandidati na narednim predsedničkim izborima u SAD pozdravili su akciju policije, svaki na svoj način. Džozef Bajden je podržao i pravo na protest i akciju policije, dok je Donald Tramp rekao kako je „bilo prelepo gledati” kako policija hapsi propalestinske studente na Kolumbiji, nazivajući ih „besnim ludacima i simpatizerima Hamasa”.
Ponavljanje istorije
Gotovo identične scene već su viđene na Kolumbiji, Ju-Si-El-Eju (USLA) i drugim američkim univerizitetima krajem 1960-ih godina prošlog veka, kada su američki studenti ustali protiv rata u Vijetnamu, rasizma i predrasuda. Na Kolumbiji čak istog datuma kao i ove godine, 30. aprila.
Tadašnji predsednik Univerziteta Kolumbija, Grejson Kirk je pozvao policiju da ukloni demonstrante, pa su policajci naoružani pendrecima tog 30. aprila 1968. uleteli u kampus, premlatili studente i pohapsili oko 700 ljudi. Taj Kirkov potez je kasnije prozvan simbolom međugeneracijskog konflikta u Americi koji je obeležio 1960-e.
Među učesnicima protesta na Ju-Si-El-Eju (USLA) bio je tada i Lu Alsindor, centar košarkaškog tima tog univerziteta, koji će kasnije promeniti ime u Karim Abdul Džabar i postati jedan od najboljih igrača u istoriji košarke.
Alsindor je rođen u Harlemu, bio je svedok uličnih nemira koji su usledili pošto je policija, bez razloga, 1964. godine ubila crnog dečaka Džejmsa Pauela. „Od tog trenutka, znao sam ko sam i gde treba da budem”, pričao je kasnije, a zbog odnosa prema Afroamerikancima odbio je da nastupi u dresu SAD na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. godine.
Jedan od kultnih antiratnih filmova O jagodama i krvi („The Strawberry Statement”) snimljen je 1970. godine po istoimenoj knjizi novinara i publiciste Džejmsa Sajmona Kanena, u kojoj je on opisao svoja iskustva sa studentskih demonstracija na Kolumbiji 1968. godine.
Suštinska razlika današnjih u odnosu na proteste protiv rata u Vijetnamu je u činjenici da su ovo prve velike demonstracije u kojima studentske organizacije – pa čak i fakulteti – huškaju studente jedne protiv drugih. Još jednu razliku između ondašnjih i današnjih studentskih protesta čine društvene mreže, koje su dramatično pomogle studentima da se mobilizuju, ali i da sliku događaja koji se odigravaju gotovo trenutno pošalju u svet.
Retorika zvaničnika je, međutim, slična ondašnjoj. „Ne možete da pustite mlade ljude da biraju koje će zakone poštovati samo ako tvrde da to rade u znak protesta… Muka mi je i umoran sam od debate da li će pokušaj da se uspostavi red i mir dovesti do eskalacije situacije”, govorio je 1969. posle nereda na kalifornijskom Univerzitetu Berkli Ronald Regan – tadašnji guverner Kalifornije – čija karijera „velikog komunikatora” je potom politički eksplodirala da bi 1980. bio izabran za američkog predsednika.
Pošto su nakon intervencije policije na mestu na kojem su studenti protestovali u kampusu unutar Kolumbije i ispred nje ostali samo izgaženi šatori i palestinske zastave, oglasio se i gradonačelnik Njujorka Erik Adams, koji je pohvalio „smirenost policije protiv antisemitskih demonstranata koje je vodio neko spolja u globalnom pokušaju da se mladi ljudi radikalizuju”.„Pokušali su da poremete život u gradu i to nismo mogli da im dozvolimo”, rekao je Adams. Liberalni mediji u SAD su i u njegovim rečima čuli eho Raganovih govora, upozoravajući da upotreba sile, do sada, nije rešila nijedan od problema u Americi.
Paradoksalne situacije
Uvod u eskalaciju protesta na američkim univerzitetima počeo je 17. aprila, kada je stotinak studenata ušetalo u kampus fakulteta Kolumbija i postavilo šatore na koje su okačili palestinske zastave i poruke „Kolumbija finansira genocid” i „Dok vi čitate Gaza krvari”. Parola „Kolumbija finansira genocid” povezana je sa zahtevom demonstranata da univerzitet prekine saradnju sa kompanijama koje isporučuju oružje Izraelu ili mu u ratu pomažu na neki drugi način.
„Šatorizacija” Kolumbije, kako se čini, bila je planirana nekoliko meseci unapred, pošto je grupa antiratnih aktivista pokušavala da pronađe način da podigne glas protiv krvoprolića u Pojasu Gaze. Do tada su na Kolumbiji – kao i na ostalim američkim univerzitetima – povremeno održavani protesti i kontraprotesti, ali je vremenom rasla napetost između rivalskih tabora. Sudbina Izraelaca i Palestinaca postala je jedina stvar o kojoj se u kampusima ozbiljno razgovaralo.
Kolumbija je, još u novembru prošle godine, posle prvih protesta zabranila rad organizaciji „Studenti za pravdu u Palestini”, navodeći da su članovi ove grupe neprestano kršili univerzitetska pravila. U kršenja pravila ubrojili su i poruke poput „globalizacije intifade”, koja svakako nije u skladu sa ciljevima koje je propalestinska organizacija javno proklamovala. Ubrzo, pojavile su se i pristalice druge strane uzvikujući „Pustite Izrael da živi” (Am Yisrael chai) mašući gigantskom izraelskom zastavom.
Oko univerziteta, smeštenog na obodu Harlema, prijavljeni su tada i prvi napadi – podjednako na proizraelske i propalestinske aktiviste. Nasilje nikada, međutim, nije dobilo zabrinjavajuće razmere, pošto su se u međuvremenu Njujorčani smrzli od straha zbog ratobornih poruka, debata na ivici tuče i slabo planiranih protesta, koji su sve vreme pretili da pređu u otvorene okršaje.
Od mogućih sudara sa zakonom obe strane branile su se pozivanjem na Prvi amandman – koji garantuje slobodu govora – što je uprava Kolumbije u izvesnoj meri odbacila, navodeći da je pravno obavezna da svim studentima garantuje bezbedno okruženje, uključujući i one koje otvoreno podržavaju Hamas ili one koje se predstavljaju kao cionisti.
Zvaničnici univerziteta su se tako našli u prilično nezgodnoj situaciji, pokušavajući da održe mir u kampusu, sve dok se nije pojavio izveštaj Doksing grupe i univerzitetske Radne grupe za borbu protiv antisemitizma, koja je za organizaciju protesta okrivila „spoljne agitatore”.
Kolumbiji je odmah zamereno što nije formirana i radna grupa za borbu protiv islamofobije, a stvari su postale uistinu složene kada je jedan od studenata tužio univerzitet jer „nije uspeo da spreči diskriminaciju i zaštiti Jevreje, čime je ceo kampus postao neprijateljsko okruženje”.
U narednim danima tužbe je pokrenulo još petnaestak studenata, tvrdeći da protesti protiv cionizma nisu čisto politički stav, već pokušaj napada na Izrael i jevrejsku zajednicu. Tabak su presavili i propalestinski aktivisti, tvrdeći da je Kolumbija – pod maskom borbe protiv antisemitizma – pokušala da svaku kritiku izraelskih poteza podvede pod mržnju protiv Jevreja.
Pojavile su se suprotstavljene grupe i unutar jevrejskih studenata, pa je došlo do paradoksalne situacije da su politički govori jedne organizacije jevrejskih studenata zabranjivani kako bi se zaštitila osećanja drugih jevrejskih studenata. U priču su se, nekako, umuvali i protivnici aparthejda, a onda i policija čiji su helikopteri skoro neprestano lebdeli iznad kampusa.
Ispitivanja u Kongresu
Da stvar bude komplikovanija, predsednica Univerziteta Kolumbija Nemat Minuš Šafik se u to vreme spremala da svedoči pred Predstavničkim domom o optužbama da ključne osobe više američkih univerziteta omogućavaju studentima da pozivaju na genocid nad Jevrejima.
Do trenutka kada je Minuš Šafik trebalo da se pojavi u Kongresu, dve predsednice drugih velikih univerziteta – Klodin Gej sa Harvarda i Liz Magil sa Univerziteta Pensilvanija – bile su prinuđene da podnesu ostavke pod pritiskom republikanske predstavnice u Kongresu Virdžinije Foks, ključne figure ovog lova na veštice na visokoškolskim institucijama u SAD.
Unakrsno ispitivanje u Kongresu bilo je poražavajuće po sve – i po tu instituciju, ali i po Univerzitet Kolumbija – pošto je republikanac Rik Alen, konstatujući da je „Jerusalim centar kosmosa”, pitao Minuš Šafik da li želi da njena škola bude „prokleta od Boga”.
Izostanak otpora prema budalaštinama koje je izgovorio kongresmen Alen može se objasniti činjenicom da je Univerzitet Kolumbija, iako privatan, veoma zavistan od vlasti, pošto je oslobođen stotina miliona dolara poreza na imovinu, dok značajna sredstva dobija i iz federalnih fondova, čije je ukidanje tražila Virdžinija Foks.
Iako se pred Kongresom predstavila kao žestok borac protiv antisemitizma i u potpunosti se pokorila pred žestokim naletima republikanaca, maltretiranje predsednice Kolumbije odmah je dalo rezultate. Dan posle rasprave u Kongresu obezbeđenje univerziteta podelilo je letke u kojima se studenti upozoravaju da prestanu da remete mir, preteći im suspenzijama sa fakulteta. Kada su prva rešenja o suspenzijama stigla, mnogi studenti su ih javno bacali u kante za smeće ili gazili na travi.
Ubrzo zatim Minuš Šafik je uputila poruku da je, zabrinuta za bezbednost u kampusu, „pozvala policiju da raščisti travnjak”. „Jasna i neposredna opasnost”, to je u kratkim crtama bila njena poruka njujorškim plavcima, kako ju je opisao policijski zvaničnik Džon Čela.
Univerzitet Kolumbija, ipak, slovi za Meku slobodoumlja u Americi, pa je niz profesora javno upozorio na posledice loše osmišljenih poteza – navodeći da bi predsednica univerziteta pre morala da energiju usmeri ka reafirmisanju istinskih vrednosti nego da upada u zamku makartizma, ili besmislenih poteza – poput nedavnih zabrana knjiga na Floridi i u Teksasu.
Radikalizacija protesta
Tako je policija 30. aprila, kao i 1968. godine, ponovo upala u Kolumbiju. Nosili su šlemove i odmah uhapsili dvojicu predstavnika advokatske komore, koji su u kampusu bili kao posmatrači. Pošto su pohapsili sve koje su zatekli na travnjaku, policajci su polupali kamp i po blatu pobacali palestinske zastave, knjige i desetak vreća za spavanje.
Još jednom su u ušima posmatrača odzvanjale reči Ronalda Regana o „maloj grupi kavgadžija, radikala i aktivista prljavih jezika… koje za vrat treba uhvatiti i izbaciti iz kampusa”.
Smatrajući da će rasterivanje demonstranata okončati probleme, univerzitet se suočio sa dodatnim problemima, pošto su propalestinski i proizraelski aktivisti počeli jedni drugima da otimaju zastave, a poruke tipa „Zaustavite stradanje Palestinaca” zamenile su poruke poput „Vi ste sledeća meta Hamasa”.
U Njujorku su propalestinski aktivisti, hodajući za grupom Jevreja, pominjali Poljsku, žicu i logore, dok su na Ju-Si-El-Eju proizraelski demonstranti ispaljivali vatromet u šatore suprotne strane, prizivajući „drugu Nakbu”.
Univerzitet Kolumbija je samo jedan od univerziteta na kome se održavaju protesti. Na koledžu u Dartmutu policija je, spasavajući Jevreje od propalestinskih demonstranata, na zemlju bacila bivšu šeficu Katedre za jevrejske studije i istoriju Analizu Orlek.
Nasilje na Darmutu snimio je Džoš Pol – najviše rangirani zvaničnik Stejt departmenta koji je zbog američke politike prema Palestincima podneo ostavku – navodeći da je Bajdenova politika „kratkovida, nepravdena, destruktivna i u suprotnosti sa vrednostima na kojima se SAD zasnivaju”.
Najžešće akcija, kako se čini, viđena je na Univerzitetu Emori u Atlanti, gde je policija delovala kao da se nikada nije dogodio slučaj ubistva Džordža Flojda od strane policajaca 2020. godine, koji je doveo do dugotrajnih i masovnih demonstracija predvođenih pokretom „Crni životi su važni” (Black Lives Matter). Policajci su, kao i pre četiri godine u Mineapolisu, zaskočili jednog od aktivista i kolenom mu glavu nabili u betonsku stazu. Profesorku koja je pokušala da prekine nasilje bacili su na zemlju uz uzvike „Zgrabite tu guzicu”.
Na Prinstonu je pohapšena trećina studenata završne godine Afroameričkih studija, koji su se zatvorili u zgradi nazvanoj po Toni Morison, prvoj Afroamerikanki dobitnici Nobelove nagrade za književnost, 1993. godine. Na sličan način postupili su i predsednici univerziteta u Ostinu i Atlanti, koji su mobilisali lokalnu službu obezbeđenja i pozvali policiju kako bi zauzdali proteste. Tokom prethodnog vikenda, demonstranti su se u Sent Luisu direktno sukobili sa policijom.
Policija je, kao i obično, postupila trapavo pa su zaskočili učesnike protesta, izveli prilično upitna masovna hapšenja, te nasrnuli na novinare i univerzitetske profesore. Po krovovima su ležali snajperisti, i čitava scenografija neodoljivo je ličila na zadovoljavanje političkih grupacija kojima se, sa manje ili više razloga, učinilo da pozivi na prekid rata u Pojasu Gaze predstavljaju antisemitizam.
Reakcije na ishod protesta
Oglasile su se protestom i grupe za zaštitu ljudskih prava, a studenti – Jevreji i muslimani – počeli su da napuštaju kampuse smatrajući da će se situacija teško poboljšati. Ove scene su oberučke dočekali i prenosili Iranci, Rusi i svi ostali američki rivali, pokazujući kako američka policija proganja i hapsi neistomišljenike. Na šatorima palestinskih izbeglica u Pojasu Gaze pojavili su se natpisi u kojima se izražava zahvalnost propalestinskim demonstrantima u Americi.
Nekoliko dana posle policijske akcije u Njujorku – ostavku predsednice Kolumbije zatražila je grupa profesora ovog univerziteta – navodeći da je Minuš Šafik načinila niz propusta koji su kulminirali napadom na studente pred očima čitavog sveta. „Glasanje o nepoverenju je jedini način da povratimo ugled i ujedinimo našu razjedinjenu zajednicu. Moramo da obnovimo osnovne vrednosti slobode govora, prava na mirno okupljanje i zajedničko upravljanje”, naveli su oni.
Da li će šefovi američkih univerziteta „preživeti” posledice svojih poteza i kako će se dalje razvijati protesti i kontraprotesti na američkim univerzitetima, mahom će zavisiti od komplikovane političke gimnastike, slične onoj kojom predsednik Džozef Bajden pokušava da zauzda širenje sukoba na Bliskom istoku.
